Prilikom potpisivanja Rimskih ugovora o stvaranju Evropske zajednice 1957. godine u prvom planu je bilo kreiranje carinske unije, pa se na ekonomske i socijalne razlike šest članica nije obraćala preterana pažnja (te razlike, sem juga Italije i nisu bile velike). Ekonomisti ni danas nisu saglasni u tome kako različiti nivoi ekonomskih integracija (slobodna carinska zona, carinska unija, zajednicko tržište) utiču na skladnost razvoja na nivou regiona. Nije, dakle, jasno da li manje razvijeni predeli dugoročno zbilja počinju da sustižu bogatije, ili pak razvoj počinje da se koncentriše u već ranije formiranim centrima, uz sve veće zaostajanje siromašnijih.

Očigledno je, ipak, da stvaranje integracija na kraći rok kroz razotkrivanje različitih stepena razvijenosti i razlika u životnom standardu može voditi socijalnim napetostima, migracijama i, konačno, političkoj nestabilnosti. Padom carinskih barijera među članicama EZ pooštrava se konkurencija na tržištu, koju mnogi privredni subjekti, a često i čitave privredne grane i regioni, ne mogu da izdrže.

Da bi se to sprečilo, EZ je par godina nakon nastanka posegla za instrumentima strukturne politike, radi ublažavanja negativnih posledica promena nastalih liberalizacijom ekonomskih tokova. Strukturna politika cilja na pomoć pojedinim sektorima, regionima, privrednim subjektima ili granama za koje se prepostavlja da će biti nosioci tehnoloskog razvoja.

Fondovi

Zajednica je 1960. kao prvi instrument za sprovođenje strukturne politike osnovala fond za borbu protiv nezaposlenosti i razvoj ljudskih resursa (European Social Fund, ESF). Dve godine kasnije, prilikom formiranja zajedničke poljoprivredne politike od koje do danas najviše profitira Francuska, stvoren je i fond iz kojeg su finansirana strukturna prilagođavanja u poljoprivredi, poljoprivrednici u pasivnim krajevima, prenamena poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredno, uređenje sela i zaštita okoline (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund-Guidance, EAGGF-Guidance).

Iako se danas pri odabiru programa strukturne politke koje EU sufinansira (naročito njenog dela koji se bavi pomaganjem siromašnijim regionima - otud se često govori i o "strukturno-regionalnoj politici") primenjuju strogi kriterijumi, u prošlosti su često odluke bile posledica "trgovine" medju članicama. To je bio slučaj i prilikom nastanka Fonda za regionalni razvoj (European Regional Development Fund, ERDF) 1975. godine. Tada se, dve godine nakon pristupa Velike Britanije, ispostavilo da ta zemlja kao veliki uvoznik hrane nema puno koristi od zajedničke agrarne politike, ali da će morati u punom obimu da učestvuje u njenom finansiranju. Sredstva iz ERDF zamišljena su tako kao neka vrsta kompenzacije. Sem toga, tih godina počelo je da se radi na kreiranju ekonomske i monetarne unije (ostvarene tek pre par godina), pa je iz ERDF-a trebalo kompenzirati zemlje sa mekšim valutama, koje bi ulazak u monetarnu uniju više koštao.

Iz fonda su finansirane mere iz oblasti održavanja infrastrukture, podrška sektorima industrije sa zastarelom tehnologijom, aktiviranje razvojnih potencijala slabije razvijenih regija i slično. Stvaranje ERDF-a predstavlja prekretnicu u institucionalnom organizovanju strukturno-regionalne politike Zajednice, jer osnivanjem Odbora regija, kao savetodavnog organa EZ, počinje koordinacija regionalnih politika zemalja-članica. Aktivnost Zajednice na ovom području počinje da biva samostalnija u odnosu na članice koje su je sprovodile svaka za sebe.

