| To nije evropski | |
San o Eldoradu
Izlazak na evropsko tržište
nije toliko otežan raznim necarinskim i drugim spoljašnjim preprekama
koliko našim sopstvenim zastarelim,
"neevropskim" načinom razmišljanja
Kako je sladak san o Evropi, o Evropskoj uniji,
o tom sve bližem Eldoradu koji nas čeka na kraju
ovog dugog putovanja započetog pre gotovo pet godina. Kako je lepo
sanjati o danu kada ćemo biti deo EU-a: ravnopravni
među ravnopravnima, bez granica i viza, bez kvota i carina, bez uslovljavanja
i uzajamnog odmeravanja. Živećemo u miru i bogatstvu, ušuškani
svim mogućim zakonima i propisima koji štite naša prava, naše zdravlje,
našu (privatnu) svojinu i ušteđevinu, našu životnu sredinu, naše
kulturno i istorijsko nasleđe, pa čak i sve ono što nas čini drugačijima
od ostalih članova "evropske porodice naroda".
Kao građani velike Unije, možemo izabrati
da budemo isti kao drugi ili sasvim različiti, da podržavamo ljubitelje
životinja ili lovce, da se udružujemo sa susedima protiv nekog predloga
koji stiže iz Brisela, ili da u Briselu tražimo saveznika u obaranju
nekog nedoličnog propisa koji je smislila naša nacionalna vlada.
Ali, putovanje je daleko i naporno, i mi smo
se već umorili od silnih prepreka. Neke smo obišli, neke preskočili, neke smo otklonili uz
tuđu pomoć, pa ipak je jasno da mnogo više toga ostaje da se uradi, nego
što smo dosad dovršili. Toliki zakoni, tolike reforme, tolike
ugašene banke i zatvorene fabrike, toliko prodatih firmi i toliki generali poslati u
Hag, a opet – kažu nam da još nismo ispunili sve
uslove.
Nije onda čudno što bismo sad hteli da se malo
odmorimo, da se ispružimo na klupici, možda i da dremnemo nakratko. Pa šta ako su
nas drugi prestigli! Pa šta ako samo mi još nismo dobili studiju o izvodljivosti
od Evropske komisije, ako jedino mi i BiH nismo
u Partnerstvu za mir, niti u Svetskoj trgovinskoj organizaciji! Tolike
godine smo uspevali da preživimo i
bez njih, izolovani i sankcionisani od sveta,
možemo valjda još da se strpimo, sad kad nas je međunarodna zajednica
prihvatila i spremna je da nam pomaže.
U stvari, možda je i dobro
da još neko vreme ostanemo po strani,
dok naša privreda ne ojača, dok se naši radnici ne snađu u novim uslovima
jake konkurencije, a seljaci ne vide šta to Evropa od nas traži, a
bogme i šta nam nudi.
Neki, naravno, već sad znaju
šta hoće i šta mogu, oni su – takoreći – već tamo, u Evropi. Evo, na primer, Tigar iz Pirota ili Metalac iz Gornjeg Milanovca. Proizvode, izvoze
u Evropsku uniju, zarađuju, ništa im ne smetaju one silne procedure,
dozvole, uverenja, garancije i razni drugi papiri koje im traže iz Brisela.
Dragoljub Vukadinović, generalni direktor Metalca, kaže da nema nikakvih smetnji zbog kojih
ova firma ne bi bila, pa i nadalje ostala, jedan od najvećih srpskih
izvoznika u EU. Proizvodi kvalitetnu robu (kvalitetnu po evropskim
standardima), dizajniranu prema potrebama i zahtevima sasvim određenog
tržišta (jer ne vole svi šerpe sa cvetićima, niti se ista vrsta posuđa
koristi u mediteranskoj
Italiji ili nordijskim zemljama), po pristojnim cenama.
– Za Metalac ne postoje kvote, samo preferencijali
i, naravno, konkurencija. Domaćice širom Evrope svake godine kupe
oko tri miliona naših artikala, a mogle su da izaberu i nekog drugog
proizvođača. Znači, odabrale su ono što im odgovara po izgledu, kvalitetu
i ceni. Tako bi, smatram, trebalo da razmišljaju i ostali privrednici
u Srbiji: da rade, umesto da kukaju. Da modernizuju proizvodnju i postignu evropsku i
svetsku produktivnost, a ne da uporno pokušavaju da se "vade"
na razne vancarinske barijere zbog kojih, navodno, ne mogu da plasiraju
svoju robu na tržištu EU-a.
Kad se u Srbiji govori o preprekama za
uspešniji izvoz u EU, rekao bih da je naša glavna prepreka – u našim
glavama! Koliko su nam zastarele mašine toliko su zastareli i ideje i način rada. Naša privreda liči
pomalo na grogiranog boksera,
kome je potrebno samo da se malo razbistri, da bi stao na noge i nastavio
borbu. Dakle, potrebna nam je nova tehnologija, nova oprema, ali i nov način
razmišljanja.
Ovu filozofiju primenjivali smo i u vreme sankcija: nismo se pravdali
izolacijom, već smo se i tada trudili da se prilagodimo zahtevima
stranog tržišta i pripremimo za što efikasniji nastup u inostranstvu.
Kako bi država mogla da nam pomogne? Pa, ako izuzmemo opštu poslovnu
klimu, mogla bi da obezbedi povoljnije izvozne kredite, na duži period,
sa kamatama na svetskom nivou (znači, tri do pet odsto godišnje, umesto
dva odsto mesečno), da poreze i doprinose uskladi sa zaradama (sad
na svaki zarađeni dinar dajemo dinar državi!), i da preko svoje
agencije za podsticanje izvoza (SIEPA) stimuliše nastup naših privrednika
u inostranstvu, pre svega na međunarodnim sajmovima u Evropskoj uniji
– navodi Vukadinović.
Kad bolje pogledate, to što kaže i ne
zvuči tako strašno komplikovano.
Malo truda s jedne strane, malo para s druge, i – eto naših proizvoda
širom kontinenta. A za odmor na onoj klupici biće prilike kasnije, kad se već
nađemo u Evropi.
E. F.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 743 od 31. marta 2005. |
|