| To nije evropski | |
Evropa kao džoker
Od «evropskog puta Srbije» neki političari pokušavaju da
naprave svoj privilegovani ideološki zabran, a, prema potrebi, i odlučujuće
predizborno oružje
Piše:
Đorđe Vukadinović
"Evropski kurs", "put
u Evropu", "ulazak u EU" i ine «evroatlantske» integracije
obavezna su mantra srpskog tranzitološkog vokabulara nakon 5. oktobra. Posle
kraćeg kolebanja, pomenutu mantru prihvatili su čak i petooktobarski gubitnici
koji, uz sve manju nelagodu, počinju da se utrkuju sa tzv. demokratskim blokom
u dokazivanju sopstvene lojalnosti evropskoj opciji i nastoje da pokažu kako
su, uprkos ponekim nevernim tomama u zemlji i inostranstvu, upravo oni ta
politička snaga koja će Srbiju konačno uvesti u žuđeno evropsko okrilje. S druge
strane, njihovi politički protivnici tu im pretenziju osporavaju, pokušavajući
da od «evropskog puta Srbije» naprave svoj privilegovani ideološki zabran, a,
prema potrebi, i odlučujuće predizborno oružje. Pri tome, samu proevropsku
orijentaciju niko ne dovodi u pitanje. U ovom nastojanju, čini se, postoji puna
saglasnost između političke elite i "narodnih masa", što se u mnogim
drugim slučajevima, na primer kad je reč o poboljšanju životnog standarda ili
platama narodnih predstavnika, baš ne bi moglo reći.
Naime, sva više ili manje relevantna
istraživanja javnog mnjenja pokazuju postojano visok nivo entuzijazma javnosti
prema orijentaciji zemlje ka ulasku u Evropsku uniju. Štaviše, nivo te podrške
bio je natpolovičan čak i neposredno nakon bombardovanja 1999. godine, u vreme
kulminacije Miloševićevog izolacionizma, a brzo nakon petooktobarskog prevrata
uveliko je premašio dvotrećinsku podršku. Političari, građani i agencije za
istraživanje javnog mnjenja neprestano se međusobno bukvalno utrkuju u tome ko će
demonstrirati veći i postojaniji uspon proevropske orijentacije, i to je jedan
od retkih stavova oko kojih kao da postoji puni konsenzus u srpskoj javnosti.
(Po novembarskom istraživanju NSPM-a i agencije MBI taj procenat je čak 79,1,
dok je broj onih koji se protive priključenju Srbije Evropskoj uniji pao na
gotovo zanemarljivih pet procenata.) Sve u svemu, čini se da je podrška veća, a
otpori manji nego u većini zemalja Evropske unije, uključujući i njenu
francusko-nemačku osovinu.
Međutim, čim se malo zagrebe ispod
ovog prividnog konsenzusa, lako se pokazuje da je on delom posledica inercije,
delom oportunizma, a delom neobaveštenosti, pri čemu ne treba zanemariti ni
određenu dozu licemerja, kako kod običnih građana, tako i – naročito – kod njihove političke "prvaštine".
Evropa je, u svoj svojoj geografskoj, kulturnoj i političkoj ambivalentnosti,
za Srbe bila i ostala sinonim za nešto strano, u principu poželjno i lepo, ali
uglavnom nedostupno. Prosečni Srbin, da se ne lažemo, danas u Evropu veruje tek
nešto više nego što je do pre dvadesetak godina verovao u socijalizam, i nešto
manje nego što je malo posle toga poverovao u «srpsku stvar». (U Evropu je,
doduše, lakše verovati nego u šećernu dolinu, komunizam, ili nacionalni
Eldorado, budući da za razliku od pomenutih entiteta Evropa nesumnjivo postoji,
iako možda baš ne sasvim u onom liku u kojem nam je prikazuju njeni komesari
i njeni lokalni prvosveštenici.)
Svi o tome govore, protivljenje nije
preporučljivo, možda iz svega i proizađe neko dobro, ali samo da se od mene ne
traži neki trud, napor, ili, ne daj bože, odricanje. Prevedeno na praktičan
teren to znači da «mi nemamo ništa protiv Evrope». Naprotiv. Ona nam je čak na
neki način draga, intrigantna i privlačna sa svojim visokim standardom, razvijenom
tehnologijom, blistavim klozetima, čistim ulicama i uređenim fasadama. Ali neka
niko ne očekuje da smo zarad «uključenja u evropsku porodicu naroda» zaista
spremni da se odreknemo svinjokolja, pušenja, korupcije i sitnog šverca, da
očistimo sneg ispred zgrade, okrečimo fasadu, operemo ruke ili zube.
Uostalom, u već pomenutom istraživanju, samo
dva-tri pitanja niže od ovog u kome je zabeležena astronomska podrška ulasku u
EU, otkrivamo da se takođe impresivnih 67 odsto anketiranih «uglavnom», ili «u
potpunosti» protivi izručenju naših građana Haškom tribunalu, kao i da se
gotovo polovina odlučno protivi ulasku zemlje u NATO, a više od jedne četvrtine
Sjedinjene Američke Države smatra najvećim neprijateljem. Ne treba se previše
čuditi, a još manje zgražavati nad ovakvim rezultatom. Pre pet godina, pod
pravno i moralno vrlo neuverljivim izgovorom, NATO nas je bombardovao, a i
Haški tribunal je, da se poslužimo odmerenom formulacijom Žarka Puhovskog,
«dosta problematično sudište». Nije, dakle, toliko sporan, niti razočaravajući
ovaj nalaz, koliko bode oči njegova nekompatibilnost sa onim prvonavedenim,
navodnim proevropskim entuzijazmom srpske javnosti. Naime, sviđalo nam se to
ili ne, Evropa čvrsto stoji iza Tribunala, a, uz jedino pomena vredan izuzetak
Grčke, takođe je i više-manje složno podržavala NATO bombardere.
Iz različitih razloga, međutim, malo
ko želi da podseća na ovu činjenicu i da ukazuje na ovu protivrečnost. Neki
«reformski» nastrojeni politički faktori se, očito, plaše da bi podsećanjem na
ove neprijatne činjenice kod Srba mogao splasnuti evropski zanos, a oni ostati
bez svog glavnog predizbornog aduta, dok, s druge strane, ni «patriotske snage»
ne vole previše time da se bave, da ne bi pred sopstvenim biračkim telom morali
da objašnjavaju svoju metamorfozu i svoju akutnu evrofiliju. Ali, u krajnjoj
liniji, zapravo, i jedni i drugi strahuju da bi puno suočavanje sa
pretpostavkama i implikacijama srpske proevropske orijentacije moglo ugroziti
njihov politički rejting, i zato ni ne pokušavaju da razgrnu značenjsku i
političku maglu koja u ovom trenutku u Srbiji obavija evropsku priču.
Kao da svima više odgovara ova opšta
konfuzija (u kojoj pod «evropejstvom» može da prođe gotovo sve, u rasponu od
antiamerikanizma do ideološkog
pomodarstva – ili puke želje za boljim životom), nego jasno i ne retko bolno
raščišćavanje, nakon kojeg bi neka buduća istraživanja u Srbiji verovatno
detektovala znatno manje Evropejaca. Ali bi se barem znalo ko su oni i barem bi
se sa njima moglo sugurnije računati.
Autor je glavni urednik časopisa
«Nova srpska politička misao»
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 738 od 24. februara 2005. |
|