| Šta donosi CEFTA
|
|
Slobodna trgovina na preostalom Balkanu
Eventualni dalji rast trgovine između pojedinih zemalja u našem regionu biće utoliko veći ukoliko je brži njihov privredni rast, a on u velikoj meri zavisi od daljeg unapređivanja odnosa sa Evropskom unijom. Zbog ključnog značaja Srbije i BiH za CEFTU, uspeh ovog sporazuma pre svega će zavisiti od njihovog privrednog i političkog razvoja
Piše: Prof. Vladimir Gligorov
Sporazum o slobodnoj trgovini na zapadnom Balkanu, koji nosi naziv CEFTA, što će reći Srednjoevropska zona slobodne trgovine, zanimljiv je primer kako se u Evropskoj uniji, koja je autor ovoga sporazuma, vidi Balkan i kako se na Balkanu vidi realnost. O ovome se može zaključivati nezavisno od toga šta se može očekivati od ovoga sporazuma, ako i kada bude ratifikovan, i pod pretpostavkom da zaista bude primenjen onako kako je predviđeno.
Razlog što se EU založila za stvaranje zone slobodne trgovine na Balkanu bio je relativno lako razumljiv: to će učiniti Balkan privlačnijim za strane investitore, pre svega one iz same EU. Tako bi mogli da optimizuju svoja ulaganja na čitavom prostoru ove zone slobodne trgovine, dakle mogli bi da koriste prednosti koje im pruža nepostojanje carina i ograničenja druge vrste između zemalja članica, da rasporede svoje investicije tako da ostvare što je moguće veću efikasnost. Na primer, sedište proizvodnje bi moglo da bude u jednom gradu u jednoj zemlji, snabdevači bi mogli da budu iz drugih gradova u drugim zemljama, dok bi se proizvodnja odvijala na nekom trećem mestu ili na više trećih mesta. Pored toga, tržište na koje bi se plasirala roba bi bilo znatno veće, jer bi bilo jedno zato što ne bi bilo carinskih i drugih troškova. A i troškovi transporta bi mogli da se optimizuju. Najzad, izvoznik iz regiona mogao bi da slobodno snabdeva tržište EU-a bez potrebe da dokazuje da je roba koju izvozi poreklom iz jedne ili druge zemlje tog regiona. Dovoljno je da najveći deo, recimo 60 odsto finalnog proizvoda, potiče iz zone slobodne trgovine na Balkanu.
Ovaj poslednji razlog je bio važan da se pređe sa postojećih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, na kojima je EU insistirala preko Pakta za stabilnost još od 2000. godine. Sve balkanske zemlje i Moldavija potpisale su takve sporazume, pa je stvaranje zone slobodne trgovine došlo kao prirodno zaokruženje. Dodatna prednost je upravo to što će ubuduće biti dovoljno dokazivati regionalno, a ne lokalno poreklo robe za bescarinski izvoz u EU.
Stara i nova CEFTA
Zašto se koristi naziv CEFTA? Reč je o zoni slobodne trgovine koja je bila uspostavljena u zemljama u tranziciji u srednjoj Evropi na početku njihovog puta ka članstvu u EU-u. Prvobitni su članovi bile višegradske zemlje (Češka, Slovačka, Poljska i Mađarska), da bi im se kasnije pridružile baltičke zemlje i Slovenija, a još kasnije Bugarska i Rumunija, i konačno Hrvatska i Makedonija. Da bi neka zemlja pristupila CEFTA bilo je potrebno da ima evropski ugovor sa EU-om, da bude članica Svetske trgovinske organizacije i da ima ugovore o slobodnoj trgovini sa svim zemljama članicama ove organizacije. Ideja je bila da bi CEFTA trebalo da pripremi zemlje u tranziciji za članstvo u EU-u, pre svega da se lakše prilagode uslovima koji vladaju na jedinstvenom tržištu Unije.
