| To nije evropski | |
Antisrpstvo naših antireformatora
Što više budemo usvajali principe, procedure i standarde Evrope kojoj geografski pripadamo, to ćemo manje zavisiti od “vođa”, “jakih ličnosti” i “očeva nacije” na domaćem terenu, koji su, ne samo devedesetih godina, ovoj zemlji nanosili nesagledive štete
Piše: Milan Pajević
Kome će, u krajnjoj instanci, najviše štete naneti sukobi sa međunarodnom zajednicom i serija besmislenih izjava tipa “ako nam uzmu Kosovo, prekinućemo pregovore o pridruživanju EU-u” ili “ NATO stvara svoju državu na Kosovu”?
Neodgovorni ljudi iz državnog vrha nedeljama se utrkuju u izjavama koje suštinski protivreče glavnim razvojnim interesima Srbije, umesto da se svojski potrude da izbegnu situacije kakva se dogodila nedavno. Dok je ministar spoljnih poslova Srbije predstavljao državni dokument o Partnerstvu za mir u NATO-u, u zemlji se rasplamsavala (polu)zvanična antinatovska kampanja, namenjena isključivo domaćoj sceni. Očigledno je ta histerija inspirisana uskostranačkim interesima pred predsedničke izbore, jer niti NATO donosi odluku o statusu Kosova, niti će članstvo Srbije u NATO-u uskoro biti na dnevnom redu.
Za svaku, a naročito za zemlju poput Srbije, glavni put napretka, razvoja i boljeg života za njene građane vodi kroz međunarodno umrežavanje, integrisanje i sve vidove saradnje. Sve prepreke na tom putu, naročito one antireformske koje sve agresivnije dolaze od dela vladajućeg establišmenta, direktno su usmerene protiv osnovnih interesa svih koji žive u Srbiji, te se moraju okarakterisati kao antisrpske!
U geografskoj poziciji Srbije, dve glavne linije integrativnih procesa neminovno predstavljaju EU i NATO.
Interesi pridruživanja Srbije ovim organizacijama mnogo su puta nabrajani i svi se svode na potrebu građana da žive dobro i svakoga dana sve bolje, i to u svim aspektima i oblastima: od vazduha koji udišemo i bolnica u kojima se lečimo do pravosuđa i javnog saobraćaja…
Uz ogromnu materijalnu i edukativnu korist koja uz integracije stiže, istakao bih i ovo: što više budemo usvajali principe, procedure i standarde Evrope kojoj geografski pripadamo, to ćemo manje zavisiti od “vođa” ,”jakih ličnosti” i “očeva nacije” na domaćem terenu, koji su, ne samo devedesetih godina, ovoj zemlji nanosili nesagledive štete. Sistemi i procedure, a ne “mali i veliki bogovi” na raznim nivoima, ono su ka čemu treba da se mnogo brže krećemo. Što se više budemo učili redu i procedurama, to ćemo sve manje zavisiti od naprasitih odluka domaćih političara, koji, očigledno je i tokom ovih sedam godina, nemaju želju i sposobnost da se potrebnom brzinom menjaju i napreduju (Sjaši Kurta…).
S druge strane, integrisani bezbednosni kišobran NATO-a isključuje mogućnost da nas, izolovane od svetskih tokova, ponovo snađe grupa ratobornih psihopata i kriminalaca u državnom vrhu, kakva je tokom prošle decenije bezrazložno prouzrokovala stotine hiljada mrtvih, raseljenih, materijalno i psihički upropašćenih ljudi, stanovnika nekadašnje SFRJ. Naravno, ni eventualno negativno dejstvo psihopata međunarodnog kalibra ne može biti potpuno isključeno u budućnosti, ali je činjenica da se u Evropi poslednjih 60 godina ratovalo i razaralo samo u Jugoslaviji, te su nauk, oporavak, pa i katarza neophodni ovde.
