Proevropsko raspoloženje u Srbiji: trendovi

Za bezbolnu integraciju

Tranziciono strpljenje je umnogome potrošeno, a očekivanja građana su velika. Najmanje popularno jeste tražiti od njih da se dalje odriču i uzdržavaju radi bolje budućnosti. Ipak, nijedna ideja nije tako široko podržana i neosporavana u javnosti kao što je ideja evropskih integracija

Piše: Iris Žeželj

Od juna 2002. godine u Srbiji se kvartalno proverava (pro)evropsko raspoloženje javnog mnjenja. U zemljama osnivačima Evropske zajednice/unije ovakva testiranja rade se više od 30 godina. Teme i uzorak vremenom su se usložnjavali i rasli, a uporedo sa uključivanjem novih članica, težište istraživačkih interesovanja postaje stav starih prema novim članicama i obrnuto. Obrazac po kojem se menja raspoloženje u zemljama kandidatima iznenađujuće je stabilan i potvrđuje se pojedinačno gotovo u svakoj zemlji: evroeuforija – racionalna očekivanja – razočaranje. Termin “evrobluz” koristi se da bi se opisao porast pesimizma i broja skeptika neposredno pre ulaska u Uniju. Gde se u tom procesu mi nalazimo, kakvi su opšte raspoloženje u populaciji i očekivanja od budućnosti?

KADA I KAKO: Iako zvanično označen kao nacionalni prioritet, ulazak u EU u percepciji naših građana još je veoma daleko, a njihove lične prognoze su prilično uzdržane. Četvrtina populacije očekuje da će se proces priključenja završiti do 2010. godine, 40 odsto istu stvar očekuje do 2015, dok je dodatnih 30 odsto još opreznije (2015. i kasnije). Razlika između želja i stvarnosti veoma je velika: brzina kojom se kao država krećemo ka EU-u u svim merenjima mnogo je niža od one koju građani priželjkuju. Ako treba to svoje nezadovoljstvo da izraze u brojkama, građani realni tempo priključenja ocenjuju u proseku sa 2,5-3,5 (na skali sa maksimumom 7).

Izvor: SMMRI 2002-2004.

Graf 1: Procena prosečne i željene brzine kretanja naše zemlje ka Evropskoj uniji

Ovakav pesimizam se, izgleda, zasniva samo na intuiciji: 80 odsto građana Srbije misli da je naša država već kandidat za ulazak u Uniju, a formalni koraci koji tome prethode potpuna su nepoznanica. Da su ljudi svesni te velike praznine u znanju, govore i ocene koje sebi daju na temu EU-a: gotovo polovina ocenjuje sebe jedinicom ili dvojkom. Poznatost evropskih instutucija u našoj zemlji upadljivo je niža u poređenju sa zemljama novim članicama ili kandidatima, što ostavlja veliki prostor za dodatnu edukaciju (prepoznavanje institucije je prvi korak, a tek sledi upoznavanje sa njenom osnovnom delatnošću i nadležnostima).

Klima opšteg nepoverenja u institucije, koja je jaka u domaćem javnom mnjenju, odražava se i na procenu poverenja u međunarodne i evropske institucije, s tim što prefiks “evropski” izgleda da ipak nosi pozitivniju konotaciju. Tako se NATO uvek nađe na dnu ove lestvice (u proseku samo pet do deset odsto populacije ima poverenje u NATO kao instituciju). Međunarodni sudovi svih vrsta takođe se sistematski nisko kotiraju. Evropska unija je u ovom kontekstu najpozitivnije ocenjena (36 odsto u jesen 2004), iako je u odnosu na prethodna merenja ovo značajan pad (prema podacima iz juna 2004. više od polovine građana izjavljivalo je da ima poverenja u EU kao instituciju).

Izvor: SMMRI 2002-2004.

Graf 2: Poverenje u evropske i međunarodne institucije u protekle dve godine

Prema ovim procenama mi smo najskeptičnija zemlja u regionu, a i u konkurenciji sa novim članicama EU-a (jedino Poljaci u poslednjem merenju imaju manje poverenja u EU od nas, a ne zaboravimo koliko smo još daleko od faze “evrobluza”). Poređenja radi, u Rumuniji i Bugarskoj poverenje u EU kreće se između 65 i 70 odsto.