Povećanje sredstava Svaka zemlja može od tada da povuče sredstva iz ova tri fonda samo u okviru prethodno dogovorenih kvota. EZ počinje da objavljuje periodične izveštaje o stanju u regijama i da procenjuje efekte drugih politika Zajednice na pojedine regije. Te promene dešavaju se u pravom trenutku, jer 1981. i 1986. dolazi do južnog proširenja EZ-a (Grčka, Španija, Portugalija), čime "siromašni rođaci" postaju deo familije i dobijaju pravo saodlučivanja. Predsednik Evropske komisije Žak Delor pokreće 1985. inicijativu za donošenje Jedinstvenog evropskog akta, čija je srž stvaranje jedinstvenog tržišta, ukidanjem preostalih necarinskih barijera ekonomskim tokovima unutar EZ. Španija, Grčka i Portugalija su svoj pristanak na potpis ispod Akta naplatile unošenjem člana 130 (sada 158) u Ugovor o EZ. Njime je istaknuto da Zajednica razvija i sledi politiku jačanja ekonomskog i socijalnog jedinstva u cilju svog harmoničnog razvoja, kao i da je smanjivanje razlika u nivou razvijenosti delova Zajednice jedan od njenih prioritetnih ciljeva.

Unošenje ovog člana u Ugovor otvorilo je vrata za višestruko uvećanje sredstava za strukturno-regionalnu politiku. Ako je od 1968. do 1988. u tu svrhu potrošeno 58,4 milijarde ECU, između 1989. i 1993. obezbeđjene su 63 milijarde. Za tih pet godina dato je, dakle, više nego za prethodnih dvadeset! Sem toga, reforma fondova strukturne politike iz 1988. godine dovela je do toga da Zajednica umesto projekata država članica počne da sufinansira dugoročne programe, koje je u saradnji sa članicama izradila. Ali, uvećani kolač samo je još više uvećao apetite. Svako je pokušavao da iz ovih fondova izvuče makar ono što je u njih uplatio, a siromašniji su pokušavali da sebi priušte ono o čemu ranije nisu mogli ni da sanjaju.

Da bi se to izbeglo, Zajednica je definisala "ciljeve" koji su zapravo predstavljali kriterijume za selekciju programa koji će biti sufinansirani. Na taj način htela se sprečiti disperzija sredstava, a povećana je i efikasnost njihove upotrebe koncentracijom na manji broj međusobno konzistentnih programa. Uz to se i trošenje sredstava moglo lakše kontrolisati, a i "efekti prelivanja" su bivali veći. Od početnih šest, 2000. godine se prešlo na tri cilja. Već 1993. je, nakon zaključivanja ekonomsko-monetarne unije (EMU) stvoren i četvrti fond kojim se finansiraju programi modernizacije ribarstva (Financial Instrument for Fisheries Guidance, FIFG). Oba fonda - kako ovaj, tako i iste godine stvoreni Kohezioni Fond (Cohesion Fund, CF) - bili su zamišljeni kao kompenzacija južnim zemljama Unije i Irskoj za odustajanje od sopstvene valute. Razlika između Kohezionog i ostalih navedenih fondova je u tome što države sredstvima iz njega mogu za finansiranje sopstvene infrastrukture mnogo slobodnije raspolagati, a i procedura za dobijanje sredstava je manje komplikovana. Za Kohezioni fond se kvalifikuju zemlje čiji je bruto drustveni proizvod (BDP) ispod 90% proseka Unije.

Ciljevi

Za dobijanje sredstava iz četiri osnovna fonda neophodno je pre svega da programi budu u skladu sa unapred definisanim ciljevima. To su:

Cilj 1: Podsticaj razvoja i strukturnog prilagođavanja regija zaostalih u razvoju. Odnosi se na regione sa BDP ispod 75% proseka EU, manje od osam stanovnika po km2 (zahtev Švedske i Finske), periferni položaj (Azorska i Kanarska ostrva - francuski prekomorski departmani).

Cilj 2: Podsticaj prestrukturiranja regiona u kojima dominiraju zastarele tehnologije (rudarstvo, čelik, brodogradnja i sl.). Izbor regija vrši Komisija na predlog nacionalnih država.

Cilj 3: Kandidati za podsticaj su regioni koji ne spadaju pod cilj 1. Obuhvata programe modernizacije obrazovanja, prekvalifikacije nezaposlenih i borbe protiv nezaposlenosti.