Balkanska CEFTA nije nastavak te prvobitne organizacije, osim po nazivu. Ovo pre svega zato što su izmenjeni kriterijimi za članstvo. Samo dve članice zadovoljavaju sve prvobitne uslove. U stvari, praktično više nema obavezujućih kriterijuma za pristupanje balkanskoj zoni slobodne trgovine. Na primer, dovoljno je da zemlja ima bilo kakav ugovor sa EU-om. To omogućava da CEFTA sporazum potpišu i Moldavija, koja nije ni potencijalni član Evropske unije, kao i Srbija i BiH, koje nemaju nikakav ugovor sa EU-om, ali su njene potencijalne članice. Takođe, ne zahteva se članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, jer joj Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina nisu još pristupile. CEFTA ih obavezuje da poštuju pravila Svetske trgovinske organizacije, ali ispunjavanje te obaveze je uglavnom stvar samih zemalja. Jedini uslov koji sve zemlje članice ispunjavaju su bilateralni sporazumi o slobodnoj trgovini, a oni su postojali i pre nego što je nastala nova CEFTA.
Uslovi na kojima je bila zasnovana izvorna CEFTA nisu bili slučajno izabrani. Postojanje ugovora sa EU-om je bilo važno jer je to značilo da je reč o zemljama koje harmonizuju trgovinu sa Unijom i tako, indirektno, i između sebe. Pored toga, ta harmonizacija je bila ireverzibilna, jer su sve te zemlje težile članstvu u Uniji, i imale su obećanje, sadržano u tim ugovorima, da će zaista i postati njen deo. Članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizacije je bilo važno kako bi se usaglasile carisnke politike i uopšte politike zaštite prema trećim zemljama, dakle prema ostalom svetu. Ovo je značajno kako ne bi došlo do poremećaja u trgovini usled različitih odnosa pojedinih zemalja sa trećim zemljama. Ovaj je uslov trebalo da pripremi zemlje članice izvornog CEFTA sporazuma na jedinstvenu trgovinsku politiku koju će imati kada jednom pristupe EU-u.
Nova CEFTA je sastavljena od zemalja koje imaju sasvim razičite politike trgovine sa trećim zemljama. Recimo, Srbija ima ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom, i to nije nevažno s obzirom na značaj koji njihova bilateralna trgovina ima za Srbiju. Isto važi i za Crnu Goru, mada je to od manjeg značaja, s obzirom na težinu crnogorske privrede. Konačno, kada je reč o bilateralnim ugovorima, oni zaista postoje, ali se primenjuju i ovako i onako. Posebno se u diskrecionom tumačenju ovih ugovora ističu Srbija i Bosna i Hercegovina, koje su i inače najznačajnije članice ove čitave zone slobodne trgovine.
Priprema za EU
Kada su prvobitno počeli razgovori o liberalizaciji trgovine u jugoistočnoj Evropi, znači odmah posle 2000. godine, imalo se u vidu da je reč o prilično velikom tržištu koje obuhvata, pored država zapadnog Balkana, i Rumuniju i Bugarsku. Tada se razmatrala mogućnost osnivanja zone slobodne trgovine, ali se stvar zaustavila na sklapanju bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini, što je bio proces koji se otegao gotovo do stvaranja CEFTA sporazuma. Efekat tih bilateralnih sporazuma je bio mali, jer su jedva stupili na snagu. Sem toga, Bugarska i Rumunija, koje su u decembru 2006. godine pristupile novom CEFTA sporazumu, odmah su ga i napustile, jer su u januaru 2007. ušle u EU, a kao njene članice ne mogu biti u članstvu neke druge regionalne zone slobode trgovine. Tako se CEFTA svodi na Albaniju, BiH, Crnu Goru, Hrvatsku, Makedoniju, Moldaviju i Srbiju (i Kosovo). Pre nego što CEFTA uopšte zaživi, Hrvatska će iz nje istupiti, jer će postati članica Evropske unije, najverovatnije 2010.
