Ustav i integracija u EU

Politička slagalica

Ustav Srbije u stvari je politička slagalica po kojoj je svaka stranka dobila autorska prava nad određenim delom Ustava, pa ta svoja rešenja najviše i reklamira u referendumskoj kampanji

Piše: Mr Vladimir Todorić

        “Nije toliko bitno kada ćemo ući u Evropsku uniju, već kakvi ćemo ući u Evropsku uniju.“ Ovu simpatičnu, ali istinitu krilaticu smo već mnogo puta imali prilike da čujemo i mislim da bi ona trebalo da bude smernica za razmatranje Predloga ustava Srbije. Tumačenje da li je Predlog ustava sredstvo za pospešivanje priključivanja Uniji mora biti što ekstenzivnije, jer nije svejedno da li ćemo sutra imati zadovoljavajuć nivo vladavine prava, institucionalnog kapaciteta, poštovanja ljudskih, građanskih i manjinskih prava, efikasnog sudstva i sl., bez obzira na političku odluku EU-a o tome kada će Srbija postati njena članica.
Ne toliko radi što efikasnije buduće primene prava EU-a u Srbiji, već što se već jednom mora napraviti “kopernikanski obrt“ i pridruženje EU-u posmatrati samo kao instrument za pospešivanje sopstvenih političkih i ekonomskih tranzicionih reformi, a ne kao samodovoljan cilj po sebi. Odličan primer za to je Mađarska, koja je obilatu pomoć EU-a tokom tranzicije devedesetih koristila kao zamenu za ekonomske reforme i na kraju nije uspela da reši nagomilane privredne teškoće; ako država “putuje“ ka EU-u, problemi koje ne rešavate ne putuju nigde – ostaju tu gde jesu.

Pomak iz ćorsokaka

        Kada razmatramo pitanje da li je ovaj Predlog ustava pogodno sredstvo za pridruženje EU-u, moramo biti iskreni i reći da on i nije pisan sa namerom da odgovori na zahteve koje taj proces nameće. Glavni razlog za njegovo donošenje je kratkoročne političke prirode, gde je verovatno najveća prednost ta što bi u budućnosti bio mnogo lakše menjan. Takođe, moramo biti potpuno iskreni i konstatovati da je trenutno naš proces pregovaranja sa Briselom već previše dugo u ćorsokaku, i da razlog za tako nešto ne leži u nedonošenju novog ustava, već u neizručivanju optuženih Haškom tribunalu. Ukoliko smo hteli da napravimo nekakav korak kako bismo se pokrenuli ka Evropi, bojim se da bi jedna druga vrsta političke volje bila kudikamo svrsishodnija i potrebnija.
Kategorije poput demokratskog potencijala Ustava ili uticaja na razvoj pluralizma u društvu nikada nećemo naći u formalnim uslovima za članstvo u EU-u, ali su one neosporno od suštinske važnosti, iako ih je nemoguće normirati. Upravo su one zajedno sa svim drugim vrednostima građanskog liberalnog društva postale najveći gubitnici nedostatka javne rasprave u procesu usvajanja Predloga ustava. Nije bilo čak ni toliko bitno da li bi se tekst Predloga mogao promeniti s obzirom na prirodu političkog kompromisa između naših stranaka, ali bi bilo pametno pokazati da barem kroz proceduru konsultacije sa pravnom strukom i građanskim društvom (makar pro forme) postoji minimalan stepen uvažavanja mišljenja van političkih partija, jer, verovali ili ne, mozak može da opstane i van Narodne skupštine i drugih državnih institucija.
Evropski konvent je u procesu pisanja Predloga ustavnog ugovora za EU saslušao sve relevantne predstavnike građanskog društva u državama članicama, ponekad čak i nevoljno, jer je pitanje legitimiteta shvatao veoma ozbiljno. Bez obzira na to što je i Ustav EU-a možda već sada neuspešan projekat, takav način rada pokazuje moderan obrazac uključivanja svih predstavnika građana (ne samo stranaka) u rad na nečemu od čega očekujete saglasnost svih.
Ukoliko pristanemo da prenebregnemo način donošenja Predloga ustava i posvetimo se analizi njegovih odredaba, videćemo da je on u stvari jedna politička slagalica, po kojoj je svaka stranka dobila autorska prava nad određenim delom Ustava, pa ta svoja rešenja najviše i reklamira u referendumskoj kampanji. Glavno pitanje koje se, nažalost, potura u medijima jeste “da li je ovaj Ustav bolji od Miloševićevog“.
Pošto je skoro nemoguće odgovoriti negativno, sva rasprava nekako gubi smisao, jer je ionako sada nemoguće promeniti tekst Predloga. Možda je bolje postaviti pitanje “da li iza ovog Ustava stoji iskrena politička volja da on bude protumačen na liberalan način i sproveden u realnost“. Priroda političkog konsenzusa sa kojom je napisan Ustav upućuje da postoje i važniji razlozi, možda čak važniji i od čuvene Preambule, za njegovo usvajanje, osim želje za zaokruživanjem funkcionalne moderne pravne države.
Nadajmo se da, ukoliko Predlog bude potvrđen na referendumu, on neće biti aneks sporazuma oko izbora ili eventualnih koalicija, već izraz suštinske političke volje barem nekih od političkih stranaka koje su ga “slagale“.

