Evropska
unija u domaćim medijima |
|
Kako vidimo Evropu?
Broj tekstova u najvećim dnevnim i nedeljnim novinama o
odnosu sa Haškim tribunalom ili o unutrašnjim političkim prilikama desetostruko
je veći od broja tekstova posvećenih Evropi
Piše: Velimir Ćurgus Kazimir
Koliko ima Evrope u našim medijima? Sudeći po popularnoj
štampi, Evropa oličena u manifestacijama bogatstva, raznovrsnosti i bizarnosti,
sve protkano ličnim pričama o glumcima, sportistima, bogatašima, političarima i
modnim hitovima – naprosto je preplavila celokupan medijski prostor. Šta se,
međutim, dešava kad razgrnemo ovu popularnu scenografiju skandala i šund
ikonografije? Kako nam izgleda ta druga, svakodnevna i obična Evropa? Kakvo
mesto ona ima u našim medijima?
Na to pitanje pokušali smo da odgovorimo analizirajući
najveće štampane medije (nacionalne dnevne i nedeljne novine) tragajući za
temama koje su direktno vezane za pojam Evrope i Evropske unije (EU), kao i za
procese evropske integracije. To znači da nismo analizirali učestalost pojma
Evropa i Evropska unija, već smo se bavili temama koje su suštinski vezane za
njih. «Guranje» Evrope i EU-a u novinske tekstove i rubrike, od kulture i
sporta do unutrašnje politike, nešto je sasvim drugo od ozbiljnog bavljenja
onim što predstavljaju Evropa i EU.
Već na prvi pogled jasno je da su u pitanju tekstovi čiji
je broj, u odnosu na druge teme, veoma mali. Broj tekstova na temu odnosa sa
Haškim tribunalom, ili o unutrašnjim političkim prilikama, desetostruko je veći
od broja tekstova posvećenih Evropi. Ista je situacija i sa fudbalom, najpopularnijom
sportskom temom. Lepo je igrati fudbal u Evropi ali nije posebno zanimljivo
kakva pravila igre, čak i u fudbalu, važe u Evropi.
Evropska unija je kod nas najčešće
prisutna preko svojih predstavnika. Putnik – predstavnik Havijer Solana najpoznatiji
je Evropljanin, sudeći po broju tekstova u kojima se pominje. Naši odnosi
sa Evropom direktno zavise od međunarodne aktivnosti. Nekoliko uzastopnih
susreta i sastanaka naše političke elite i evropskih predstavnika dovešće
do povećanja broja tekstova, ali neće ništa bitno promeniti u odnosu na recepciju
i razumevanja Evrope i «evropskih» pravila. Žanrovski posmatrano, najveći
je broj vesti i izveštaja, a vrlo malo tekstova koji predstavljaju istraživačke
rubrike – teme. Ocena da je upoznavanje najšire publike sa Evropom, njenim
svakodnevnim životom i pravilima koja vladaju u njoj, nešto krajnje besplodno
i izlišno do te mere je razvijena, da čak i ozbiljne novine nerado ustupaju
svoj prostor ovim temama. Osim ako nisu u pitanju dotirani dodaci.
Koliko su žanrovi siromašni, još su siromašnije teme.
Upoređivali smo januar 2003, 2004. i 2005. godine prema naslovima koji su
krasili naslovne strane dnevnih novina. Nije neko veliko iznenađenje da je u
pitanju pet – šest varijanti jednih te istih naslova koji se mogu koncentrisati
na sledeće teme: odnosi Srbije i Crne Gore, rad na studiji o izvodljivosti,
problem Kosova i – odnos prema Haškom tribunalu. Odnos prema Haškom tribunalu
nije, u stvari, bio prisutan kao noseća tema januara 2003. i 2004. godine. Hag
je nova tema u januaru 2005. Toliko o inventivnosti naših medija, ali i
političara.
Da li, međutim, i sama Evropa – ma šta to značilo – čini
dovoljno da bi do građana Srbije i Crne Gore stigle prave, suštinske informacije
o njoj? Postoji li uopšte neka strategija po ovom pitanju? Bilo bi logično
da tome najveću brigu posvećuju Evropska agencija za rekonstrukciju, Delegacija
Evropske komisije i OEBS. Nažalost, to nije slučaj. Iz nekih je razloga prilično
nevažno ne samo da se građani SCG upoznaju sa onim šta je stvarno Evropa,
nego i koliko je ta ista Evropa uložila u SCG. Kao da postoji izvesna rezervisanost
da se o tome otvoreno priča. Zbog toga nije nimalo čudno da se više zna o
eventualnim zloupotrebama tendera Evropske agencije za rekonstrukciju nego
o onome 
šta je ona uradila.
Pitanje PR-a Evrope nije nešto o čemu može da odlučuje
nevladin sektor. To je pitanje koje se ne može raditi na pravi način bez
direktne i obostrane saradnje vlasti SCG i Brisela. Baš kao što se i odnos
prema Haškom tribunalu ne može menjati pojedinačnim naporima ljudi iz
nevladinih organizacija, kulture i medija. Za bolji uvid u ono što se dešava u
Hagu, pa i u Evropi, moraju biti zaduženi i država i državni mediji. I mora
postojati jasan interes Evropske unije da se povoljan odnos prema njoj ispuni
suštinskim informacijama. Nije, naime, dovoljno da većina građana Srbije želi
da postane ravnopravan deo Evrope.
Autor je direktor Ebart – Medijske dokumentacije
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 738 od 24. februara 2005. |
|