Lako je Italijanima - reći će mnogi prošli i budući predsedavajući Evropske unije. Tekućih šest meseci italijanskog vođenja Unije trebalo bi da prođu ugodno po ovoj logici, zbog sasvim izuzetnih položaja koje političari iz ove zemlje trenutno zauzimaju u EU. Osim što je premijer Silvio Berluskoni po dužnosti predsednik Evropskog saveta od 1. jula do 31. decembra ove godine, još dva bivša italijanska premijera su na funkcijama sa velikim uticajem na politiku EU: Romano Prodi je predsednik Evropske komisije, a Đulijano Amato potpredsednik Konvencije o budućnosti Evrope.

U stvarnosti je ipak drugačije, taman toliko da ovo odmah možemo proglasiti prvom važnom odlikom sadašnjeg, jedanaestog po redu, italijanskog predsedavanja Unijom. Reč je, naime, o tome da su odnosi pomenute trojice političara izuzetno loši, a ako Berluskonija trenutno ostavimo po strani, nisu mnogo bolji ni odnosi dvojice levičara Prodija i Amatija. Od "sinergije" (jednog od omiljenih termina autora italijanskog programa predsedavanja - proverite u ovom broju "Evropskog foruma") nema, dakle, ništa. Umesto da zajedno pečat Italije na politici EU učine vidljivim i trajnim, oni zbog sukoba u javnosti taj uticaj naprotiv smanjuju ispod stvarnih mogućnosti uticaja njihove zemlje.

To je opet samo deo šire slike, ili italijanske specifičnosti (bar u odnosu na zemlje zapadnog dela Evrope), po kojoj nijedna značajna politička partija u ovoj zemlji nije anti-evropska. Podrška Evropskoj uniji dolazi, kako kazuju mnoge interpretacije, ne iz nekog duboko ukorenjenog pro-evropskog stava, već iz ozbiljnog nepoverenja prema sopstvenoj državi i političkom sistemu, a takav kontekst nameće Uniji ulogu dobrodošlog korektora, pa i spasioca. I građani i političke partije Italije podržavaju "svoju Evropu" sasvim određenih vrednosti, a ove su, opet, suprotne vrednostima drugih, naročito direktnih političkih takmaca. Zato će se i mnogi politički sukobi u Italiji, više nego drugde, odvijati u ime Evrope. Ta Evropa je, u liku EU, više puta bila garant stabilnosti i konsolidacije Italije, otkad je ona, sa pet drugih zemalja (Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg) osnovala Evropsku ekonomsku zajednicu 1957. godine.

Uticaj unutrašnjih prilika

Sadašnje predsedavanje dolazi u vreme kada Italija (kao i, recimo, 1970-ih) ima više ekonomskih i političkih problema od svojih najvažnijih partnera u EU. Ni ekonomski ni politički sistem nisu reformisani u skladu sa novim izazovima i potrebama razvoja, a ni u skladu sa svim standardima Evropske unije. Prema mnogim ocenama, pokretanje i razvijanje novog biznisa nema nigde u EU toliko prepreka kao u ovoj zemlji. Zato je između 1997. i 2001. godine ona uspevala da privuče u proseku samo 8,4 milijardi dolara stranih investicija godišnje, dok je prosek za članice EU bio 28 milijardi dolara. I mada ni Francuskoj ne cvetaju ruže, ipak je 40 kompanija iz ove zemlje našlo mesta među 500 najvećih u svetu, dok je samo 9 iz Italije na istoj listi.

Još uvek takođe traje konsolidacija demokratije u tzv. drugoj republici, nakon što je prva, zajedno sa dugo vladajućim demohrišćanima otišla u istoriju pre jedne decenije. Berluskonijeva koalicija postala je u međuvremenu simbol za afere, zloupotrebe vlasti, konflikte privatnih i javnih interesa, izazove vladavini prava… koje Brisel sigurno ne bi tolerisao u državama-kandidatima za članstvo u EU.

"Faktor Berluskoni" postao je ključan i za italijansko predsedavanje Unijom. Mnogobrojnim neumesnim javnim izjavama italijanski premijer stvara jak otpor u EU i potkopava autoritet svoje države, njene politike i njene sadašnje vodeće uloge. Pokojna švedska ministarka spoljnih poslova Ana Lind nedavno je samo oštrije izrazila stav koji je ujedinio veoma različite snage evropskog političkog spektra. Posumnjavši da će Italija uspeti da ostvari neke od najvažnijih ciljeva u toku svog semestra, ona je ocenila da sadašnja vlada ove zemlje "nije dublje ukorenjena u ostatku Evrope".

Nevericu i otpor unutar Evropske unije Berluskoni je pokušao da nadomesti podrškom Sjedinjenim Državama u ratu protiv Iraka. Kao verni saveznik Vašingtona, zajedno sa Britanijom i Španijom suprotstavio se većini u EU, koja je bila protiv ratne opcije i za saradnju sa UN. Danas, kada Vašington traži podršku "stare Evrope", Italija možda ima šansu da kao privremeni kormilar EU uradi dosta na popravljanju teško poremećenih transatlantskih odnosa, ali da bi u tome uspela mora više da izgleda kao predstavnik Evrope pred Sjedinjenim Državama nego kao izaslanik Vašingtona u Briselu.

