|
Dečija igrališta
Evropa, nije samo novac, već i
vrednosti i organizacija. Kada u Srbiji dečija
igrališta - makar i u svom "socijalističkom"
izdanju - budu pristojna i sređena, to će biti
najbolji znak da je politička moć i u Srbiji
demokratizovana i decentralizovana, a u društvu
uspostavljen sklad vrednosti i
interesa.
|
|
|
|
|
U Evropskoj uniji, kao i za gotovo sve
ostalo, postoje standardi i za dečija igrališta.
Podloga mora biti od tvrde gume, sprave od
drveta, a oko igrališta ograda, tako da se preko
noći može zaključati i sačuvati od poseta
huligana. Zbog toga će, recimo, i naše komšije
Mađari morati vrlo brzo svoja tipično
"socijalistička" dečija igrališta - najčešće
sastavljena od gvozdenih klackalica i ljuljaški
usađenih u beton - zameniti ovim novim,
evropskim. I to, naravno, nikako neće biti mali
trošak.
| |
|
|
|
|
|
|
Ako čitalac sada očekuje da usledi jedan
apel za to da i Srbija dobije što više
"evropskih" dečijih igrališta, onda greši. Meni
je sasvim jasno da je Srbija siromašna i
izmučena zemlja koja je, bez obzira na sve
licitiranje od strane naših političara sa
datumima prijema, ipak daleko od Evropske unije.
Ali, ima nekoliko stvari u vezi sa dečijim
igralištima o kojima bi valjalo razmisliti. Na
primer, da li je moguće da je Srbija toliko
siromašna da ne može sebi dopustiti čak ni
koliko - toliko pristojna "socijalistička"
igrališta?
| | |
|
Napišite za ovu rubriku šta to, po vašem
mišljenju, u našoj zemlji "nije evropski"? Kako
bi to trebalo promeniti?
E-mail: info@evropskiforum.net | |
|
|
Dovoljno je osvrnuti se oko sebe i
shvatiti da je stanje naših igrališta zbilja
sramotno. Na desetak njih, koliko se, recimo,
nalazi u mom delu Banovog brda (od Košutnjaka do
Požeške), postoje samo dve ispravne ljuljaške i
dve klackalice. Sve ostale sprave već godinama
stoje pokvarene ili razvaljene. Roditelji su
pokušavali sami da poprave poneku ljuljašku, ali
posle izvesnog vremena sprava bi od starosti
toliko propala da nikakva improvizacija više
nije imala smisla. Danas se naša deca bukvalno
igraju na razvalinama i samo je pitanje dana
kada će se neko dete ozbiljno
povrediti. | |
|
|
|
Tako nije samo na Banovom brdu. Stanje
nije bolje ni u drugim opštinama. Svuda su
zapuštena i propala dečija igrališta u koja bar
petnaest godina nije uložen ni jedan jedini
dinar, ni jedan sat rada. Istina, u nekoliko
reprezentativnih parkova u gradu - na
Tašmajdanu, kod Skupštine grada, na Studentskom
trgu i kod Topčiderske zvezde - izgrađena su
lepa, gotovo "evropska" dečija igrališta. Ali, i
pored najava da će svi veći parkovi u gradu
dobiti nešto takvo, i pored svih "junačenja"
raznih nevladinih organizacija i bogatih
sponzora, Beograd i dalje pruža sliku prema deci
suštinski neprijateljskog grada.
Zašto je to tako? Svakako ne zbog novca.
Smeo bih se kladiti da opravka i održavanje svih
klackalica i ljuljaški na Banovom Brdu ne košta
više od prosečnog računa za mobilni telefon samo
jednog rukovodioca iz opštine Čukarica, ili samo
jednog šefa iz Gradskog zelenila. Ne, nije tu
reč o novcu. Reč je o vrednostima i
moći.
Mi smo društvo u kojem i dalje država
kontroliše gotovo celokupnu javnu potrošnju. To
znači da prioritete definišu javni službenici.
Oni upravljaju novcem koji je nesrazmerno veliki
u odnosu na opšti standard društva. Naši građani
su siromašni, ali su naši javni službenici kao
službenici (mada neretko i privatno!) veoma
bogati. I sada, čak i ako pretpostavite potpunu
benevolentnost i poštenje naših javnih
delatnika, oni će jednostavno novac društva da
troše u skladu sa svojim doživljajem prioriteta.
Recimo, naš prosečni javni sužbenik je muškarac
između 40 i 50 godina. Njemu je verovatno glavni
dnevni problem gde i kako da parkira automobil,
ili kako da se izbori sa saobraćajnom gužvom.
Zato se on toliko i brine o parkinzima i asfaltu
(naravno, sa stanovišta opšteg dobra ne bez
ikakvog razloga). Ali, mnoge druge važne stvari
njemu su izvan vidnog polja. Brine on i o deci,
ali njegova deca su velika, i odavno već ne
koriste klackalice i ljuljaške. Pošto obično
stanuje u boljim delovima grada, on izađe u
šetnju Tašmajdanom ili dedinjskim parkom, vidi
kako se deca lepo zabavljaju i najviše što će
pomisliti jeste: "Fino, jedino što još treba je
da se ovde izgradi podzemna garaža".
Da biste naše javne službenike naterali
da urade i nešto izvan svog patrijarhalnog,
muškog sistema vrednosti i moći, morate ih
učiniti dostupnim građanima, njihovim problemima
i zahtevima. Ili još bolje - zavisnim od njih.
Ime toga je stvarna decentralizacija novca i
odlučivanja, a prezime demontaža
opština-monstruma. Samo u Srbiji opštine mogu da
broje i po 400.000 stanovnika, i samo u Srbiji
opštinski odbornik dođe na par hiljada građana.
Svuda u Evropi opštine su male i pregledne, a
mesni većnici najčešće zbilja mogu da poznaju
sve svoje birače.
Dakle, evo dobrog testa za spremnost
srpskog društva za ulazak u Evropu. Evropa nije
samo novac, već i vrednosti i organizacija. Kada
u Srbiji dečija igrališta - makar i u svom
"socijalističkom" izdanju - budu pristojna i
sređena, to će biti najbolji znak da je
politička moć i u Srbiji demokratizovana i
decentralizovana, a u društvu uspostavljen sklad
vrednosti i interesa. Ako, pak, srpska igrališta
(izvan retkih rezidencijalnih četvrti) i dalje
budu jadna i zapuštena, političari će uzalud
dozivati 2007. ili 2010. godinu. Sa takvim
igralištima Srbija će možda i biti u Evropi, ali
Evropa još dugo, dugo neće stanovati u Srbiji.
| | | | |
|
| |
|
|
| |
|
Autor je docent na Filozofskom fakultetu u
Beogradu | |
| |
| |
