| Ustav i evropska integracija
|
|
Ne reči, već dela
I sa starim i sa novim ustavom možemo dalje u evropsku integraciju, ali ne možemo sa nepoštovanjem načela koja dele članovi “evropske porodice”, a to su, pre svih, dosadašnja politika prema ratnim zločinima i izostanak javne rasprave o ustavu
Piše: Dr Jovan Teokarević
Iako je donošenje ustava u svakoj državi pre svega izraz i rezultat sopstvenih potreba i saglasja interesa njenih građana, to gotovo nikad nije samo “unutrašnje” pitanje. Od rešenja za koje su se ustavotvorci opredelili zavisi hoće li se poštovati neka danas univerzalno usvojena načela za sve demokratski organizovane države, kao što su: vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda, politički pluralizam, podela i kontrola vlasti… Ukoliko konstitucionalni okvir ne obezbeđuje efikasnu primenu tih načela, u pitanje dolazi sama legitimnost celokupnog poretka, čime se on diskvalifikuje ne samo na unutrašnjem već i na međunarodnom planu.
Unutrašnja i spoljna legitimnost
Sve ovo još više važi za države, kao što je naša, koje istovremeno napuštaju svoju autoritarnu prošlost i žele da se na različite načine povezuju i udružuju sa drugima. U današnjem svetu, a naročito u Evropi čiji nerazdvojni deo u svakom pogledu i mi želimo da postanemo, osnovni uslov za to je demokratski poredak i vladavina prava. Reč je o standardu koji se ne dovodi u pitanje, već se naprotiv naglašava kao eliminacioni kriterijum i od strane starih demokratija i od međunarodnih organizacija koje su ove države svojevremeno osnovale i u međuvremenu pooštrile kriterijume za pristupanje njima. Uz to, došlo je i do punog saglasja među njima, pa se zahtevi jednih pojavljuju i drugde, ali se i postignuti rezultati takođe međusobno priznaju.
Tako, na primer, iako to nije formalan uslov, država ne može da postane članica Evropske unije ako pre toga nije ispunila uslove da bude deo Saveta Evrope koji daje prvu potvrdu o postojanju bar osnova demokratskog poretka u nekoj zemlji. Isto važi i za približavanje članstvu u NATO-u, kroz program Partnerstvo za mir. Na ovako niskom stupnju evroatlantske integracije, na kojem se mi trenutno – i nedozvoljivo dugo – nalazimo, o daljem napretku naše zemlje u tom pravcu ne odlučuje se na osnovu nekih specifičnih i teško ispunjivih kriterijuma koji su problem i za mnoge države članice. Naprotiv, upravo je poštovanje bazičnih načela demokratskog uređenja jedino na čemu se insistira.
Zato ne treba da čudi što kamen spoticanja u našim odnosima sa Evropskom unijom nisu, na primer, istovetna zakonska rešenja ili politika u oblasti zaštite životne sredine ili ribarstva, ili što NATO ne traži potpunu interoperabilnost naših i njihovih oružanih snaga. Umesto svega toga, i sa jednima i sa drugima neprestano govorimo o tome da li smo sposobni da obezbedimo vladavinu prava koja podrazumeva i sudsku odgovornost optuženih za najteža krivična dela. Ili, ako pogledamo isti problem s druge strane, stalno moramo da pružamo dokaze da su službe bezbednosti kod nas zaista pod punom kontrolom demokratski izabranih vlasti.
Upravo zato nam je potreban ustavni okvir koji, kroz institucionalizovanje konsolidovane demokratije, treba da osigura i unutrašnju i spoljnu legitimnost. Konkretno opredeljenje za ovaj ili onaj tip političkog sistema i za različite varijante njihovih detalja nije odlučujuće, jer su i države sa kojima želimo da se udružujemo organizovane na veoma različite načine. Bitan je rezultat – demokratski poredak koji ne rađa sopstvenu suprotnost i koji je funkcionalan.
Primena načela
Iz ove perspektive gledano, novi Ustav Srbije ispunjava veoma neodređeni zahtev iz “Evropskog partnerstva” sa početka 2006. godine, koji nalaže da se Ustav Srbije (kao i onaj Crne Gore) mora “revidirati u skladu sa evropskim standardima”. Upravo potpuna neodređenost tog zahteva Evropske unije govori o tome da je naš ustavotvorac imao veliku slobodu izbora pojedinačnih rešenja. Neka vrsta ograničenja ili pojašnjenja može se naći u tzv. političkom kriterijumu za članstvo u Uniji, usvojenom pre trinaest godina. Članicom Unije prema tom kriterijumu može se, naime, postati samo ako u državi aspirantu funkcionišu “stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i poštovanje i zaštitu ljudskih prava i prava manjina”. Slobodno se može reći da je i dosadašnji Ustav Srbije u većini tumačenja mogao da prođe “sito i rešeto” ovakve politike uslovljavanja Evropske unije, te da bi nam se eventualno neusvajanje novog ustava možda i oprostilo prilikom zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Neoprostive bi bile – i dalje jesu, i sa novim Ustavom – dve stvari: izostanak zakonskih i institucionalnih reformi kojima se saobražavamo sa Evropskom unijom i konkretna politika, između ostalog ona koja treba da namiri pravdu povodom ratnih zločina.
Zato bi, takođe, bilo mnogo više u skladu sa evropskim shvatanjem demokratije da je sam proces usvajanja ustava bio drugačiji, tj. da je on bio ne samo rezultat partijskih nagodbi (što je u svim državama slučaj) nego i široke javne rasprave. Nije teško napisati ustav, mnogo je teže poštovati ga i raditi u skladu sa načelima demokratije.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor Beogradskog centra za evropske integracije
Evropski forum br. 10. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006. |
|