| Kako popraviti rejting evropske opcije za Srbiju? |
|
Dva ne i dva da
Nevladin sektor i mediji mogu, samoinicijativno ili
uz podršku, da pomognu u promovisanju evropske opcije (kao što mogu i da
odmognu), ali vlada mora da bude odgovorna za njenu ukupnu sudbinu
Piše: dr Jovan Teokarević
Samim
tim što ste rešili da pročitate ovaj tekst, u mesečniku sa nazivom »Evropski
forum«, i što ste kupili nedeljnik »Vreme«, postoji velika verovatnoća da ste
proevropski orijentisani, kako se to obično kaže. Vi to, sva je prilika, i ne
krijete i čak ste spremni da možda i druge ubeđujete u ispravnost svog stava.
To vam, takođe, nije preterano teško, jer ste sigurno i bolje obavešteni o
evropskim integracijama od mnogih drugih u našoj zemlji.
Ti drugi, međutim, o ovoj
temi imaju mnogo manje informacija, nisu zainteresovani za nju, ali su
istovremeno ubedljiva većina. Ne, nisu oni protiv ulaska Srbije u Evropsku
uniju, naprotiv: tri četvrtine stanovnika naše republike kaže da to hoće, kad
ih anketari pitaju, a i većina glasača svake naše parlamentarne partije želi
isto to. Zašto je onda za rezoluciju o pridruživanju Uniji u oktobru 2004.
glasalo samo 129 od ukupno 250 poslanika Skupštine Srbije? I zašto smo, i
dalje, u poslednjem vagonu voza za Brisel?
Realizam
Upravo o tome govorimo na narednim stranicama. Iz
šume statističkih podataka koje vam nudimo treba izdvojiti nekoliko ključnih
nalaza. Pre svega, nema ničega čudnog i specifično srpskog u tome da se na ovom
početnom stadijumu evropske integracije naše zemlje građani gotovo instinktivno
– i bez mnogo obaveštenja i zainteresovanosti - u natprosečnom broju
opredeljuju za EU. Neće biti ni neuobičajeno ni tragično što će se procenat
evroentuzijasta sigurno smanjivati dok putujemo u pravcu Brisela. Na strani 15
videćete dramatičan pad EU groznice u Hrvatskoj, upravo u vreme najvećih uspeha
ove zemlje u integracijama.
Kada umesto na opšta i
neodređena, građani u anketama odgovaraju na konkretna pitanja u vezi sa cenom
pristupanja Uniji, već sada se može uočiti takođe uobičajeno raslojavanje svih
onih kojima se EU u načelu sviđa kao ideja. Najveći broj njih nije spreman da u
zamenu za tu ideju država u Hag pošalje optužene za ratne zločine, drugi se
plaše da će zbog povećane konkurencije ostati bez posla ili bez monopolskog položaja,
treći ne znaju strane jezike i nikada nisu osetili »ni miris ni ukus« te unije
(kao, na primer, 70 odsto naših studenata koji nikada nisu bili u
inostranstvu).
Monstruozno je, isto tako,
osuđivati ili ismevati građane što u Evropsku uniju hoće zbog većih plata ili
zato što »da« za Uniju izgleda automatski znači »ne« novim ratovima kojih smo
siti i presiti. Zar to nisu i najuspešniji reklamni slogani same Unije i zar to
nisu očekivali i oni koji su u Uniju već ušli? U korist građana treba navesti i
da su oni – prema svim istraživanjima javnog mnjenja - u zavidnoj meri
realistični. To se ne odnosi samo na očekivani »bolji život« od članstva u EU-u
već i na to koliko smo daleko od njega. Suprotno optimističkim, tj. glupim i
kontraproduktivnim, obećanjima političara, stanovništvo sada (za razliku od pre
samo neku godinu) realno procenjuje da nam se vrata tog »obećanog raja« neće
skoro otvoriti. Teško dostižni cilj onda, naravno, destimuliše i rađa otpor i
inat.
Ovaj realizam je, međutim,
tek deo – i to, možda, ne najvažniji – čitavog skupa stavova naših građana,
koji su međusobno protivrečni. Nisu samo srpski mozgovi takvi, naravno, ali smo
ovde već na terenu specifičnom za ovu zemlju, jer su na stavove uticala
specifična individualna i kolektivna iskustva iz naše bliže i dalje prošlosti.
Zatvaranje očiju pred činjenicom da su države Evropske unije učestvovale i u
bombardovanju i u sankcijama protiv nas (što je osnov za uobičajeno nepoverenje
u njihove dobre namere) neće pomoći nikome, a najmanje zagovornicima naše
integracije upravo sa tim zemljama. Stvar je, međutim, komplikovanija, jer se
naš deo priče i odgovornosti iz ove nedavne istorije i dalje zvanično priča na
isti način kao u vreme Miloševića. Ni prethodna ni ova vlada nisu daleko
odmakle u samokritičkom suočavanju sa bliskom nam sopstvenom prošlošću. Nije
zato ni čudo što građani ne žele da povežu pridruživanje Evropskoj uniji sa
potrebom da se na sve načine, pa i preko Haškog suda, namiri pravda zbog
velikih i stvarno počinjenih zločina u njihovo ime.
Šta dalje?
Kako se u takvoj situaciji može popraviti rejting
evropske opcije za Srbiju? Predlažem dva »ne« i dva »da«. Ideja pristupanja
Uniji ne sme se, pre svega, »prodavati« stanovništvu kao što se to radi u
reklamama prehrambenih ili kozmetičkih proizvoda. Umesto lako dostižnog i
uglavnom ličnog zadovoljstva, evropska integracija zahteva mnogo rada i
odricanja, ali i mnogo veće dobitke, za većinu, i to ne odmah. Ni cenu ni rok
ne treba kriti, jer su oni mnogo manji od očekivanog dobitka, a o njemu je
najviše reč.
Drugo »ne« odnosi se na
odbacivanje nasilnog i nedemokratskog »nametanja Evrope« stanovništvu. Koliko
god da traje, i koliko god da bude komplikovan, ceo proces evropske integracije
mora da bude sve vreme savršeno legitiman, tj. uvek mora da se poštuje volja
građana. Ako te volje eventualno ne bude u većinskom obliku samo u Srbiji od
svih evropskih zemalja, krivicu moraju da snesu vlade tako što će u opoziciji
da sačekaju narednu priliku.
I tu dolazimo do dva »da«.
Nevladin sektor i mediji mogu, samoinicijativno ili uz podršku, da pomognu u
promovisanju evropske opcije (kao što mogu i da odmognu), ali vlada mora da
bude odgovorna za njenu ukupnu sudbinu. Specifičnost evropske integracije je u
tome što ona podrazumeva promene ukupnog ekonomskog, pravnog i političkog sistema, pa se za
integraciju – ili protiv nje – radi i kad se donosi zakon o otpadu, i kad se u
ove svrhe organizuje državna administracija, i kad se neodgovorno zvanično
lamentira o našoj posebnosti i ugroženosti.
Na kraju, nema pomaka bez uključivanja što većeg
broja građana i njihovih organizacija u ovaj proces. Bolja informisanost
građana treba da raste sa približavanjem Srbije članstvu u EU-u, a samo
pridruživanje će biti uspešno i brzo samo ako javnost bude u stanju da razume
taj proces, podrži ga i u punoj meri učestvuje u njemu. Pretpostavka za to je
shvatanje interesa države i građana za pridruživanje Uniji, kao i shvatanje
veze između tog cilja i sredstava koji vode ka njemu.
Autor je docent na Fakultetu političkih
nauka i direktor BeCEI-a
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 738 od 24. februara 2005. |
|