| Necarinske barijere trgovini | |
Teško uočljive, a razorne
Lista necarinskih mera je izuzetno dugačka, a njihov broj se vremenom
ne smanjuje, već naprotiv, povećava. Ove mere treba najpre identifikovati,
zatim proceniti njihovu neophodnost, i onda neke odmah ukinuti, a
ostale uključiti u pregovore s partnerima
Piše: Snežana Zubić-Petrović
Necarinske
barijere trgovini su, u najširem smislu, sve mere koje nisu vezane
za uvoz ili izvoz robe, odnosno za carine. Za ekonomiste koji posmatraju
samo nesmetano obavljanje trgovine preko nacionalnih granica,
svejedno je da li će ih zvati barijerama, preprekama ili poremećajima
trgovine, ali u jeziku trgovinskih pregovarača najviše se koristi
termin “mere”, kao najneutralniji. U Svetskoj trgovinskoj organizaciji
(STO) i UNCTAD-u ovakva neutralnost posebno je važna, budući da svaka
od takvih mera može da se pojavi kao osetljiv predmet procene usaglašenosti
s pravilima i, u krajnjem slučaju, arbitriranja u organu za rešavanje
sporova.
Lista
necarinskih mera je izuzetno dugačka, a njihov broj se vremenom ne
smanjuje, već naprotiv, povećava. Iako je bilo pokušaja njihove
klasifikacije, još nema univerzalne definicije. U Doha rundi multilateralnih
trgovinskih pregovora STO-a, koja je u toku, jedna od tema je i sistematičniji
pristup ovim merama.
Neke od njih su, doduše, već podvrgnute međunarodnim pravilima,
na primer kvantitativne restrikcije, uvozne dozvole, dobrovoljna
ograničenja izvoza i prelevmani, za koje je već u Urugvajskoj rundi
dogovoreno da se izraze u vidu carinskog ekvivalenta. Sporazumi
STO-a o sanitarnim i fitosanitarnim merama, tehničkim barijerama
trgovini, carinskom vrednovanju, pravilima o poreklu i postupcima
izdavanja uvoznih dozvola, regulišu pojedine od ovih mera.
KATEGORIJE:
Nekoliko
je osnovnih vrsta necarinskih prepreka. To su:
1. Kvantitativne restrikcije i slična ograničenja (uvozne kvote, izvozna ograničenja, uvozne
i izvozne dozvole, dobrovoljna ograničenja izvoza, zabrane uvoza
ili izvoza, devizna ili druga finansijska ograničenja, diskriminatorni
bilateralni sporazumi i barter trgovina).
2. Necarinske dažbine i slične mere koje se primenjuju na uvoz (prelevmani, polaganje
depozita na uvoz, antidampinške dažbine, kompenzatorne dažbine i
porezi za izravnanje carinskog opterećenja).
3. Državna pomoć trgovini, restriktivna poslovna praksa
i neke opšte mere (subvencije i druge vrste državne pomoći, politika
vladinih nabavki, državna preduzeća, vladini monopoli i ekskluzivni
trgovci, vladine mere industrijskog ili regionalnog razvoja, državno
finansiranje istraživanja i razvoja, nacionalni sistemi oporezivanja
i osiguranja, makroekonomske mere, politika konkurencija i politika
imigracije).
4. Carinski postupci
i administrativna praksa (postupci carinskog
vrednovanja, postupci carinske klasifikacije i postupci carinjenja).
5. Tehničke barijere trgovini (zdravstveni i sanitarni propisi i standardi kvaliteta,
sigurnosni i industrijski standardi i propisi, propisi o ambalaži
i obeležavanju – uključujući i robne marke – i propisi o reklami i
korišćenju medija).
Zajedničko za sve ove mere jeste da su često netransparentne, da se teško otkrivaju u mreži nacionalnih
propisa donetih sa potpuno opravdanim ciljevima. Istovremeno, često
se primenjuju proizvoljno, te
je njihov efekat na otežavanje trgovine ponekad razorniji od visokih
carinskih stopa. Naročito su postale uočljive sa sukcesivnim snižavanjem
carinskih stopa u multilateralnim trgovinskim pregovorima GATT-a
i nakon zaključivanja brojnih sporazuma o slobodnoj trgovini. Ispostavilo
se da su necarinske mere uvođene kao pokušaj da se uravnoteži smanjen
nivo zaštite domaćih proizvoda nastao smanjenjem carina, kao odgovor
na teškoće nastale nakon liberalizacije uvoza.
LEGITIMITET: Uvođenje necarinskih mera je opravdano ukoliko su one neophodne
da bi se zaštitili zdravlje i bezbednost biljaka, životinja, ljudi
ili životne sredine. Predviđene mere obuhvataju zabrane uvoza,
kvote, carinske kvote i dozvole, kao mere koje ograničavaju uvoz,
ili tehničke barijere trgovini, sanitarne i fitosanitarne mere
i kontrolu kvaliteta, kao mere zaštite kvaliteta i zdravlja, što ne
umanjuje njihov negativan efekat na trgovinske tokove.
Ne treba zanemariti dejstvo još jedne necarinske mere koja ima
takoreći horizontalnu primenu, a to je samo administriranje svih
ovih mera koje vrše vladini organi i koje, samo po sebi, usporava
trgovinu usled neefikasnih birokratskih procedura.
Cilj moderne ekonomije je integracija u međunarodnu zajednicu
pristupanjem STO-u i Evropskoj uniji, što podrazumeva značajne obaveze
liberalizacije tržišta i harmonizacije regulative, a samim
tim i upotrebe necarinskih mera. Trgovinska politika u ovoj oblasti
morala bi se osloniti na međunarodna pravila, na osnovu kojih treba
najpre identifikovati ovakve mere, zatim proceniti njihovu neophodnost,
i onda neke odmah ukinuti, a ostale uključiti u pregovore s partnerima.
Autorka
je načelnica Sektora za međunarodne organizacije u Ministarstvu za međunarodne
ekonomske odnose SCG
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 743 od 31. marta 2005. |
|