Domaca poljoprivreda i evropski integracioni procesi

Srpska hrana na evropskim trpezama

Piše: Vojislav Stanković

Pre dve nedelje Vlada Srbije je donela odluku o smanjenju prelevmana (dodatne carinske zaštite) za poljoprivredne proizvode koje uvozimo iz Evropske unije. EU se žalila da gubi 36 miliona evra godišnje jer smo mi proširili listu proizvoda pod ovim režimom, a i zbog promene kursa dinara u odnosu na evro. To smo morali da učinimo i da bismo zadržali povlašćeni izvoz poljoprivrednih i drugih proizvoda u zemlje članice Unije.

Zato je sada prelevman za rafinisani šećer poreklom iz EU-a snižen sa 18 na 12 dinara po kilogramu. Maksimalna visina prelevmana za juneće i teleće meso snižena je sa 50 dinara po kilogramu na 25 dinara, za živinsko meso na 40 dinara, za kobasice sa 40 na 15 dinara, za mleko u prahu sa 70 na 56 dinara, za puter sa 70 na 35 dinara, za mlečne namaze sa 50 na 25 dinara po kilogramu. Visina prelevmana je prepolovljena i za sireve (izuzev kačkavalja), sa 80 na 40 dinara po kilogramu, a za jaja smanjena sa 1,5 na dinar po komadu.

Ovim dodatnim smanjenjem uvozne zaštite domaća poljoprivreda biće izložena oštrijoj konkurenciji iz EU-a. Po prvim procenama treba očekivati rast uvoza mlečnih proizvoda, voća, povrća i prerađevina iz Unije, čiji proizvođači, inače, pored izvoznih subvencija (preko 25 miliona USD), dobijaju i značajnu pomoć za promotivne aktivnosti i agresivniji nastup na stranim tržištima, kao i sredstva iz strukturnih fondova (više od 340 miliona USD godišnje), za smanjenje troškova u procesu modernizacije i konsolidacije internog tržišta voća i povrća. Uvoza junetine neće biti zbog bolesti ludih krava.

Tabela 1

Rezultati spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u 2004. godini

	Ukupno	EU-15	EU-25
Izvoz	822,6	376,0	440,9
Uvoz	865,9	298,0	389,9
Bilans	-43,3	+78,0	+51,0

Vrednost u mil. USD

Izvor: RZS, Statistika spoljne trgovine

Suficit u razmeni sa EU-om

Izvozni potencijal koji Srbija ima u poljoprivrednoj proizvodnji i preradi nije dovoljno valorizovan u uslovima odsustva razvojno-izvozne strategije i odgovarajućih stimulativnih mera ekonomske politike. U otežanim uslovima poslovanja prioritet je dat obezbeđenju prehrambene sigurnosti stanovništva, a u manjoj meri realizaciji planiranog izvoza agrarnih proizvoda. Gotovo u celom dosadašnjem periodu tranzicije, spoljnotrgovinsku razmenu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda karakteriše niska nominalna vrednost i izvoza i uvoza: izvoz je iznosio, u proseku, od 320 do 530 miliona USD godišnje (sa udelom u ukupnom robnom izvozu privrede od 20-25 odsto) a uvoz od 350 do 650 miliona USD (sa udelom od oko deset odsto u ukupnom uvozu privrede).

Grafikon 1

Spoljnotrgovinska razmena poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u periodu 1996–2004. godine

Izvor: RZS, Statisika spoljne trgovine

Deficit u razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iznosio je u pojedinim godinama i do 160 miliona USD, uz stopu pokrivenosti uvoza izvozom od 75-90 odsto.

U izvozu dominiraju voće, povrće i prerađevine, žita i šećer, dok su na uvoznoj strani pored grupe tzv. nekonkurentnih proizvoda (kafa, začini, citrusno voće i proteinska stočna hraniva) zastupljene i znatne količine mesa, mleka, voća, povrća, stočne hrane i ostalih prerađevina.

Posmatrano po zemljama, u izvozu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda više od 90 odsto ostvarene vrednosti izvoza realizuje se na tržišta deset zemalja, pri čemu gotovo u celini na tržištima EU-a, BiH i Makedonije (vidi grafikon 1).