Izvor: www.еuropa.еu.int; SMMRI 2004

Graf 3: Poverenje u Evropsku uniju među novim članicama

ŠTA NAM ZNAČI EU: Druga strana ove priče jeste značajna pozitivna uloga ideje Evropske unije u sistemu verovanja građana Srbije: ona ipak ostaje jedini značajan generator optimizma. Prve asocijacije na pomen EU-a su kvalitetniji život, bolji standard, mogućnost putovanja. Iako dominiraju pozitivne asocijacije, negativne takođe pokazuju izvesnu izdržljivost: nepoverenje, stalni ultimatumi, nepravedna politika i previsoki zahtevi i dalje su za jedan broj ljudi (ispod pet odsto) prva pomisao u vezi sa EU-om.

Dva su se pitanja pokazala kao veoma praktična u ovom praćenju trenda: procena opšte koristi (koristi za državu) i procena lične koristi (za pojedinca) od pristupanja EU-u. Očekivano, ove dve procene su u tesnoj vezi: oni koji očekuju ličnu korist, očekuju i korist na opštem planu (stariji, manje obrazovani građani pesimističniji su u obe prognoze). Postoji, međutim, i razlika koja se sistematski ponavlja: korist za državu uvek se čini većom nego dobit na ličnom planu. Dakle, izvestan broj stanovnika Srbije svestan je da neće biti dobitnici u integracijama, ali ono čemu se nadaju jeste poboljšanje opšteg stanja u zemlji.

Druga važna stvar je posebna veza Evrope i mladih: 60 odsto građana Srbije na pitanje "Šta za vas lično znači Evropa?" odgovara:"perspektiva mladim ljudima". Svi ostali domeni uticaja Unije znatno su ređe prvi izbor. Tu se još nađu i: mogućnost putovanja (11 odsto) i zapošljavanja (četiri odsto), dok za manji deo javnosti (oko tri odsto) Evropa predstavlja pretnju, pre svega za gubitak nacionalnog identiteta.

Očekivanja građana su u velikoj meri konkretna i jednosmerna: olakšavanje svakodnevnog života, rešavanje problema nezaposlenosti i porast standarda. S druge strane, nisu preterano zainteresovani da sami utiču na život Unije: pravo na učešće na evropskim izborima nalazi se na dnu liste direktne koristi.

Najmlađi deo populacije (15–29 godina) nada se da će lično moći da iskoristi pravo na rad i boravak u zemljama EU-a, dok su ovi isti mladi ljudi znatno manje od opšte populacije zabrinuti zbog gubitka nacionalnog identiteta.

DOBITNICI I ONI DRUGI: Kada govorimo o dobitnicima u procesu evropskih integracija, postoje dve vrste pitanja: “Ko će profitirati od ulaska u EU?” i “Da li ću to biti ja?”.Prvo, koga većina vidi kao dobitnike? Na vrhu liste u svim merenjima nalaze se vlasnici kapitala: direktori privatnih firmi (80 odsto) i krupni biznismeni (76 odsto). Slede stručnjaci, oni koji govore strane jezike, kao i svi mladi ljudi. Da li po kriterijumu "kvalifikovanosti" ili nekom drugom, ovde se uvek nađe i politička elita. Penzioneri, odnosno starija populacija, sistematski se opažaju kao socijalne grupacije koje će imati najmanje koristi u ovom procesu (u proseku oko 20 odsto).

Demografski profil onih koji sebe vide kao dobitnike odgovara percepciji većine i prilično je stabilan u svim merenjima: to je mlađi, obrazovaniji, urbani deo populacije. Na dnu liste (oni koji očekuju više štete nego koristi na ličnom planu) našli su se penzioneri, domaćice, niskoobrazovani i najstariji ispitanici. Postoje i regionalne razlike: optimisti su najbrojniji u Beogradu, sledi Vojvodina, a zatim centralna Srbija. Sve ove demografske razlike uvek su izraženije u proceni lične koristi od EU-a, a dosta se nivelišu u proceni opšte koristi i naročito u glasanju na eventualnom referendumu.