Institucionalna reforma Evropske unije

Ostali prioriteti italijanskog predsedavanja biće teško ostvarivi, makar u predviđenim rokovima. Najvažniji od njih je svakako novi ustav Unije, na osnovu letos završenog projekta, u okviru Konvencije o budućnosti Evrope. Trnovit put do dogovora svih postojećih i novih članica vodi preko međuvladine konferencije za čiji je rad Italija optimistički predvidela samo tri meseca (oktobar - decembar 2003) kako bi Ustav mogao da bude usvojen u maju 2004. godine, odmah nakon prijema novih 10 članova, a neposredno pred izbore za Evropski parlament. Članice Unije podržavaju Italiju u naglašavanju simbolike i slažu se da se novi Rimski ugovor o EU iz 2004. potpiše u glavnom gradu Italije (iako će Irska tada predvoditi Uniju), gde je 1957. potpisan i istoimeni ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice.

Glavni problem Italije i Konvencije je u tome što osim šest osnivača Unije, svi ostali od ukupno 25 starih i novih članica EU ne prihvataju predloženu metodologiju prema kojoj sadašnji projekt ustava ne treba ozbiljnije dovoditi u pitanje tokom predstojeće međuvladine konferencije. U okviru takvog pristupa, sa podrškom predsednika Konvencije Žiskara Destena, Berluskoni i njegov ministar spoljnih poslova Fratini nadaju se da će njihov metod "konstruktivnog neslaganja" sa predloženim institucionalnim rešenjima (nema rasprave bez obrazloženog i potpunog kontra-predloga) omogućiti da EU efikasno prevaziđe duboke podele povodom ustava. Manje zemlje-članice, sa Prodijem i Evropskom komisijom kao saveznikom, protive se, međutim, smanjivanju svog uticaja u glasanju u odnosu na rešenja iz Ugovora iz Nice od pre samo dve godine, zahtevaju zadržavanje ovlašćenja nacionalnih država u više oblasti i naročito insistiraju na ravnopravnosti EU članstva koje bi bilo narušeno ako bi postajala dva tipa komesara, odnosno prva i druga liga država-članica Unije. Iz istih razloga napadaju se i predlozi o uvođenju predsednika Evropskog saveta i ministra spoljnih poslova EU, kao i o ukidanju šestomesečnih predsedavanja Unijom.

Italija pokušava da mesto prvog među jednakima u ovoj polovini godine iskoristi i za druge teme preko kojih želi da pokaže da je, suprotno rastućim sumnjama, kompetentna da efikasno vodi ovaj klub. Osim ekonomskih tema (koje će čak i u slučaju uspeha ostati u nasleđe sledećim predsedavajućima) pitanje ilegalnih emigranata i azila je za nju od izuzetne važnosti jer je kao rubna zemlja Unije, sa dugom obalom koja se teško kontroliše, više od drugih izložena imigraciji. Za razliku od ostalih oblasti, podrška strožijoj politici (sa utvrđivanjem imigracionih kvota i efikasnim proterivanjem) stiže iz mnogih evropskih prestonica, iako ne obuhvata radikalnije italijanske predloge. Italija je, kao i cela Unija uostalom, u najnovije vreme ovo pitanje povezala sa problemima organizovanog kriminala i terorizma, a poseban akcenat stavlja na pomoć i tešnju saradnju sa regionima iz kojih su pretnje najveće.

Zapadni Balkan Osim Sredozemlja i Bliskog Istoka, jedan od tih regiona je i Zapadni Balkan. Vladi u Rimu treba odati priznanje što je zajedno sa Grčkom, kao prethodnim predsedavajućim, uspela da - u okviru zajedničkog celogodišnjeg plana rada - stavi pitanje evropske integracije našeg regiona u prvi plan pažnje i konkretne aktivnosti Evropske unije. Istovremeno, u prvoj polovini italijanskog mandata nije se otišlo ni korak dalje od ambicioznih zaključaka Solunskog samita. S obzirom na mnoga iskušenja i poslove koje tekuće predsedavanje čeka do kraja godine, teško je verovati da će biti ostvaren neki vidniji napredak. Grčka je, treba se setiti, ovu temu uspešno nametala u Uniji i pored takvog remetilačkog faktora kakav je bio irački rat.

Vlade iz regiona, izgleda, moraju same i u direktnim kontaktima sa Italijom da pokušaju da ova tema ne bude marginalizovana. Od pomoći će svakako biti najavljeni italijanski planovi: osim bilateralnih kontakata, predviđeno je održavanje sastanaka ministara unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i pravosuđa, sa kolegama iz Evropske unije, u okviru nove inicijative potekle iz Soluna, "Foruma EU-Zapadni Balkan".

Puno posla, dakle, za sadašnjeg predsedavajućeg, usred isto toliko kontroverzi i osporavanja. I mnogo lekcija za buduće lidere Unije, kao i za buduće članice.