Rezultati spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u 2004. godini u znaku su rekorda. Izvoz, u vrednosti od 822,6 miliona USD, veći je za 41 odsto u odnosu na prethodnu godinu, sa udelom u ukupnom robnom izvozu Republike od 22,2 odsto, i najobimniji je od raspada bivše SFRJ. Istovremeno, i vrednosti uvoza su na rekordnom nivou od 865,9 miliona USD, što je za 32,5 odsto iznad ostvarenih u 2003. godini, sa udelom u ukupnom robnom uvozu od 7,8 odsto. Spoljnotrgovinski deficit iznosio je 43,3 miliona USD, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 95 odsto, što je znatno iznad ukupno ostvarene stope (33,2 odsto) koju ostvaruje privreda Srbije u robnoj razmeni sa inostranstvom.

Posle izuzetno nepovoljne 2003. godine, sa katastrofalnom sušom, siromašnim robnim fondovima i naglašenim potrebama za većim uvozom (pre svega znatnih količina merkantilne pšenice i stočne hrane), usledila je izuzetno rodna 2004. godina, sa rastom poljoprivredne proizvodnje od 19,8 odsto, što je doprinelo znatnijim tržišnim viškovima robe i povećanom obimu ponude. U velikoj meri iskorišćene su i preferencijalne pogodnosti u izvozu pojedinih robnih grupa (šećer, voće i povrće) na tržište EU-a, pa su i ukupni rezultati u spoljnotrgovinskoj razmeni poboljšani (vidi grafikon 2).

Preliminarne procene, na osnovu ostvarenog obima proizvodnje i ukupnog plasmana robe na domaćem i stranom tržištu, ukazuju da poljoprivreda sa prehrambenom industrijom skoro četvrtinu svog BDP-a realizuje od izvoza. Poseban kvalitet predstavlja suficit u razmeni sa EU-om, što je slučaj jedino sa Srbijom, među svim zemljama u tranziciji! (vidi tabelu 1).

Ovaj suficit je rezultat visokog stepena harmonizacije domaće poljoprivredne politike (u prošlosti) i aktuelnih reformskih procesa koji vode prilagođavanju politici EU-a, što je sve omogućilo u dužem periodu profilisanje izvozne robne strukture. Ukupan izvoz robe poljoprivrednog porekla u odnosu na ukupan robni izvoz koji realizuje privreda Srbije ima udeo od 24,1 odsto, odnosno 22,4 odsto na tržišta EU-15 i EU-25, dok je udeo uvoza svega 6,2 odsto i 6,4 odsto u ukupnom uvozu sa tržišta EU-15 i EU-25. Posmatran u odnosu na ostvarene rezultate poljoprivrede Srbije u izvozu, udeo tržišta EU-15 i EU-25 iznosi 45,7 odsto odnosno 53,6 odsto, dok je u uvozu udeo nešto niži i iznosi 34,4 odsto i 45 odsto.

U ukupnoj robnoj razmeni sa EU-om, poljoprivredni proizvodi čine polovinu, sa tendencijom daljeg rasta. Za izvoznike poljoprivrednih proizvoda Srbije tržište EU-a ima sve veći značaj. Učešće u izvozu pokazuje tendenciju rasta sa oko 17 odsto u 1999. na više od 50 odsto u 2004. godini.

Svetska trgovina hranom i robom poljoprivrednog porekla poslednjih godina uslovljena je međunarodnom mobilnošću inputa koji se koriste u proizvodnom procesu, i ona je obimnija među robom čija je zavisnost proizvodnje veća od zemljišnih i geoklimatskih faktora. Cela ta grupa proizvoda u literaturi se definiše za proizvode koji imaju “zemljišnu osnovu” (“land-based products”). Pomenuta robna grupa obuhvata, pored sirovina poljoprivrednog porekla (žita, uljarice, kafa, čaj, voće i povrće), i poluprerađevine koje su upravo najzastupljenije u izvozu Srbije na tržište EU-15 i EU-25 (struktura izvoza prikazana je u grafikonima 3 i 4), šećer, prerađeno voće i povrće, sveže i rashlađeno meso, jestivo ulje i dr. Iz EU-a pretežno uvozimo robu više faze prerade, i pored toga što je zapaženo da manje vredni jedinični proizvodi iz uvoza imaju veću konkurentnost na domaćem tržištu.

