| REGIONALNA TRGOVINA | |
Balkan sve manji
Usled procesa integracije sa Evropskom unijom, balkanski region sve više se smanjuje, tako da će se za nekoliko godina svesti na Albaniju, BiH, Makedoniju i Srbiju i Crnu Goru, kao i Kosovo, koji bi mogli da uđu u EU oko 2015. To je, međutim, dovoljno dug period da ima smisla razmišljati o tome pod kojim će režimom one međusobno trgovati... i već sada težiti radikalnijoj regionalnoj i izvanregionalnoj liberalizaciji
Piše: prof. Vladimir Gligorov
Od 2000. godine počela je ubrzana transformacija balkanskih ili država i privreda Jugoistočne Evrope, a to posebno važi za zemlje Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija i Crna Gora), koje su u tome kasnile. Kada je reč samo o spoljnoj trgovini, njen relativno brz rast posledica je jednostrane liberalizacije Evropske unije u odnosu na ovu regiju, jer je ona ukinula praktično sve carinske barijere za izvoz iz ovoga regiona. Spoljna trgovina je porasla i zbog normalizacije odnosa a, s vremenom, i liberalizacije trgovine u regionu, koja je podržana nizom (29 do sada) bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini. Od početka se težilo stvaranju zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi jer se verovalo da postoje znatni potencijali povećanja trgovine u regiji, posebno između zemalja bivše Jugoslavije. Ovde će se prvo razmotriti koliko su ta očekivanja bila opravdana, a potom će se komentarisati planovi o daljoj liberalizaciji trgovine na Balkanu putem postizanja multilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini po ugledu na srednjoevropsku zonu slobodne trgovine (CEFTA).
Regionalna trgovina
U periodu posle 2000. godine uvoz i izvoz balkanskih zemalja je znatno porastao. Ukupan izvoz i uvoz u gotovo svim ovim zemljama gotovo su udvostručeni (jedini izuzetak je Makedonija, čija je spoljna trgovina rasla mnogo sporije). Izvoz u zemlje regiona rastao je brže nego izvoz u četiri zemlje EU-a koje su glavni trgovački partneri balkanskih država (Austrija, Grčka, Italija, Nemačka). Sa uvozom je donekle drukčije, jer je jedan broj zemalja – Bugarska, Rumunija i Srbija i Crna Gora – više povećao uvoz iz EU nego iz balkanskog regiona. Izvoz u okolne zemlje na Balkanu je u pravilu povećan (samo u nekim slučajevima je smanjen, na primer iz SCG u Rumuniju i Makedoniju), kao i uvoz (osim u slučaju Rumunije i SCG). Udeo četiri najveća trgovačka partnera iz Evropske unije je uglavnom smanjen i u uvozu i u izvozu, što govori i o porastu značaja drugih zemalja EU-a a i o porastu značaja trećih zemalja, posebno onih koje izvoze naftu, pre svih Rusije.
Za većinu balkanskih zemalja države iz regiona su relativno mali trgovački partneri. Jasno je, na primer, da Bugarska, Rumunija i Albanija slabo trguju sa ostalima u regionu. Hrvatska uglavnom ne uvozi mnogo od suseda, ali izvozi dosta u Bosnu i Hercegovinu. SCG izvozi u BiH i Makedoniju, Makedonija u SCG i Hrvatsku, dok uvozi dosta iz SCG i Bugarske i nešto više iz Hrvatske nego iz drugih zemalja regiona. Spoljna trgovina Makedonije sa SCG je, verovatno, značajnim delom trgovina Srbije i Crne Gore sa Kosovom, ali to je teško precizno utvrditi.
Nešto pojednostavljen zaključak jeste da je najveći deo spoljne trgovine unutar Balkana izvoz u Bosnu i Hercegovinu i na Kosovo. Ostala trgovina nije beznačajna, ali je u najvećem broju slučajeva manje važna nego trgovina sa zemljama izvan regije, posebno sa onima u Evropskoj uniji i sa Rusijom.