Partnerstvo za mir, odnosno pravi partnerski odnosi sa svim zemljama članicama NATO-a (gde su i naši susedi iz evropskog okruženja: Bugarska, Rumunija, Grčka, Italija... a ne samo SAD) omogućiće da naša zemlja ravnopravno učestvuje u rešavanju bezbednosnih problema i izazova i u sopstvenom dvorištu i na celom Balkanu. Samo je bolesna Miloševićeva antisrpska politika mogla da proizvede apsurdnu situaciju u kojoj globalna bezbednosna alijansa stvara partnerstvo sa paravojnim formacijama na Kosovu radi disciplinovanja Srbije! I umesto da Milošević i njegovi verni pomagači trpe najveće kritike zbog faktičke nezavisnosti Kosova od Srbije i bombardovanja, kao i svega što je tome prethodilo, antireformski deo današnje vlasti preferira da neobuzdani gnev usmerava ka međunarodnoj zajednici, od koje istovremeno očekuje pomoć!
Cilj je, i najdublji interes Srbije, da ne bude objekat svetske politike, već da kroz pune partnerske odnose sa EU-om i NATO-om uspostavlja zonu stabilnosti, bezbednosti i napretka i na Kosovu i u celom regionu.
Verbalne manipulacije
Ko su korisnici antireformskih akcija i kome odgovara zaoštravanje odnosa sa svetom, odsustvo razvoja i reda i zamajavanje naroda?
Pre svega, tu je grupa totalno nesposobnih i za stvarne promene nezainteresovanih političara, obožavalaca statusa quo i mumificiranja na vlasti, koji mimo partijskog članstva i isprazne partijske karijere ne mogu da se pohvale posebnim uspesima u životu.
Jezgro te grupacije poslednjih sedam godina čini mala antireformska sekta, koja pribegavajući instrumentima i metodama viđenim tokom devedesetih, a i ranije, koristeći kadrove stasale u tom bolesnom dobu, uspeva da manipuliše nedovoljno obaveštenim slojevima, pa čak i političkim snagama sasvim drugačijeg opredeljenja. Tako stvara nezdravu atmosferu u kojoj manje važne ili potpuno nevažne stvari izbijaju u prvi plan i troše dragocenu energiju, skrećući pažnju sa stvarnih životnih pitanja i problema. Setimo se kvazidržavne sklepotine koja je stvorena posle SRJ i koliko je dugo i sa kakvim intenzitetom, a na direktnu štetu Srbije, trajao politički rat protiv referenduma i, što je još gore, protiv ubedljivom većinom izabrane crnogorske vlade, samo zato što nekolicina visoko pozicioniranih, a ostrašćenih ljudi u Srbiji nije mogla da odvoji svoje privatne emocije od državnih interesa Srbije. Nedavne uvrede na račun Crne Gore potvrđuju da histerija još traje.
Reč je, dakle, o veštom prikrivanju sopstvene nesposobnosti da se adekvatno, reformski, savladavaju teški tranzicijski problemi u svim oblastima od kojih zaista zavisi svakodnevni život.
Ta se grupacija istovremeno najviše dodvorava narodu lako svarljivim pričama i porukama koje su uvek okrenute protiv nekog ili nečeg, a koje su suštinski suprotstavljene dugoročnim intersima tog istog naroda.
Za nereformski političarski klan vezana je ista takva struktura u medijima. Uostalom, za medijsko-psihološki rat, koji je uspešno pripremio podlogu za pravi rat u bivšoj SFRJ, najodgovorniji su upravo najgori predstavnici te dve branše: političari i novinari. Te profesije nose najveću odgovornost za stanje svakog društva, posebno onog u tranziciji, jer od njihovog delovanja zavise opredeljenja ogromnog dela populacije.
Direktno sa ovom, povezana je i grupa aktivnih destruktivaca u institucijama, lansiranih u periodu Miloševićeve nacionalsocijalističke ere.
Odsustvo lustracije, odsustvo sudskih procesa i pravednih kazni za mnogobrojne zločine i prekršaje, odsustvo javnih moralnih osuda i otklona od prethodnog perioda, odsustvo zdravih kriterijuma pri raznim selekcijama poslednjih godina, jednom rečju, odsustvo iskrene namere da se radikalno raskine sa prošlošću, omogućili su ogromnom broju ljudi u važnim sferama establišmenta da, ne menjajući ponašanje i navike, nastave da rade na stari način i da novodošavše ”reformiste” podvrgnu svojim šemama.