Grafikon 2

Bilans poljoprivredne trgovine Srbije i EU-15

(u milionima USD)

Pravni okviri saradnje

Trgovinska saradnja Srbije i EU-a uređena je multilateralnim i regionalnim sporazumima, kao što su Pakt o stabilnosti zemalja jugoistočne Evrope i Memorandum o trgovinskoj liberalizaciji i olakšanju trgovine. Sve zemlje balkanskog regiona već su članice STO-a – sa izuzetkom BiH i SCG – a sa EU-om imaju sporazume na bilateralnom planu, što predstavlja okvir za postepen razvoj međusobne slobodne trgovine, sve do njihovog prijema u punopravno članstvo.

Preferencijalni status i veličina izvoznih kvota u trgovini između EU-a i zemalja kandidata, uključujući i Srbiju, instrumenti su sporazuma poznatog u stručnoj javnost po nazivu ”double zero”, kojim se definišu uslovi unapređenja spoljnotrgovinske razmene u periodu pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Srbija ima preferencijalni status za oko 90 odsto robnih tarifnih pozicija za poljoprivredne proizvode. Pun preferencijalni status imaju izvoznici voća i povrća, dok su kod pojedinih vrsta robe u preferencijalnom izvozu određene fleksibilne izvozne kvote, čiji se obim definiše svake godine. Primera radi, u izvozu šećera kvota je za 2005. godinu 180.000 tona, za vino 225.000 hektolitara a za juneće meso (baby-beef) 9995 tona.

Grafikon 3
Izvozna robna struktura poljoprivrede Srbije u EU-15 po stepenu prerade u 2004. godini.
(Vrednost izvoza 376 miliona USD)

Druga faza liberalizacije tržišta nastaje posle potpisivanja SSP-a i poznata je kao “double profit” sporazum o uklanjanju carinskih obaveza i kreaciji slobodnih carinskih kvota za senzitivne proizvode. Povećani obim kvota odnosi se i na ostale proizvode. Ova dva sporazuma daju značajne mogućnosti izvoznicima zemalja kandidata, posebno za žita, juneće meso i mlečne proizvode. Za svaki od pomenutih proizvoda, prema dosadašnjoj praksi, nulta carinska kvota ugovara se i iznad ostvarenog nivoa od dva odsto potrošnje na tržištu EU-a.

Grafikon 4

Izvozna struktura poljoprivrede Srbije u EU-25 robe po stepenu prerade u 2004. godini (Vrednost izvoza 440,9 miliona USD)

Srbija je na samom početku reformskog procesa harmonizacije svoje poljoprivredne politike sa poljoprivrednom politikom EU-a (Common Agricultural Policy), koja je i sama u procesu suštinskih reformi. Zabrinjava što Srbija još nije donela strateški koncept održivog razvoja poljoprivrede (još je na javnoj raspravi), a nije definisala i operacionalizovala ni strategiju ruralnog razvoja, bez koga ne može suštinski krenuti u dublje reformske procese. Navode se samo pojedina područja koja moraju biti obuhvaćena reformskim procesom.

Politika cena i dohodovna podrška

Na samom početku integracionog procesa u EU-u, u okviru Zajedničke agrarne politike (CAP) i Zajedničkih pozicija (Common Positions) sve državne mere pomoći poljoprivredi moraju biti usklađene i definisane ''u liniji sa potrebama pristupa'' (EC 2002). Zemlje kandidati imaju obavezu postepenog – faznog procesa gradnje tržišnih mehanizama, uvođenjem legalnih i administrativnih okvira za funkcionisanje buduće tržišne organizacije Zajednice (Common Market Organisation – CMO). Neophodno je što pre definisati, usvojiti i izgraditi – organizaciono i funkcionalno – tržišta osnovnih poljoprivrednih proizvoda, kao što su mleko i mlečni proizvodi, žita, juneće, svinjsko, ovčije i kozije meso, šećer, jestivo ulje, sveže voće i povrće. Ovaj tržišni režim mora da približno simulira CAP model, što uključuje interventne mehanizme, sistem direktne budžetske podrške proizvođačima (proizvodno i neproizvodno specifične podrške), razdvojenog načina podrške ili podrške proizvođačima na bazi setvenih površina ili ostvarenih prinosa i isporučenih količina određenih proizvoda. Progres u reformskom sistemu CMO mora da sadrži mere za poboljšanje kvaliteta, standardizacije i razvoja robnog indentifikacionog sistema.

