| Ustav i modernizacija države | |
Propuštena prilika
Predloženi novi ustav Republike Srbije nije, nažalost, projektovan u pravcu realne modernizacije srpske države, privrede i društva. Država ostaje centralizovana, sa prenaglašenom ulogom izvršne vlasti, sa starom teritorijalnom organizacijom, bez regiona, sa tendencijom jasne patronaže nad lokalnom zajednicom
Piše: Dr Mijat Damjanović
Kontinuitet ili promena su ključne pretpostavke za dvovrsne konstitucionalne aranžmane. Postojali su brojni razlozi i velika očekivanja, u našem slučaju, da će upravo promenom najvišeg pravnog i političkog akta, s jedne strane, ostati iza nas epoha opterećena brojnim zabludama i neuspesima, da će se, s druge strane, otvoriti novi razvojni horizont, neuporedivo kompatibilniji sa načelima, principima i standardima kontinenta kome pripadamo. Ta višedimenzionalna unutrašnja konsolidacija države, privrede i društva i spoljašnja harmonizacija sa analognim institutima i institucijama Unije zahtevale su primereniju rekonceptualizaciju sistema, koji bi bio osposobljen za stvarnu modernizaciju i samoodrživi razvoj.
To, međutim, pretpostavlja nov pristup državi, privredi i društvu a time i nove relacije među njima. Od države se danas očekuje da domen svojih funkcija i delatnosti, suženih po obimu, učini optimalno efektivnim, efikasnim i ekonomičnim. Da bi u tome uspela, država je prinuđena da pristupi dekoncentraciji, decentralizaciji i deregulaciji svojih tradicionalnih kompetencija. Istovremeno, država ostaje u obavezi da uvećava kapacitet konstitutivnih delova, svih nivoa teritorijalne i funkcionalne organizacije, kao i novog javnog upravljanja u rasponu centralne i lokalne vlasti. Od privrede se očekuje da postane liberalna, tržišna i kompetitivna. Da bi odgovorila takvim zahtevima mora biti rasterećena dilema oko modaliteta svojina, njihove hijerarhije i tržišnih ingerencija, kao i spremna da obavi dugo odlaganu restrukturalizaciju. Od društva se očekuje da bude građansko, otvoreno i zdravo. Na tom putu su prepreke aksiološke i etičke prirode, kako na strani nacije tako i pojedinih socijalnih grupa, ali – po logici stvari – i na strani pojedinca.
Očuvani stereotipi
Predloženi novi Ustav Republike Srbije nije, nažalost, projektovan u pravcu realne modernizacije srpske države, privrede i društva. Na delu ostaje centralizovana država, sa prenaglašenom ulogom izvršne vlasti, sa starom teritorijalnom organizacijom, bez regiona, sa tendencijom jasne patronaže nad lokalnom zajednicom. Nije uvažena činjenica da je upravo moderna država rezultat temeljne transformacije njenog položaja i uloge, pod pritiskom ekonomije i tehnologije, kao i novog javnog upravljanja. Ostala je briga da je parlamentarna kontrola izvrše vlasti znatno oslabljena, kako pretvaranjem parlamenta u “brbljaonicu” tako i penetracijom stranačkog establišmenta u samu izvršnu vlast. Naravno da to nije dobar ambijent za stimulisanje vladavine prava, respektovanja ustavnosti i zakonitosti, jačanje regulatornih tela i pravne kontrole i zaštite.
Uređenje vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske, rešeno je u novom ustavu na stari, stereotipan način. Nisu konsekventno naznačena područja državnog i javnog sektora, državne i javne uprave, sektora javnih službi, obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, zaštite životne sredine, saobraćaja, stanovanja i dr., već su ovi sadržaji smešteni u nekoherentni i debalansirani deo o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama (čl. 18 – 81).
Tako su ova važna područja, inače idealna za formiranje javno-privatnih partnerstava i inovativnih rešenja, ostala izvan konstitucionalne i razvojne strategije. Konsekventnu konfuziju izaziva izjednačavanje državne i javne svojine, čl. 86, jer u državnoj svojini nema javne svojine, ali u javnoj sudeluje i državna uz ostale svojinske oblike, pre svih privatna svojina. U pitanju je tzv. treći sektor, sa kombinovanom svojinskom strukturom, za koji država nema posebnog interesa i/ili kapaciteta, a privatni – suprotno – ima i interesa i kapaciteta.
Posebno zabrinjava inercija tretiranja teritorijalnog uređenja više kao administrativne, političko-pravne tvorevine a manje kao ekonomsko-socijetalne i razvojne matrice. S toga ne čudi zadržavanje starih rešenja po kojima su gradovi izjednačeni sa opštinama i tretiraju se kao istovrsne jedinice lokalne samouprave (čl. 189). Nema pomena o stvaranju regiona, koji se formiraju prevashodno po ekonomskim kriterijumima i koji bi mogli biti po svom karakteru kako podnacionalni tako i nadnacionalni, između ostalog i u svrhu “omekšavanja” administrativnih granica, ali i sticanja korporativnog imidža. Takođe, nema ideja o stvaranju drugog nivoa lokalne samouprave, kroz podopštinsku lokalnu samoupravu, koja bi imala ograničen ali funkcionalno izrazit servisni, uslužni karakter, prepoznatljiv po svojim sadržajima, kako u urbanim tako i u ruralnim područjima.
Sredstvo političkog manevrisanja
U Ustavu se ekonomskom sistemu pridaje skromna pažnja, sa nejasnom strategijskom orijentacijom. Novi ekonomski instituti, kategorije i pojmovi, na tržištu roba i kapitala, ostali su nepoznanica za naše ustavotvorce. Stoga ostaje nejasna perspektiva stvaranja realne tržišne i konkurentne privrede, boljih veza između nivoa teritorijalne organizacije i manjih tenzija između centralne i lokalne vlasti.
Civilnom društvu, čiji atributi imaju izuzetan konsolidacioni značaj, ne pridaje se nikakav značaj. Konačno, složeni i neizbežni integracioni procesi, kroz sva tri domena – države, privrede i društva, u prekograničnoj saradnji, nadnacionalnoj regionalizaciji i evropskoj unionizaciji, nisu se našli u ustavno-pravnoj regulaciji, što je ozbiljan hendikep. Jer, ne treba smetnuti s uma da pravo EU značajno utiče na domaće institucije, njihovu politiku, sistem i proces donošenja odluka.
Koji bi bili razlozi što novi ustav Srbije nije ponudio ozbiljnije konstitucionalne aspiracije u uređenju vlasti, privrede i društva?
Prvo, skromni demokratski kapaciteti nisu bili dovoljni za ustavnu promociju pravnih, administrativnih i društvenih promena. Drugo, umesto ekskluzivnosti u stvaranju teksta ustava, inkluzivnost stručnih i ekspertskih grupa i pojedinaca – naročito nestranačkih ličnosti – dala bi bolji rezultat. Treće, Ustav predstavlja kompilaciju interesa suprotstavljenih političkih stranaka, realnih tvoraca i ustavobranitelja. Četvrto, izostale su prethodne ozbiljne analize stanja u sektorima koje ustav “pokriva”. Peto, nisu uspostavljeni strategijski razvojni orijentiri na strani države, privrede i društva. Šesto, Ustav je očigledno lansiran za potrebe političkog manevrisanja, prevashodno u odnosu na međunarodnu zajednicu i Kosovo, a tek potom za pravno-političku i društveno-ekonomsku konsolidaciju i perspektivu (ostatka) srpske države.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Evropski forum br. 10. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006. |
|