Regionalizam i “integrativna klauzula”

        Iako smatram da je apsolutno sva ustavna materija bitna za proces evropskih integracija, od najneposrednije važnosti za pridruživanje EU-u moguće je izdvojiti dve oblasti: regionalizacija Srbije i “integrativna klauzula“ za prenos suverenosti na Evropsku uniju.
Rasprava oko ustavnog položaja Vojvodine ne može biti zamena za odgovor na pitanje da li je Srbija regionalna država ili ne. Nedopustivo je da u tom pogledu Srbija i dalje ostane u asimetričnoj poziciji, tj. da centralna vlast ne pokrene razradu kriterijuma za utvrđivanje drugih regija, odnosno pokrajina. Potrebno je da imamo viziju kakva nam je Srbija potrebna ne samo sutra već i za duži period, a nadam se da su donosioci Predloga bili svesni činjenice da samo buduće srpske regije mogu učestvovati u regionalnim fondovima EU-a, Konferenciji regija i lokalne samouprave Saveta Evrope, Komitetu regija EU-a itd. Možda su i bili svesni tog imperativa, ali ih je brzina donošenja onemogućila u takvoj nameri ili sadašnji politički konsenzus jednostavno nije bio dovoljno sadržajan da ponudi adekvatna rešenja.
O “integrativnoj klauzuli“ je “Evropski forum” pisao još u februaru 2004. godine, i sva pamet se sastoji u tome da je ovaj Predlog ustava morao da sadrži mogućnost prenosa zakonodavnih i sudskih ovlašćenja na nadnacionalne organizacije, tj. EU, jer je bez toga direktna primena prava EU-a bez ratifikacije u našem parlamentu protivustavna. Vlada i Skupština su se bile obavezale da uvrste integrativnu klauzulu u Ustav preko “Nacionalne strategije za pristupanje EU-u“, ali je ovo svesno izostavljeno iz teksta Predloga.
Razlozi mogu samo biti političke prirode, ali kakvi god da su – ne mogu biti osnovani. Kad se tvrdi da su druge zemlje (članice EU-a od 2004) usvojile takvu odredbu tek u kasnijoj fazi, takva činjenica se neodgovarajuće interpretira. Ukoliko želite da uđete u EU defanzivno i linijom manjeg otpora, uvek možete naći loše primere sa dosta zakašnjenja, a ako činite neophodne poteze ne čekajući da budete primorani onda ćete takođe naći adekvatne pozitivne primere kada su neke zemlje uvele takvu ustavnu odredbu (Poljska, Slovačka).
Uostalom, previše smo vremena potrošili da bismo bilo kakve poslove koje možemo završiti danas, ostavljali za nekoliko godina. Primedba da za ovakvu vrstu prenosa suverenosti postoji demokratski deficit takođe ne stoji, jer pomenuta klauzula samo stvara mogućnost da do prenosa dođe, što bi se tek kasnije demokratski ostvarilo kroz referendum o pristupanju EU-u.

Put ka promenama

        Možda su, međutim, u pravu i oni koji smatraju ovu temu veoma dalekom od naše trenutne realnosti, jer je očigledno da se cela priča o EU-u u Srbiji svela na nekakvo moljakanje po Briselu da nam progledaju kroz prste za Mladića ili da nam barem olakšaju put do viza, zaboravljajući da najveći deo posla oko ukidanja tih viza leži na nama (usvajanjem Sporazuma o readmisiji, integrativnoj kontroli granica, tehnički kompatibilnih putnih isprava i dr.). Nedostatak vizije i koncepta koherentne politike i realne strategije ne postoji samo u slučaju našeg “puta ka Evropi“, već se jasno vidi i u Predlogu ustava kada se on čita u celini.
Pošto Ustav nije ni pisan sa Evropskom unijom na umu, već u najboljem slučaju sa mišlju kako omogućiti njegovu kasniju lakšu promenu, smatram da ne može imati ni pozitivne ni negativne posledice po naš (blokirani) proces pregovora sa EU-om. U tom pogledu on je nebitan, ali se zaista nadam da bi me realnost mogla demantovati u skorijoj budućnosti. Za kasniji proces pridruživanja potrebno je imati jasniju sliku toga kakvu pravnu državu želimo i biti svestan onoga što nas čeka kako ne bismo svakih deset godina menjali najviši pravni akt.