U periodu 2000-2006. Unija je za sprovođenje strukturno-regionalne politike izdvojila preko 213 milijarde evra (oko trećinu budzeta EU). Od toga, oko 70% treba da se utroši na cilj 1, a po oko 12% na ciljeve 2 i 3. Oko 5% sredstava odlazi na tzv. "inicijative Zajednice", kojima se finansiraju nadnacionalni programi od opšteg interesa (oživljavanje pograničnih područja, jednakost polova na radnom mestu, obnavljanje zapuštenih gradskih centara). Sem toga, za pomoć kandidatima za članstvo u EU je u fondove PHARE, SAPARD i ISPA priloženo oko 22 milijarde evra (za period 2000-2006). Kandidati ulaskom u EU u maju 2004. stiču pravo na sredstva iz fondova strukturne politike koje koriste ostale članice, što bi im do 2006. donelo oko 30 milijardi evra. Da bi se sprečila eksplozija izdataka nakon proširenja, izdvajanja za strukturnu politiku ograničena su na iznos od 0,46% ukupnog BDP zemalja Unije.

Principi

Da finansije Unije ne bi postale žrtva nezajažljivosti članica i njihovih internih dogovora, sprovođenje strukturno-regionalne politike podleže određenim principima:

1. Princip koncentracije sredstava. Sredstva se usmeravaju na manji broj ciljeva i inicijativa. Ciljeva je do 1999. bilo šest (sada tri), a inicijativa Zajednice 13 (sada četiri), što je bitno umanjivalo efikasnost ulaganja.

2. Princip planiranja programa svodi se na složeni visegodišnji proces razvoja dugoročnih programa podsticanja, iz kojih kasnije proizilaze detaljne inicijative, studije i projekti.

3. Princip partnerstva. "Igrači" u opisanom procesu su Komisija, nacionalni, regionalni i lokalni organi i službe.

4. Princip sufinansiranja. Zajednica ne finansira programe u punom iznosu, već samo osigurava dodatna sredstva. Nacionalne države moraju biti spremne da same finansiraju deo programa, EZ samo pomaže po principu supsidijarnosti. (Problemi se rešavaju tamo gde nastaju, na što "nižem" nivou - lokalnom, regionalnom, nacionalnom. EZ uskače tek kad se na nivou države članice problem ne moze rešiti na zadovoljavajući način. Ovo je jedan od najvažnijih principa na kojima počiva Unija). EZ finansira najviše 75% programa, a samo u slučajevima kada jedan program potpada pod više ciljeva - i do 85%. Princip sufinansiranja ne primenjuje se na inicijative Zajednice - njih EZ u potpunosti finansira.

Naravoučenije za nas

Naše opredeljenje za integraciju u EU nameće nam izvrsenje obaveza i na planu strukturno-regionalne politike, radi bržeg i uspešnijeg integrisanja u celokupni sistem Unije. Najvažniji zadaci čije se ostvarivanje od budućih članova očekuje su:

- prilagođavanje nacionalnog statistickog sistema evropskom (EUROSTAT);
- prilagođavanje teritorijalnih jedinica tzv. NUTS kategorizaciji (regije prve kategorije imaju najmanje tri miliona stanovnika, druge kategorije najmanje 800.000, a treće bar 150.000);
- organizovanje administrativno-upravnog aparata i izrada "okvirnog koncepta Zajednice za podsticaj strukturne politike" (bazični dokument) i programa koji iz njega proističu;
- saradnja državnih organa sa privredom na sprovođenju programa, pogotovo sa malim i srednjim preuzećima;
- ostvarivanje međusobne institucionalizovane saradnje nacionalnih, regionalnih i lokalnih organa na sprovođenju strukturne politike EU.
- pravovremeno školovanje strucnjaka za ovu oblast; - stvaranje i sprovođenje nacionalne strukturno-regionalne politike još pre ulaska u EU.

Koristi koje članice imaju od ove politike EU najviše zavise od njihovih sposobnosti da stvore viziju dugoročnog i skladnog razvoja i na njoj zasnuju odgovarajuće programe koji će im pomoći da prevaziđu uska grla i negativne posledice promena (što i jeste smisao strukturne politike). To je posao u kome iskustvo igra ogromnu ulogu. Čak i stare članice EU ne iskoriste sva sredstva koja su im odobrena, neke od njh i do trećine. Sve ovo se mora imati u vidu prilikom rasprave da li je važnije što brže ući u EU, ili je prioritet temeljna priprema za integraciju.