Preostale zemlje će činiti relativno mali ekonomski prostor. On je u stvarnosti i manji, budući da je ekonomsko prisustvo Albanije i Moldavije zanemarivo. Za Moldaviju je članstvo važno jer je indirektno dovodi u vezu sa Evropskom unijom (EU nju ne vidi kao buduću članicu, ali se sama Moldavija nada da će to jednoga dana postati). Za Albaniju bi eventualno Kosovo moglo da postane ekonomski važno, a članstvom u CEFTA dokazuje da je spremna na regionalnu saradnju, što je jedan od uslova za članstvo u EU-u. Tako se CEFTA u stvari svodi na ostatak bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije i Hrvatske.
Koliki je uticaj ovog sporazuma na ovako suženu zonu slobodne trgovine? Unutar ove zone postoje relativno jasne i predvidive trgovačke veze. Važno tržište je BiH u koju izvoze Hrvatska i Srbija. Značajna je i bilateralna trgovina između Srbije i Makedonije i između Srbije i Crne Gore. Potencijalno je značajno i tržište Kosova, pre svega za Makedoniju, ali i za Srbiju ako se odnosi normalizuju. Sa malo preterivanja bi se moglo reći da se u čitavom regionu uglavnom prodaje roba Bosni i Hercegovini i Kosovu. Sve ostalo je bilateralna trgovina koja je praktično nezavisna od zone slobodne trgovine.
Kako stoji sa očekivanjima da će CEFTA podstaći trgovinu u regionu i posebno investicije? Kretanja u trgovini, bilo da je reč o robi, uslugama ili radnoj snazi, ne pokazuju značajne promene u značaju pojedinih trgovačkih destinacija. Ovde je možda mesto da se nešto kaže o raspravi na ovu temu koja je vođena pre nego što je došlo do stvaranja novog CEFTA sporazuma. Bilo je onih koji su zagovarali stvaranje carinske unije čitavog regiona sa Evropskom unijom. Budući da je Unija već oslobodila carina uvoz iz svih balkanskih zemlja, predlagalo se da se to jednostavno proširi na sve oblike zaštite, i da važi i za sve zemlje članice, koje bi preuzele spoljašnje carine EU-a. Zagovornici tog rešenja, među kojima je i autor ovog napisa, polazili su od dve pretpostavke. Prva je da su izvori privrednog rasta za sve zemlje u regionu u odnosima sa EU-om, i kada je reč o ulaganjima, ali i o svim drugim finansijskim odnosima, pa i o trgovini i kretanju radne snage.
Druga je pretpostavka bila da je značajan deo trgovine među ovim državama posledica političkih odnosa u regionu ili nekih drugih specifičnih činilaca, što je posebno jasno u slučaju trgovine sa BiH, koja ima značajne unutrašnje barijere i koja trguje sa Srbijom, odnosno Hrvatskom, delimično zato što postoje te barijere. Pored toga, veliki priliv pomoći i donacija, a to važi i za Kosovo, utiče na visok nivo uvoza, što nema mnogo veze sa trgovačkim režimom. Drugim rečima, zagovornici carinske unije Balkana i EU-a su dokazivali da je to jedini način da se zaista dođe do potrebne efikasne alokacije resursa putem slobodne trgovine na Balkanu. Bilo je predvidivo da od tih predloga neće biti ništa, jer su oni podrazumevali da se EU mnogo više obaveže prema balkanskim zemljama nego što je ona na to bila spremna. Svejedno, ova je rasprava važna jer implicira tvrdnju da rast trgovine unutar zone slobodne trgovine zavisi od privrednog rasta, a on pre svega od poboljšanja privrednih odnosa sa EU-om.
Ovo se uglavnom pokazalo kao tačno. Zemlje u regionu trguju mnogo više sa Unijom nego međusobno, a izvestan rast trgovine unutar regiona posledica je porasta stranih ulaganja i privrednog rasta. Može se zaključiti da će eventualni dalji rast trgovine između pojedinih zemalja u regionu biti utoliko veći ukoliko je brži njihov privredni rast, a on u velikoj meri zavisi od daljeg unapređivanja odnosa sa EU-om.