Zemljama kandidatima za ulazak u EU omogućen je pristup specijalnom fondu za poljoprivredu i održivi ruralni razvoj (SAPARD), kao i za pomoć u primeni nacionalne poljoprivredne politike. Sredstva iz programa SAPARD imaju autonoman karakter i na raspolaganju su kandidatima tokom cele faze priprema za ulazak u članstvo EU-a. U tom smislu kandidati moraju da imaju definisane ciljeve svog ruralnog razvoja i pratećih strukturalnih promena. Istovremeno, pomenuta sredstva fonda služe i za troškove prilagođavanja standarda kvaliteta domaće proizvodnje sa potrebama EU-a.

U procesu pristupanja Uniji, zemlje kandidati imaju obavezu normativnog inkorporiranja problema zaštite životne sredine u svoju poljoprivrednu politiku. Ova mera se ne sastoji samo od harmonizacije nacionalnih politika sa okvirima CAP-a, već je istovremeno i pogled u buduće sagledavanje ciljeva zaštite životne sredine u sklopu predstojećih reformi CAP. Zemlje kandidati prilagođavaju svoje propise koji se odnose na poljoprivrednu zaštitu životne sredine. Posebno je aktuelna organska poljoprivredna proizvodnja, a pojedini kandidati znatnim sredstvima podstiču novoinvolvirane ekološke programe poznate pod nazivom friendly poljoprivredne proizvodnje i od tog koncepta očekuju se značajni rezultati.

Otvorena pitanja

Poljoprivreda je bila i ostala najizazovnije poglavlje u globalnim pregovorima zemalja kandidata za članstvo u EU. Dve najosetljivije teme koje se pojavljuju u procesu pregovora su: (1) vreme i način garancije direktnih plaćanja proizvođačima, iz budžeta EU-a, po prijemu zemlje kandidata u punopravno članstvo i (2) obim proizvodnih kvota koji će biti alociran zemlji – novom članu.

Kao što je istaknuto, prvi problem rešava se po prijemu kandidata, s tim da se direktna plaćanja garantuju njihovim farmerima postepeno, zavisno od brzine inkorporacije i nivoa udela novog člana u poljoprivredi EU-a. Komisija EU-a je u pregovorima o prijemu zauzela stav o faznom pristupu u direktnim plaćanjima do dostizanja punog budžetskog udela (u 2013. godini za novoprimljene zemlje). Pregovori o faznom pristupu direktnim plaćanjima ne završavaju se na samom početku, već su predmet daljeg usaglašavanja.

Proizvodne kvote i ostali instrumenti rukovođenja ponudom (bazne površine za osnovne biljne kultura i individualnih i regionalnih plafona premija za juneće meso) takođe su sadržajna područja pregovora. Na početku pregovora kriterijumi uopštavaju ''neiskorišćene proizvodne potencijale ili razumljive proizvodne nivoe'' (EC 2002). Iz dosadašnjeg iskustva, EU se zalaže za značajno smanjenje inicijalnih predloga zemalja kandidata koji se odnose na senzitivnu grupu proizvoda, posebno na mleko, kvote za šećer i premije za steone junice. Pozicija EU-a se zasniva na referentnim količinama sa direktnim plaćanjima i proizvodnim kvotama iz referentnog perioda.

EU u svom pristupu više uvažava proizvodne potencijale u tržišnim uslovima poslovanja nego periode centralno-planske privrede, koji se nastavljaju i u prvim godinama tranzicije. Usled toga, zemlje kandidati argumentovano smatraju da se u takvom pristupu ne vrednuju ozbiljno njihovi proizvodni potencijali, a minimiziraju njihove buduće konkurentske pozicije. Ova tema ostaje predmet pregovora.

