| Cekajuci s(t)udiju | |
Strategija ili taktika?
I domaćoj javnosti
i Evropskoj uniji sada je potpuno jasno da se i ranije moglo sarađivati
sa Haškim tribunalom, ali se to jednostavno nije htelo, najverovatnije
iz čvrstih ubeđenja najjače partije u vladi, što je za jedan deo našeg
društva razlog za divljenje, a za drugi deo – jednako veliki razlog
za brigu
Piše: dr Jovan Teokarević
Kako sada stvari stoje, izgleda
da ćemo u aprilu ipak dobiti tu famoznu Studiju o izvodljivosti, odnosno
da će Evropska unija zaključiti da je konačno postalo “izvodljivo”
da uskoro započne pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom u vezi sa Sporazumom
o stabilizaciji i pridruživanju. Mnoge će lepe i jake reči i obećanja
biti izrečene tim povodom, biće svakako i preterivanja u samohvalisanju,
ali je najvažnije da taj korak najzad pređemo. Pre nego što sve to počne,
predlažem da pogledamo izbliza o čemu je reč.
Studija stiže kasno, kao
poslednja u regionu, šesnaest meseci posle one bosanske. BiH još nije
ispunila sve zahteve Unije, pa nije ni započela pregovore koji
će, po nekim skorašnjim najavama iz Brisela, možda krenuti krajem
godine. Albanija takođe nije mnogo odmakla, iako je pre dvadeset
četiri meseca započela pregovore. Makedonski i hrvatski sporazumi
u međuvremenu su stupili na snagu posle ratifikacije u svim članicama
EU-a. Uprkos prihvaćenoj kandidaturi za članstvo prošle godine, Hrvatska
u martu nije mogla da započne dalje pregovore sa Unijom, zbog nedovoljne
saradnje sa Haškim tribunalom. Sa 14 hiljada strana napisanih argumenata
za svoje članstvo, podnetih Uniji polovinom februara ove godine,
Makedonija čeka da njena kandidatura bude i zvanično prihvaćena,
možda do kraja 2005. Makedonija jeste u Brisel odnela najveći dosad
uručeni poklon za Sveti Valentin, ali joj ne treba zavideti na poslovima
koji je čekaju.
Korisna
promena
Premijer Srbije je već najavio
da će pretpostavljeni srećan završetak posla sa Studijom biti najveći
uspeh jednogodišnjeg rada vlade. To je, naravno, tačno, ali se nikako
ne sme izgubiti iz vida da je uspeh postignut tek nakon što je ta ista
vlada promenila svoju originalnu politiku, tj. tek nakon što se umesto
nesaradnje opredelila za saradnju sa Haškim tribunalom. Tek kada
je – da upotrebimo zgodnu raniju premijerovu metaforu – Hag od “devete”
postao “prva rupa na svirali”, bilo je moguće dobiti pozitivan odgovor
iz Brisela. Vladu, dakle, treba pohvaliti što se konačno ponaša u
skladu sa domaćim zakonodavstvom, međunarodnim obavezama i najvišim
nacionalnim interesima.
To srpsku vladu, međutim,
ni najmanje ne oslobađa odgovornosti za prethodnih godinu dana, izgubljenih
u politici suprotnoj od ove uspešne, kao i u više nego očiglednim
iluzijama da će se haški problem rešiti na neki drugi način ili da će
jednostavno iščeznuti kao da ga nikad nije ni bilo. I domaćoj javnosti
i Evropskoj uniji sada je potpuno jasno da se i ranije moglo sarađivati
sa Haškim tribunalom, ali se to jednostavno nije htelo, najverovatnije
iz čvrstih ubeđenja najjače partije u vladi, što je za jedan deo našeg
društva razlog za divljenje, a za drugi deo – jednako veliki razlog
za brigu.