Autor je urednik časopisa “Srpska pravna revija”

ANTRFILE

Predlog integrativne klauzule

“Pod uslovom ratifikacije Narodne skupštine iskazane sa najmanje dvotrećinskom većinom od ukupnog broja poslanika, Republika Srbija može na osnovu međunarodnog ugovora poveriti zajedničko vršenje svojih suverenih prava na međunarodne organizacije koje se temelje na poštovanju ljudskih prava, osnovnih sloboda građanina, demokratije, principa vladavine prava i može ući u odbrambene saveze sa državama koje se temelje na poštovanju ovih vrednosti.
Pre ratifikovanja međunarodnog ugovora iz prethodnog stava, Narodna skupština može sazvati referendum, čijim rezultatom je u obaveznosti.
Pravni akti doneti unutar međunarodne organizacije, kojoj je Republika Srbija poverila zajedničko vršenje suverenih prava, biće primenjivani u skladu sa propisima te međunarodne organizacije.
U toku procedura za usvajanje ovakvih pravnih akata u međunarodnim organizacijama sa kojim Republika Srbija zajednički vrši suverena prava, Vlada Republike Srbije će blagovremeno obaveštavati Narodnu skupštinu o predlozima pravnih akata, kao i svojim odgovarajućim aktivnostima. Odnos između Vlade i Narodne skupštine u smislu ovog stava biće regulisan zakonom.”

ANTRFILE

Svi ustavi Srbije

Ako Predlog ustava bude usvojen na referendumu, to će biti 12. najviši zakonodavni akt Srbije od 1835. godine

Februar 1835. Sretenjska skupština usvojila Sretenjski ustav, koji je garantovao ličnu i imovinsku bezbednost, olakšice seljacima pri plaćanju poreza i davanju kuluka, a velikašima aktivno učešće u vlasti.

Decembar 1838. Porta izdala Četvrti hatišerif, Turski ustav, za Provinciju Srbiju, kojim je ukinut apsolutizam kneza Miloša i uspostavljen Savet kao eksponent turskih interesa u Srbiji.

Jul 1869. Na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu usvojen Ustav Kneževine Srbije, Namesnički ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden predstavnički sistem vlasti.

Januar 1889, decembar 1888. po starom kalendaru. Velika narodna skupština prihvatila novi Ustav Kraljevine Srbije, Radikalski ustav, koji je označio kraj osmogodišnje borbe kralja Milana i radikala. Ustavom predviđene garancije ličnih i političkih prava građana i uvedene institucije parlamentarne monarhije.

April 1901. Donet oktroisani Ustav, kojim je prvi put uveden dvodomni sistem, Senat i Skupština. Posle državnog udara kralja Aleksandra, u aprilu 1903, ukinut Ustav iz 1901, raspušteni Senat i Državni savet. Ustav dva dana kasnije kraljevom proklamacijom ponovo vraćen na snagu.

Jun 1921. Ustavotvorna skupština usvojila Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca, Vidovdanski ustav. Ustav propisao unitarno i centralističko uređenje, monarhiju s dinastijom Karađorđević.

Septembar 1931. Kralj Aleksandar Karađorđević oktroisao novi ustav, Septembarski ustav, kojim je uveden režim ograničene ustavnosti. Uveden Senat, kao drugi dom narodnog predstavništva.

Januar 1947. Ustavotvorna skupština Narodne Republike Srbije usvojila prvi Ustav Narodne Republike Srbije, Srbija definisana kao narodna država republikanskog oblika. Istaknuto da se srpski narod na osnovu načela ravnopravnosti ujedinio sa ostalim narodima Jugoslavije i njihovim narodnim republikama u SFRJ.

April 1963. Usvojen Ustav SR Srbije, kojim je Srbija definisana kao državna socijalistička demokratska zajednica naroda Srbije, zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja. Prema Ustavu, Srbija u svom okviru ima dve autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Februar 1974. SR Srbija dobila novi ustav. Republika definisana kao socijalistička, demokratska država i samoupravna državna zajednica u čijem su sastavu i autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo.

Septembar 1990. Skupština SR Srbije donela novi Ustav Republike Srbije, u kom su proklamovani načelo podele vlasti i višepartijski sistem. Pokrajine izgubile atribute državnosti i postale teritorijalne autonomije, a pokrajina Kosovo preimenovana u pokrajinu Kosovo i Metohija.
(Beta)

Evropski forum br. 10. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006.

home povratak