Bilateralni sporazumi i EU
Kada je formulisana trgovinska politika Evropske unije prema balkanskom regionu, on je bio daleko od evropskih integracija. Bugarska i Rumunija su imale evropske ugovore, ali je njihovo pristupanje Uniji bilo dugoročan projekat. U tom kontekstu, odluka EU-a da otvori svoje tržište balkanskim zemljama i da podstakne regionalnu liberalizaciju trgovine bila je veoma važna. Balkanske zemlje nisu, međutim, želele da idu dalje od bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, jer nisu htele da regionalizam postane smetnja evropskoj integraciji. Posle nekoliko godina pregovaranja, bilateralni sporazumi su potpisani i uglavnom su stupili na snagu, mada se oko efikasnosti njihove primene može raspravljati. Dosadašnja kretanja u regionalnoj trgovini, o kojoj je bilo reči, ne mogu se pripisati njima, bar ne u najvećem broju slučajeva. Najviše su u pitanju opšti rast spoljne trgovine i uspostavljanje trgovačkih veza koje su bile skoro potpuno prekinute, a ima i čisto statističkih promena, jer se sada spoljna trgovina u regiji bolje registruje.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva sa sporazumima o slobodnoj trgovini ne može se, dakle, bogzna šta zaključiti o eventualnoj koristi od multilateralnih sporazuma ili od nekih drugih režima trgovine unutar regiona i sa EU-om. Isto tako, ne može se povući jednostavna analogija liberalizacije trgovine robom sa liberalizacijom tržišta usluga, kapitala ili rada.
Jasno je, međutim, da do sve veće liberalizacije mora da dođe i da je postojeći režim trgovine privremen, budući da sve balkanske zemlje teže članstvu u EU-u. Zapravo, usled procesa integracije sa Unijom, balkanski region – ili jugoistočna Evropa – sve više se smanjuje. Već 1. januara 2007, ako se nešto nepredviđeno ne dogodi, Bugarska i Rumunija će postati punopravne članice EU-a i istupiće iz zone slobodne trgovine na Balkanu, uostalom kao i iz CEFTA. Hrvatska će biti sledeća koja će pristupiti Uniji, verovatno oko 2010, tako da za nju opada važnost regionalne zone trgovine. Preostaju, dakle, Albanija, BiH, Makedonija i Srbija i Crna Gora, kao i Kosovo, čiji će trgovački odnosi sa ostalima zavisiti od brzine sa kojom će biti rešen njegov međunarodni status.
Koji je najbolji trgovinski režim za ovu redukovanu verziju Zapadnog Balkana? Jedino se Makedonija može nadati da će pristupiti EU-u početkom sledeće decenije, recimo oko 2012. Preostale zemlje i teritorije mogle bi da uđu u EU oko 2015. To je dovoljno dug period da ima smisla razmišljati o tome pod kojim će režimom one međusobno trgovati. Ipak bi trebalo imati u vidu da će sve te zemlje pregovarati sa Evropskom unijom o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, i to će za njih biti od najveće važnosti. U okviru toga trebalo bi posmatrati i regionalnu trgovinsku politiku.
Da bi se videle alternative, potrebno je razumeti da se na kraju procesa nalaze carinska i monetarna unija sa EU-om. Dakle, za neke 2007, za druge 2010–2012, za sve oko 2015, postojaće spoljašnje carine i vancarinske barijere EU-a i njeno jedinstveno tržište. U međuvremenu, sve manji Balkan trebalo bi da uspostavi trgovinske odnose koji će, pored ostalog, štititi zemlje Balkana jedne od drugih, od Evropske unije i od preostalog sveta. Ukoliko bi se uklonile barijere unutarbalkanskoj ili zapadnobalkanskoj trgovini, ostale bi samo zaštitne mere u odnosu na EU i na ostali deo sveta. Prve odnose će regulisati odgovarajući ugovori sa Unijom, a druge ugovori sa Svetskom trgovinskom organizacijom.
Jedino pitanje od praktičnog značaja jeste brzina kojom će se uklanjati jedna, druga ili treća linija zaštite. Regionalizam u spoljnoj trgovini podrazumeva da se unutarbalkanske barijere uklanjaju brže nego sa Unijom i sa ostalim svetom. Pored toga, prednost bi mogla biti i to što bi se pravila o poreklu proizvoda primenjivala regionalno, a ne od države do države. Drugim rečima, roba uvezena iz, recimo, Azije mogla bi da se prerađuje u svim zemljama u regionu i da se kumulišu njihovi doprinosi konačnom proizvodu koji je, uzmimo, namenjen izvozu u EU. To bi moglo da ima pozitivan uticaj na izvoz u Uniju, mada nije poznato koliki bi on tačno bio.