STRAHOVI: Koliko i od čega strahuju naši građani kad je reč o priključivanju Evropi? I pored još snažne podrške evropskim integracijama, vremenom postaju sve jasniji strahovi od različitih vidova tog procesa: u poslednjem merenju iz septembra 2004, skoro polovina opšte populacije strahovala je da je ulazak u EU prevelik trošak za našu zemlju (u proleće 2003. tako je mislilo 31 odsto građana). U porastu su i strahovi od gubitka nacionalnog identiteta (43 odsto) i sve manje upotrebe našeg jezika (42 odsto). Sve su to strahovi karakteristični za “male zemlje” kandidate ili buduće članice Unije. Strahovi “velikih” sasvim su drugačiji: njihovi građani se pribojavaju, pre svega, premeštanja poslova u zemlje sa jeftinijom radnom snagom i prevelikih ulaganja od strane bogatijih zemalja.

Analize pokazuju da kod građana Srbije postoje dva glavna izvora strahova: prvi je strah od gubitka lične perspektive (pad standarda, porast nezaposlenosti i, na opštem nivou, prevelik trošak za državu), a drugi jedan opštiji strah u vezi sa kulturnom asimilacijom i mogućim gubitkom nacionalnih odrednica (jezika i kulture). Ako je, međutim, kulturna integracija opažena kao dvosmerna, i o posledicama se misli drugačije: tako se uključivanje novih, slovenskih kultura u EU vidi kao pozitivan proces koji “obogaćuje kulturni život Unije”.

PROŠIRENJE EU-a: Proces proširenja EU-a ima u našem javnom mnjenju isključivo pozitivne konotacije: porast broja članica naši građani vide kao mogućnost da raste i uticaj Unije u svetu, kao i veći mir i sigurnost na geografskom području Evrope. Sedam od deset građana smatra da je “prirodno da naša zemlja bude članica” i da “imamo mnogo toga da ponudimo EU-u”. Dakle, u percepciji naše populacije, proširenje je “proces bez mana”, koji donosi obostranu korist.

S druge strane, procena rada domaćeg rukovodstva na priključenju je u silaznom trendu. Procenat stanovništva koji se slaže sa tvrdnjom da “rukovodstvo zemlje čini ono što je potrebno da postanemo član EU-a”, znatno je oscilirao tokom dve godine merenja: posle početnih 42 odsto u decembru 2002, sledi znatan skok u martu sledeće godine (61 odsto), povratak na početne pozicije (40 odsto) u decembru 2003. i dalji pad u proleće 2004. (35 odsto). Kao institucije odgovorne za povezivanje sa Evropom pre svega se opažaju ministarstva za veze sa inostranstvom/spoljne poslove (na republičkom i saveznom nivou) i republička vlada (ostale savezne institucije su u očima građana manje relevantne).

Koliko javnost zaista zna o konkretnim aktivnostima ovih institucija u domenu evropskih integracija? Ako je suditi po proceni samih građana – ništa ili vrlo malo (ovako odgovara između 40 i 50 odsto populacije). U ispitivanjima javnog mnjenja prava je retkost da se neobaveštenost ovako masovno “priznaje”, pa je tim pre treba tretirati kao ozbiljan signal vlasti da poboljša komunikaciju sa građanima u ovoj oblasti.

Izvor: SMMRI 2002-2004

Graf 4 : Koliko građani znaju o aktivnostima rukovodstva na priključenju EU

RASPODELA NADLEŽNOSTI: Na pitanje “Ko treba da donosi odluke o važnim državnim pitanjima?”, ispitanicima je ponuđeno 25 oblasti za koje treba da se opredele da li ostaju u ingerencijama naše vlade ili se o njima odlučuje na nivou Evropske unije. Građani biraju da se zajednički odlučuje na nivou Evropske unije u 17 od 25 ponuđenih oblasti.

Izvor: SMMRI 2004

Graf 5 Raspodela ingerencija između nacionalne vlade i EU

Razmotrimo sada sistem izbora naših građana. Koja su to osetljiva pitanja, oblasti koje treba da budu ekskluzivno u nadležnosti naše vlade? Policija, sudstvo, mediji, obrazovanje, kulturna politika i poljoprivreda (da budemo precizni, mišljenja su i u ovim slučajevima podeljena, ali više je pristalica samostalnog odlučivanja). S druge strane, imamo snažnu podršku jedinstvenoj evropskoj politici u borbi protiv organizovanog kriminala, trgovine drogom i eksploatacije radne snage.