Prednosti, prepreke i izgledi
Ključni problem izvornog CEFTA sporazuma je bila trgovina poljoprivrednim proizvodima. Sve dok srednjoevropske zemlje članice nisu pristupile Evropskoj uniji, liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima je zaostajala. Isti se problem može već videti u primeni novog CEFTA sporazuma. Nova CEFTA trebalo bi da ima sekretarijat koji bi arbitrirao kada iskrsnu takvi problemi, pa ostaje da se vidi hoće li to pomoći. Mora se, međutim, imati u vidu da se izvorna CEFTA nije suočavala sa političkim problemima sa kojima se suočava ova balkanska. Jedan od njih je Kosovo, ali postoje i mnogi drugi. Te političke barijere su mnogo važnije od carinskih i necarinskih barijera. Pored toga, postoje teškoće i sa nedostatkom koordinacije privrednih politika, što je posledica nepostojanja ugovora sa Evropskom unijom, slabih ili nepostojećih veza sa Međunarodnim monetarnim fondom, i izostanka članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kao što je poznato, svi instrumenti privredne politike su supstitutivni, tako da se fiskalnom ili politikom kursa može postići isti efekat kao i uobičajenim merama trgovačke politike. Pristupanje zoni slobodne trgovine podrazumeva da su koristi od slobodne trgovine veće od onih koje se mogu postići raznim unilateralnim merama, što nije nije slučaj na Balkanu, pre svega iz političkih razloga.
Analiza strukture trgovine zemalja koje pristupaju CEFTA sporazumu ukazuje možda na jednu moguću korist ove zone slobodne trgovine. Prednost nije u tome da jedna ili druga zemlja poboljšaju spoljnotrgovinski bilans, a nije ni u tome da se stvaraju regionalni monopoli (“regionalni lideri”), što su argumenti koji se čuju u Srbiji. Slobodna trgovina se ne rukovodi merkantilističkim ciljevima, već bi trebalo da poboljša efikasnost alokacije resursa, što znači da zemlje proizvode ono u čemu imaju komparativnu prednost, i da se poveća broj proizvoda sa kojima se trguje. U ovome ima indikacija da regionalna trgovina igra određenu pozitivnu ulogu. Naime, u trgovini sa EU-om balkanske zemlje se specijalizuju u izvozu sirovina i proizvoda koji su radno intenzivni i zahtevaju jeftinu, nekvalifikovanu radnu snagu. U tome se trgovina između zemalja u regiji razlikuje: ima više izvoza i uvoza proizvoda sa većim udelom znanja, kapitala i kvalifikovanog rada. Ove tendencije se tek naziru, tako da nije izvesno koliko se mogu smatrati značajnim. Teorijski, takav razvoj bi se mogao smatrati očekivanim, pa podsticanje trgovine ima smisla u meri u kojoj omogućava diverzifikaciju izvoznog sektora svih zemalja članica.
Izvorna CEFTA je bila zamišljena kao privremeno rešenje. Isto važi i za balkanski CEFTA sporazum. U ovom času još se čeka da ga ratifikuju dve zemlje koje su praktično jedine važne za čitavu zonu slobodne trgovine, Srbija i BiH. Budući da je reč o zemljama koje imaju najviše problema kako međusobno tako i sa napredovanjem u odnosima sa Evropskom unijom, CEFTA će pre svega zavisiti od njihovog privrednog i još više političkog razvoja. I ambicija da CEFTA doprinese porastu regionalnih investicija zavisiće od razvoja odnosa te dve zemlje. Konačno, ideja da se liberalizacijom trgovine utiče na poboljšanje političkih odnosa i na stabilnost u regiji nema velike izgleda da uspe na Balkanu. Posebno na ovom preostalom balkanizovanom delu, koji za sada ne pokazuje interes da od te balkanizacije odustane.
Autor je istraživač u Bečkom institutu
za međunarodna ekonomska istraživanja
Evropski forum br. 7-9. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 873 od 27. septembra 2007. |
|