Sledeću grupu čine finansijski moćni privatnici i kompanije u državnom vlasništvu. Ubedljiva većina današnjih bogataša stvorila je svoje kapitale u potpuno neregularnim uslovima opšte destrukcije. Taj šarenoliki sloj okuplja razne tipove, od čistih kriminalaca do snalažljivih i lukavih grebatora bliskih “familiji” i državnopartijskim strukturama. I načini sticanja bogatstava su bili različiti: od kriminalne otimačine i raspodele budžetskog novca bivše SFRJ do raznih oblika državnog i paradržavnog reketiranja, uključujući i izazivanje hiperinflacije i uvođenje unutrašnjih ekonomskih sankcija.
Iako je teško poverovati da oni koji su navikli na povlašćen polažaj u prethodnom sistemu mogu da budu iskreni promoteri reformi i uvođenja evropskog reda u ekonomiju, ne treba ih ni sve automatski uračunati u antireformski blok.
Zabrinuti za očuvanje i uvećanje svojih bogatstava oni materijalno pomažu sve političke aktere na sceni, uključujući i one reformske, a međunarodno umrežavanje Srbije nekima od njih može doneti i korist. Mnogo veću zabrinutost izazivaju državne kompanije sa partijskim upravama, koje su izvor korupcije i totalno nereformskog ponašanja. Zbog toga je i dalje na sceni otpor tih uprava i državno-partijskih vlasti da se izvrši korenita promena vlasničke strukture. U interesu je građana Srbije da se ta preduzeća ponašaju krajnje domaćinski i da pružaju što bolji servis građanima korisnicima (struja, gas, benzin, telefoni, itd.), a ne kao osamostaljene i brutalne monopolističke “države u državi”. Imajući u vidu nizak nivo naše političke, partijske i upravljačke kulture, a visoke koruptivne apetite, bilo bi najpoželjnije da većina javnih preduzeća što pre pređe u ruke čistog inostranog kapitala, sa vrhunskim upravljačkim kapacitetom.
Reorganizovanje reformskih snaga
Srbiji je neophodno hitno reorganizovanje i redefinisanje reformskih snaga. Logika nalaže da to mora da započne i sprovede najveća partija reformskog bloka, ako želi da u praksi bude onoliko reformska koliko u kampanjama i verbalno tvrdi da jeste, naravno uz maksimalno konstruktivan pristup svih ostalih.
Dužnost je Borisa Tadića i vrha DS-a da, nadilazeći sve moguće dosadašnje podele i podelice, lične animozitete i partijske rivalitete, odlučno, bez oklevanja, straha i kalkulacija, otpočne sa formiranjem nove reformske kompozicije. Ona treba da na politički čistac izvede prevrtljive i opstruktivne snage u vlasti, koje, iako procentualno sve slabije, veštim manipulacijama i blefovima, igrajući na slabosti i strahu ostalih, uspevaju da i dalje usmeravaju sve pogibeljniju dnevnu politiku. Samo ako reformska opcija obezbedi svoje jedinstvo i snažnu akciju u pravcu daljih reformi, nestaće strah o pobedi retrogradnih snaga, a dvolični će konačno morati da se opredele. Kakogod da se opredele, biće to dobro za Srbiju.
Od onih građana koji su se 2000. godine nedvosmisleno izjasnili za reforme i punu saradnju sa svetom, sve više ih je u političkoj apatiji i apstinenciji, ili se pak iz totalnog razočaranja i inata odlučuju da glasaju za ekstremne i populističke opcije. Manjak reformi, a time i manjak evrointegracija, praćen nezrelim političarskim ponašanjem i konfuznim medijskim porukama, čine ljude razočaranim, nezadovoljnim i nezainteresovanim, a to je u ovoj fazi naše tranzicije krajnje nepoželjno.
Pored toga, potrebno je da se najzad ustavno ili zakonski potvrdi da su regionalna saradnja, evropske i evroatlantske integracije ne samo glavni interes, nego i jedina mogućnost za dalji razvoj naše zemlje.
Apsolutno je neophodno da nezavisna Srbija najzad dobije i širi zakonski okvir za svoju spoljnu politiku, njene prioritete, ciljeve i principe, i da na osnovu toga počne da stvara profesionalnu diplomatiju koja neće funkcionisati po anahronim modelima iz sredine prošlog veka, vođena partijsko-burazersko-kumovsko-plemenskim metodama, već po savremenim kriterijumima civilizovanog sveta kome težimo.
Autor je saradnik ISAC fonda iz Beograda
Evropski forum br. 7-9. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 873 od 27. septembra 2007. |
|