Iz briselske perspektive
to znači da će pozitivna promena u Beogradu biti pohvaljena i simbolično
podržana potvrdom o izvodljivosti daljih pregovora, ali da ništa
više sa te strane neće doći na veresiju. Strog stav EU-a prema Hrvatskoj upravo o tome najviše
govori. Pregovori sa Hrvatskom o njenom članstvu u Uniji nisu započeli
17. marta, kako je bilo planirano, jer general Gotovina nije isporučen
Hagu. To se desilo
uprkos neskrivenoj podršci Hrvatskoj od nekoliko članica EU-a i
mnogih poslanika Evropskog parlamenta. Unija je, međutim, zauzela
načelan stav koji govori o Hrvatskoj koliko i o SCG, Bosni, ali i o
Turskoj, kao sporim trkačima na evropskoj stazi. Dobrovoljni odlazak
bivšeg kosovskog premijera Haradinaja u Hag dodatno je ugrozio šanse
Hrvatske, Srbije i drugih iz ove grupe da uopšte pomisle na gledanje
kroz prste.
Najvažnija posledica ove
nove situacije za nas biće da će haški dug morati da se plati u potpunosti.
Ohrabrujuće deluju najnovije premijerove izjave koje potvrđuju
spremnost da se to učini, ali će za konačan sud naših građana i Brisela,
odnosno za dalje korake u evropskoj integraciji, morati da se još
sačeka to jest da se vidi šta je zaista prava i dugoročna politika
ove vlade. Da li je, drugim rečima, ovo što sada imamo – dugoročna
strategija ili kratkoročna taktika?
Na to neće morati dugo da
se čeka, jer je sasvim moguće da će odluka o izvodljivosti pregovora,
kao i u bosanskom slučaju, sadržati i listu uslova koji se moraju
ispuniti da bi pregovori uopšte mogli da počnu. Hag će svakako ponovo imati dominantno
mesto, pa će naša vlada odmah dobiti priliku da se dokaže. Mi ćemo
opet svi shvatiti da od Studije nema mnogo vajde ako sami pregovori
ne počnu što skorije i budu završeni do početka 2007. godine, još
jednog prelomnog datuma u sve bržoj istoriji evropskih integracija,
kada će naši susedi Bugarska i Rumunija postati novi članovi.
Prijemni ispit
Na ovako trasiranom putu i – nadamo se –
u okviru ovako optimističkog scenarija, trebalo bi se što brže oslobađati
starih i novih predrasuda i iluzuja.
Druga opasna iluzija, učestala i u našoj
i u hrvatskoj javnosti, tumači odbijanje EU-a da započne pregovore
o članstvu sa Hrvatskom kao deo skrivenog plana da se ova zemlja malo
zaustavi, kako bismo je mi i ostali sustigli i onda navodno svi zajedno
(“u paketu”) nastavili ka Briselu. Niti ima niti će, naravno, biti
kolektivnog primanja u Evropsku uniju, pa se treba usredsrediti na
regatu, a ne očekivati konvoj.
Najzad, umesto licitiranja
sa datumima kada ćemo uraditi ovo ili ono, što je omiljena – a nažalost
najčešće i jedina tema mnogih naših novinara – dobro bi bilo ovog
puta pročitati nekoliko desetina strana te studije, ili bar nekoliko
pasusa rezimea i zaključaka. Kao i u slučaju godišnjih izveštaja
o nama i drugima na Zapadnom Balkanu, ili dokumenta o “evropskom
partnerstvu” iz juna prošle godine, tu će vrlo jasno pisati šta se od
nas očekuje ako jednog dana poželimo da budemo u Evropskoj uniji. To
treba da bude povod za ozbiljna pitanja vladi, poslanicima i političkim
partijama, odnosno za traženje konkretne odgovornosti za evropske
poslove. Zvuči jednostavno,
mogli bismo i to konačno da probamo.
Autor je docent
na Fakultetu političkih nauka i direktor Beogradskog centra za evropske integracije
(BeCEI)
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 743 od 31. marta 2005. |
|