U setu ovih pitanja već godinama se nalazi i jedna osetljiva oblast: jedinstvena valuta. To je bilo i jedno od najviše analiziranih pitanja u Eurobarometru tokom prošle decenije, pošto je gubitak nacionalne monete jedan od najtežih i najkonkretnijih gubitaka za buduće građane Unije. Kada je u Srbiji počelo snimanje javnog mnjenja, evro je već bio stvarnost i kod nas je u startu dobio natpolovičnu podršku.Uspešno uvođenje zajedničke monete pretvorilo je do tada kontroverznu temu u temu oko koje gotovo da postoji konsenzus.

Važno je, dakle, znati kako se ta raspodela vlasti u praksi realizuje i sa kojim informacijama barata prosečno obavešten stanovnik Srbije, da bi mogao da donosi odluke o nadležnostima. Da li su, recimo, široj javnosti poznati planovi o kreiranju zajedničke spoljne i bezbednosne politike ili o formiranju mesta zajedničkog ministra spoljnih poslova i evropske vojske? «Evropske teme» ostaju kod nas na nivou apstraktnih poziva na ujedinjenje, bolji standard i ukidanje viza, dok se u isto vreme prave i realizuju ozbiljni planovi o zajedničkoj politici na svim nivoima za koje je potrebno ubrzano se pripremati.

EVROPA, REFORME, REFERENDUM: Podaci govore da se korpus proevropski orijentisanih i onih proreformske orijentacije u velikoj meri poklapa, s tim što je podška evropskoj ideji šira i manje problematična, odnosno okuplja više ljudi. Zanimljivo je da ipak postoji nezanemarljiv procenat (20 do 25 odsto) onih koji smatraju da reforme nisu nužan prvi korak na putu ka Evropi. Podrška Evropi u ovom delu populacije ostaje samo deklarativna, to je podrška “bezbolnom priključivanju”, bazirana na nerealnim očekivanjima ili nedostatku informacija.

Odgovor na pitanje “Kad bi se sutra održao referendum za ulazak naše zemlje u EU, kako biste glasali?”, uprkos oscilacijama u poverenju u Evropu i njene institucije kao i opštem optimizmu, ostaje iznenađujuće stabilan: 70 odsto glasova za, deset do 15 odsto protiv i isto toliko neodlučnih (ili onih koji ne glasaju).

Izvor: SMMRI 2002-2004

Graf 6: Kako bi građani glasali na referendumu o ulasku u EU

Odgovor na ovo pitanje zahteva racionalnu odluku, procenu “za” i “protiv”, da bi se na kraju videlo da se priključivanje naše zemlje ipak smatra izborom bez stvarne alternative. Baza podrške evropskoj ideji je povodom mogućeg referenduma vrlo široka: sve generacije, pa čak i najstarije (u grupi starijih od 65 godina 58 odsto) glasale bi “za”, bez većih regionalnih razlika, mada je podrška nešto jača u urbanim nego u ruralnim sredinama.

Koliko smo mi kao država zaista udaljeni od jednog takvog referenduma predmet je drugih studija; ovo istraživanje fokusira se na “psihičke razdaljine”- očekivanja, prognoze i strahove u opštoj populaciji. Građani, na tu temu, veruju u prilično protivrečne stvari: uzdržani su u predviđanju godine ulaska naše države (ostaju imuni na različite licitacije u medijima), ali u isto vreme nisu svesni opsežnosti reformi koje tome prethode. Ulazak u Evropu jeste jedini artikulisani cilj države u budućnosti, ali u isto vreme poverenje u njene institucije prilično je nisko.

Da se ne bavimo dalje suprotstavljenim uverenjima i njihovim očiglednim uzrocima,već da odredimo u čemu su problemi u komunikaciji sa našom zbunjenom javnošću: tranziciono strpljenje je u velikoj meri potrošeno, a očekivanja građana su velika. Najmanje popularno je tražiti od njih da se dalje odriču i uzdržavaju radi bolje budućnosti. Ipak, nijedna ideja nije tako široko podržana i neosporavana u javnosti kao što je ideja evropskih integracija.Moramo znati šta se od nas sve očekuje na putu u Evropu koja možda nije idealna, ali je jedina realna perspektiva za nas.

Autorka je asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu

i istraživač analitičar u SMMRI-ju

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 738 od 24. februara 2005.

home povratak