| Prava i pravosuđe | |
Gore nego dosad
Ako prihvatimo stav da je izvor ustavnog prava u Srbiji danas ne samo Ustav iz 1990. godine nego i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, onda je pravna situacija građana Srbije danas povoljnija nego što će biti ako se na referendumu potvrdi Predlog ustava
Piše: Dr Vesna Rakić-Vodinelić
Kad prođe navodna patriotska promocija Predloga ustava, koja bi trebalo da podstakne građane Srbije da u dovoljnom broju zaokruže referendumsko “da“, otpočeće – nadajmo se – ozbiljna pravna i politička analiza novog (usvojenog ili odbijenog) ustava. Pokušaji kritičke analize koji ne potvrđuju optimistički stav vlasti kako je novi ustav bolji od važećeg (kao da je to teško!) nisu ni saslušavani, a već su odbacivani kao nedovoljno rodoljubivi i nesvesni značaja još jednog istorijski važnog trenutka. Ovaj trenutak, međutim, nije ništa više niti išta manje važan od brojnih sličnih u poslednjih petnaestak godina. I zato ne treba stati sa kritikom Predloga ustava i sa pokušajima da se uoče posledice njegovog eventualnog usvajanja na referendumu.
Jedan od stereotipa koji su se već formirali povodom Predloga ustava jeste onaj prema kojem su ljudska prava u njemu bolje regulisana nego u važećem ustavu iz 1990. godine. Skrenuću pažnju na dva bitna argumenta koja govore protiv takvog veoma raširenog zaključka
Prvo. Najpre je potrebno utvrditi koji su sve izvori ustavnog prava na snazi u Srbiji u ovom trenutku, dakle pre nego što bude usvojen novi ustav. Na osnovu čl. 60 st. 4 i 5 Ustavne povelje bivše državne zajednice SCG, Srbija je sukcesor (naslednica) međunarodnih dokumenata, naročito Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a, kao i naslednica međunarodno-pravnog subjektiviteta bivše državne zajednice. To znači, pored ostalog nasleđa, da je Srbija naslednica bivše države u Savetu Evrope. Jedna od “ulaznica“ za Savet Evrope bila je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima državne zajednice, koju je Srbija nasledila iz pravnog poretka državne zajednice i koja je danas vezuje kao pravni akt.
Svesna sam da vlast Srbije o ovom pitanju ima drugačiji stav, ali mi je poznato da joj savest nije baš mirna, jer je pokušavala da pronađe način kako da eliminiše ovu Povelju iz pravnog poretka Srbije. Način na koji su uređena ljudska prava u ovoj Povelji je, međutim, bolji od redakcije ljudskih prava u Predlogu novog ustava. Pored toga, Povelja je bila legitimacija za ulazak u prvu evropsku integraciju posle pogubnih godina Miloševićeve vlasti. Ako prihvatimo stav da je izvor ustavnog prava u Srbiji danas ne samo Ustav Srbije iz 1990. godine, nego i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, onda je pravna situacija građana Srbije danas povoljnija nego što će biti ako se na referendumu potvrdi nedavno usvojeni Predlog ustava.
Drugo. Nažalost, ni sama lista ljudskih prava po Predlogu novog ustava nije napredak u odnosu na listu ljudskih prava po Miloševićevom Ustavu iz 1990. godine. Na primer, za razliku od Ustava iz 1990. godine (član 18) i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima (čl. 24), Predlog novog ustava ne sadrži garanciju prava na privatan život, ne zabranjuje izričito tzv. dužničko ropstvo (izričito zabranjeno u čl. 14 st. 3 Povelje) i dopušta da svako ima pravo da odluči o rađanju dece, a ne samo žena o kojoj je reč.
Nije lako tvrditi ni da odredbe o pravosuđu predstavljaju napredak u odnosu na sadašnje stanje izvora ustavnog prava. Ustav iz 1990. godine je utvrdio stalnost sudijske funkcije, koja se smatra moćnom garancijom nezavisnosti sudije. Nasuprot ovom široko prihvaćenom stanovištu, u čl. 146 st. 2 Predloga novog ustava odstupa se od principa stalnosti, pa se predviđa da se onaj ko se prvi put bira za sudiju, bira na vreme od tri godine. Ustavotvorci bi mogli primetiti da se na ovakva rešenja nailazi u uporednom pravu Evrope, naročito u državama koje su neposredno izašle iz perioda tranzicije. To je istina, ali takve privremene sudije u tim državama obično imenuje pravosudni ili sudski savet, dok je u Predlogu (čl. 147 st. 1 i 2) predviđeno da ovaj prvi i ključni izbor vrši jedno imanentno političko telo kakvo je Narodna skupština, uz uobičajene političke igre i trgovinu. Takođe, bilo bi važno utvrditi zbog čega ustavotvorci smatraju opravdanim da imunitet sudije bude uži od imuniteta narodnog poslanika. Koje je pravno i političko opravdanje za to?
Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Evropski forum br. 10. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006. |
|