Prevelika očekivanja
Ako se situacija tako posmatra, ne bi trebalo očekivati previše od stvaranja neke balkanske zone slobodne trgovine, balkanske CEFTA. To ne znači da neke koristi od toga ne bi moglo da bude, već se postavlja pitanje da li bi moglo da bude veće koristi ukoliko bi se gledalo kako da se još više liberalizuju odnosi sa EU-om zemalja pretendentkinja na članstvo u Uniji, koja će ih za godinu-dve potpuno okružiti. U dokumentima o regionalnoj saradnji na Balkanu stalno se govori o tržištu od 55 miliona ljudi, ali to je tačno samo dok Rumunija i Bugarska ne postanu članice EU-a. Od tada, a posebno posle pristupanja Hrvatske, reč će biti o tržištu od dvadesetak miliona ljudi. To nije malo, ali je izdeljeno u četiri do šest država.
Ovde bi, takođe, trebalo uzeti u obzir i činjenicu da trgovinska politika može da postigne dosta, ali ne i previše. Ukoliko postoji, kao što je rečeno, nekoliko zemalja na 20 miliona ljudi, potrebna je mnogo radikalnija liberalizacija da bi one postale jedno tržište. Jer su prepreke trgovini u vidu carina i vancarinskih barijera samo jedan vid mešanja države u privredu. Ukoliko se te prepreke uklone, druge mogu da se uspostave, bilo unutrašnjom regulacijom, bilo fiskalnom politikom, ili konačno monetarnom politikom. U nekima od zemalja Balkana postoje upravo takve unutrašnje prepreke trgovini. To je posebno jasno kada je reč o slobodi trgovanja kapitalom i uslugama i kada je reč o tržištima rada u regionu.
Za ekonomski i politički prostor Balkana ili jugoistočne Evrope integracija sa okruženjem biće u budućnosti još značajnije nego što je sada. Unutrašnja integracija će, opet, (kao i do sada) zavisiti od integracije sa Evropom i svetom. Možda bi stoga bilo bolje već sada težiti radikalnijoj regionalnoj i izvanregionalnoj liberalizaciji, ako je to politički moguće. Takođe bi bilo korisno razmišljati o novoj politici regionalizma koja bi trebalo da zameni postojeću, preokupiranu pre svega pitanjima stabilizacije postkonfliktnog Balkana.
Autor je istraživač u Bečkom institutu
za međunarodna ekonomska istraživanja (WIIW)
i član Saveta BeCEI
Antrfile
Novi regionalizam
Regionalna politika Evropske unije na Balkanu, koja je formulisana još pre 1999, a dobila je posebno na snazi sa osnivanjem Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope (JIE), postepeno prestaje da bude korisna. Predlozi o daljoj liberalizaciji trgovine još su formulisani u kontekstu starog balkanskog regionalizma. Kako se region JIE sve više smanjuje, potrebno je razmisliti o novoj regionalnoj politici, koja bi bila više u skladu sa regionalizmom kao elementom unutrašnje i spoljašnje politike EU-a. Već sada se mogu identifikovati balkanske zemlje i zemlje susedi, bilo da su članovi Unije ili nisu, koje imaju povećan interes za ekonomska i politička kretanja na Balkanu. Jasno je, recimo, da Austrija, Italija, Grčka, Slovenija i, sutra, Bugarska i Rumunija imaju veći interes za Balkan nego neke druge zemlje članice Evropske unije. Usled toga bi bilo korisno razmišljati o forumu koji bi ih objedinjavao i gde bi moglo da se raspravlja o zajedničkim interesima, čime bi se uticalo kako na kretanja u samoj regiji tako i na politiku Evropske unije prema toj regiji. A raspravljalo bi se i o uticaju te regije na politiku Evropske unije uopšte. To je u skladu sa regionalizmom u Evropskoj uniji i to bi bilo od koristi kako članicama tako i budućim članicama Evropske unije iz šire regije jugoistočne Evrope.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 773 od 27. oktobra 2005. Evropski forum. br. 10. |
|