Ponovo preispitivanje prioriteta Srbije

U EU bez NATO članstva?

U EU-u se može bez članstva u NATO-u, ali će mnogo lakše ići sa njim. Čak i kad bi jedini razlog za NATO bila činjenica da su svi ostali oko nas tamo ili žele tamo, u NATO bi svakako trebalo ući

Piše: Dr Jovan Teokarević

Kada u budućnosti bude tumačen sadašnji period balkanske istorije, Srbija će izgleda morati da se opisuje uz pomoć većeg broja izuzetaka u odnosu na ponašanje njenih suseda. Jedan od važnijih izuzetaka ticaće se spoljnopolitičkih prioriteta oko kojih u našoj zemlji ni posle sedam godina od demokratskih promena nikako da se postigne čvršći i dugotrajniji konsenzus. Po tome smo zaista unikatni i u našem regionu i u celom postkomunističkom svetu.
Najnovija epizoda ove maratonske sapunske opere otpočela je nedavnim žestokim protivljenjem premijera i njegove stranke članstvu Srbije u NATO-u. To će uskoro biti i overeno jasnim i glasnim “ne” tom članstvu u revidiranom programu Demokratske stranke Srbije, a već sada proizvodi lomove u vladajućoj “proevropskoj” koaliciji, jer Demokratska stranka ima sasvim suprotno mišljenje. DSS-ov juriš nije bio odgovor na poziv Severnoatlantskog saveza Srbiji da dođe po svoju člansku kartu, niti su, naravno, država i njena vojska ni izbliza spremne da ispune uslove za to članstvo. Naprotiv, anti-NATO kampanja počela je u trenutku kad je ministar spoljnih poslova predavao tzv. Prezentacioni dokument Alijansi, i to (po našem običaju) nekoliko meseci nakon što su isto uradile Crna Gora i Bosna, sa kojima smo zajedno pozvani u Partnerstvo za mir pre skoro godinu dana. Šteta po interese Srbije je nemeriva, jer se ispostavlja da Srbija trenutno ima dve spoljne politike unutar iste vlade koja očigledno na duži rok više ni uz pomoć čuda ne može da opstane. A i ako opstane, šta će nam vlada sa dve spoljne politike?
Da stvar bude ozbiljnija, sadašnje “ne” članstvu u NATO-u dolazi posle mnogih “da” izrečenih u više državnih strateških dokumenata poslednjih godina, doduše, ponekad u manje jasnim formulacijama kao što je “integrisanje u evroatlantske strukture”. Čak i takve formulacije su sada potpuno uklonjene iz Prezentacionog dokumenta, a bile su, inače, rutinski potpisivane od strane predstavnika naše države na sastancima sa kolegama iz regiona. U međuvremenu je Srbija, čak i pre ulaska u Partnerstvo za mir, razvila široku saradnju sa Alijansom, potpisala da je spremna da kroz nju prolaze vojnici i oprema NATO-a, uskoro bi trebalo da se dogovorimo i o razmeni poverljivih informacija, a vojska se već odavno reformiše upravo po standardima ove organizacije. Sve se izgleda svodi na to da se pitanje članstva u NATO-u, kao i mnoga druga pitanja, instrumentalizuje za upotrebu u unutrašnjopolitičke svrhe.
Unutar celog ovog kompleksa aktualizovano je i staro pitanje: da li ćemo u Evropsku uniju (čijem se članstvu još niko glasno ne protivi, ali sa zaključcima ne treba žuriti) moći bez članstva u NATO-u, pa i o tome treba ovde nešto reći.
Članstvo u Severnoatlantskom savezu nije, naravno, uslov za članstvo u Evropskoj uniji. U Uniju se može doći i bez članske karte NATO-a, ako se ispune svi predviđeni uslovi – takozvani kriterijumi iz Kopenhagena, koji će uskoro postati i deo novog ugovora ove organizacije. Kada bismo brzo i efikasno ispunjavali te i druge za nas predviđene uslove (političke, u vezi sa Haškim tribunalom, što godinama obećavamo), naše eventualno odsustvo iz članstva u NATO-u ne bi bio ključni problem. Ako bi se u takvim veoma povoljnim uslovima – teško zamislivim na osnovu dosadašnjeg iskustva – potpuna spremnost Srbije za ulazak u EU poklopila sa nečlanstvom u NATO-u i izuzetno lošom popularnošću Alijanse u našoj javnosti, ne verujem da bi iko u Uniji od toga pravio preveliki problem, uzimajući u obzir osetljivost teme zbog našeg rata sa NATO-om pre osam godina.
Prethodno članstvo u NATO-u, međutim, sigurno može da pomogne (u određenim okolnostima čak i odlučujuće), a ne da odmogne u dobijanju članstva i u Evropskoj uniji, iz tri glavna razloga.
Prvo, pošto je većina članica Unije istovremeno i u Alijansi, njihova prethodna odluka da pristupimo NATO-u (što je, inače, mnogo lakše) bio bi svakako znak da prema našoj zemlji više ne postoje dugogodišnje rezerve, pa se može očekivati da će se one povoljno opredeljivati i za druge oblike povezivanja naše zemlje sa manje-više istim partnerima.
Drugo, za državu i društvo, kakvo je naše, koje je previše dugo u neposrednoj prošlosti bilo izolovano i samoizolovano u Evropi i svetu, u najvišem nacionalnom interesu je da se potpuno vrati u svet, i naročito upravo u grupacije ovih zemalja koje su i uvek će biti naši najznačajniji politički, ekonomski i bezbednosni partneri. U tom smislu, pitanje članstva u NATO-u se za nas postavlja na principijelno drugačiji način nego za ostale članice EU-a koje nisu u NATO-u, dakle za Austriju, Finsku, Irsku, Kipar, Maltu i Švedsku. One su odavno, i potpuno, deo zapadnoevropske, odnosno atlantske zajednice, dakle zajednice država sa konsolidovanom demokratijom i razvijenom tržišnom privredom, što i mi moramo da postanemo ukoliko želimo da opstanemo.
Treće, ako želimo da budemo subjekti, a ne samo objekti bezbednosne politike na Balkanu i u Evropi, prioritet ove zemlje mora da bude aktivno učešće u evroatlantskim integracijama. Ako je NATO svuda oko nas, pa i na Kosovu (gde mu se posao svodi na obezbeđivanje bezbednosti za Srbe) kao i u državama regiona koje još nisu njeni članovi, nema ničeg logičnijeg od toga da mi ne ostanemo usamljena enklava. Čak i kad bi jedini razlog za NATO bila činjenica da su svi ostali oko nas tamo ili žele tamo, u NATO bi svakako trebalo ući.
Autor je docent na FPN-u i direktor BeCEI-a

Evropski forum br. 7-9. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 873 od 27. septembra 2007.

home povratak