Razvojni prioriteti

U narednom periodu, kreatori poljoprivredne politike moraju značajnije stimulisati neposredne proizvođače, radi postizanja sukcesivnog višegodišnjeg održivog rasta poljoprivredne proizvodnje, kao osnovnog preduslova dobrih rezultata u spoljnotrgovinskoj razmeni. Poljoprivreda Srbije može imati značajan doprinos stabilizaciji ukupnih privrednih tokova u zemlji, i zato je potrebno definisati razvojne prioritete zasnovane na strategiji izvoza.

Za povećanje izvoza na kratak rok treba koristiti i afirmisati na međunarodnom tržištu komparativne prednosti zemlje u proizvodnji biološki ispravne, organski proizvedene (“zdrave”) hrane visokog kvaliteta, sa geografskim poreklom, dobijene na tradicionalan način, posebno ranog (jagodičastog) voća i povrća, prerađevina od kontinentalnog voća (sokova i džemova), mesa i prerađevina, alkoholnih pića (vina i voćnih rakija), biljnih masti i ulja, šećera i drugih proizvoda. Organska poljoprivredna proizvodnja treba da u našoj izvoznoj ponudi ima poseban tretman. Posebno je potrebno u većem stepenu iskoristiti povoljan preferencijalni status koji ima poljoprivreda na tržištu EU-a, radi dobijanja većih proizvodnih i izvoznih kvota u fazi pregovora za pristupanje Uniji.

Autor je saradnik beogradskog Instituta za spoljnu trgovinu

Reforme

§ Reformski procesi unutar Zajedničke agrarne politike EU-a znatno su ojačani multilateralnim sporazumima o poljoprivredi u okviru STO-a, kojima su dodatno definisane nove obaveze. One uključuju veći broj robnih sektora i plaćanja koja ne mogu biti direktno vezana za proizvodnju određene biljne kulture (sistem „razdvojenih“ plaćanja). Reformski principi su definisani u 2003/2004. godini, a operativno se primenjuju od 2005. i sadrže četiri osnovna poglavlja:

§ Uvođenje finansijske discipline i kontrole budžetskih troškova na sredstva koja se koriste za tržišnu podršku robama poljoprivrednog porekla;

§ Priprema za nastavak multilateralnih pregovora o poljoprivredi;

§ Definisanje problema u budžetu i politici protekcionizma u poljoprivredi koji mogu nastati proširenjem EU-a;

§ Zaštita potrošača i politika ekoloških standarda kao sastavni deo poljoprivredne politike.

Pomenutim principima se u osnovi definiše prelazak sa robne podrške na podršku proizvođačima direktnim plaćanjima, na osnovu prosečnih isplata u periodu 2000–2002. godine. Sistem „razdvojenih plaćanja” treba da proizvođače više tržišno orijentiše u odnosu na dosadašnju praksu. Zemlje članice i proizvođači zadržavaju pravo na vezanu direktnu podršku koja iznosi 25 odsto za bazne setvene površine kod osnovnih biljnih kultura, 50 odsto od vrednosti osnovne premije u proizvodnji ovčijeg i kozijeg mesa, 40–100 odsto premije u proizvodnji junećeg mesa i 40 odsto dodatne pomoći u proizvodnji tvrde pšenice.

Međutim, sve dok nove mere i instrumenti započetog reformskog procesa ne budu primenjene, interventni mehanizmi garantovanih cena za osnove poljoprivredne proizvode – koje su često iznad svetskog nivoa – ostaju osnova CAP-a. Reformama nisu podložni propisi o liberalizaciji carinske tarife, što znači da tržište EZ-a i dalje ostaje zaštićeno visokim carinama. Izvozne subvencije su još raspoložive za suficitarne vrste robe (u skladu s propisima STO-a), mada pojedina smanjenja interventnih cena mogu doprineti nižim jediničnim izvoznim subvencijama, posebno u uslovima jačanja evra, koji izvoz robe iz EU-a stavlja u nekonkurentan položaj, a nivo isplaćenih izvoznih subvencija dovodi do samih plafona dozvoljenih obavezama prema STO-u.

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 743 od 31. marta 2005.

home povratak