| SCG, HRVATSKA I TURSKA POČELE PREGOVORE SA EU-OM | |
Evropska zora na Balkanu
Turska je pred vrata EU-a stigla “kroz iglene uši”, SCG i Hrvatska moraju što pre da ispune preostale obaveze prema Haškom tribunalu, ali to ne umanjuje optimizam ove tri zemlje koje su učinile znatan pomak ka svom cilju, članstvu u Uniji
Piše: Aleksandra Mijalković
Ovog meseca Srbija i Crna Gora načinila je prvi, a Hrvatska i Turska poslednji korak ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Savet ministara EU-a odobrio je, na sastanku održanom 3. oktobra u Luksemburgu, početak pregovora sa SCG o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (koji su, nedelju dana kasnije, i svečano otvoreni dolaskom evropskog komesara za propširenje Olija Rena u Beograd), a sa ostale dve države, sadašnja kandidata, o pristupanju Uniji.
U dramatičnom obrtu, posle gotovo 30 sati ubeđivanja, ministri spoljnih poslova 25 zemalja članica Unije najzad su se saglasili o dosad najkontroverznijem proširenju EU-a, onom na azijski kontinent, u muslimanski svet, u postojbinu jedne od najmnogoljudnijih imigrantskih grupa u mnogim zapadnoevropskim zemljama. Turska je, u stvari, na poslednju deonicu svog odavno započetog evropskog puta kročila “kroz iglene uši”. Sve do poslednjeg trenutka, izgledalo je da će početak pregovora sa Ankarom biti (ponovo) odložen, zbog protivljenja Austrije, ali i tvrdog stava Francuske o “kiparskom pitanju”.
Turskoj je, da podsetimo, obećano da će 3. oktobra 2005. početi sa EU pregovore o članstvu ukoliko prethodno ispuni svoju poslednju formalnu obavezu i potpiše ugovor o proširenju carinske unije sa doskorašnjih 15 na sadašnjih 25 članica Unije, što je Ankara letos i učinila. U međuvremenu, a naročito posle odbijanja Evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji, ojačalo je neraspoloženje pojedinih država prema prijemu Turske u Uniju. Od Ankare se zatražilo da prizna Republiku Kipar pre otvaranja pregovora, a zatim je Evropski parlament usvojio i rezoluciju u kojoj se zahteva da Turska prizna genocid koji je sprovela nad 1,5 miliona Jermena za vreme otomanske vladavine 1915. godine, i da (ponovo) promeni svoj reformisani krivični zakon, kao još jedan preduslov za ulazak u EU.
Politička trgovina
A onda, u samom finišu – dobra vest, i to, kako su izvestili neposredni posmatrači, zahvaljujući umnogome pregovaračkom uspehu britanskih posrednika, ali i svojevrsnoj „političkoj trgovini” koju je, u intervjuu britanskom radiju Bi-Bi-Si, britanski stručnjak za Balkan Miša Gleni opisao kao „ja tebi Hrvatsku, ti meni Tursku”. On je rekao da je
„u korenu svega nagodba, u čijem su sklapanju ključnu ulogu igrale Britanija i Austrija”. Austrija je, naime, bila jedina članica EU-a koja se uporno protivila početku pregovora o punopravnom članstvu s Turskom, nudeći u zamenu „privilegovano partnerstvo”, ali se zdušno zalagala za pregovore s Hrvatskom, bez obzira na činjenicu da je odbegli haški optuženik, hrvatski general Ante Gotovina, još na slobodi. Velika Britanija je, s druge strane, podržavala Tursku, ali je zahtevala da Hrvatska, pre otvaranja pregovora, izruči Gotovinu. Nije zanemarljiv bio ni pritisak Vašingtona da se Ankari, najzad, otvore evropska vrata.
Uzalud je, po raspuštanju Saveta, austrijski kancelar Volfgang Šisel, kako prenose agencije, odbacio tvrdnje da je Austrija svoj pristanak za početak pregovora sa Turskom vezala za pozitivan odgovor Hrvatskoj (tvrdeći da je podrška Hrvatskoj u stvari važan signal čitavom Zapadnom Balkanu), kao i primedbe da je Beč podlegao pritisku iz SAD, a šefica austrijske diplomatije Ursula Plasnik posle sastanka u Luksemburgu izjavila novinarima da Austrija, navodno, nije bila “ni za ni protiv Turske”, te da ne zastupa nikakav „klub hrišćana”, kao što joj se prebacivalo. U javnosti je preovladao stav da je odluka o Turskoj pala prvenstveno kao posledica političke trgovine.
Hrvatsko “Zbogom, Balkanu”
U trenutku kad je Oli Ren poručio iz Brisela da je „svanula nova, evropska zora na Zapadnom Balkanu”, u Srbiji i Crnoj Gori, Hrvatskoj i Turskoj već je vladalo praznično raspoloženje, ali “sa zadrškom” jer su im, uz mnoštvo čestitki i obećanja, istovremeno upućena i upozorenja da im pravi posao tek predstoji, i da pregovori mogu u svakom trenutku biti suspendovani ako je EU nezadovoljna napretkom ovih zemalja u ispunjavanju preuzetih obaveza, i takozvanih kopenhagenskih kriterijuma za članstvo (koji obuhvataju i omogućavanje povratka izbeglica i ostvarenje njihovih prava, rešavanje položaja manjina, reformu sudstva i regionalnu saradnju). A sve tri zemlje bi trebalo, u prvom redu, da udovolje političkim preduslovima koji su bili glavni razlog za ustezanje članica EU-a pri donošenju odluke o pregovorima: SCG i Hrvatska da što pre isporuče haške optuženike – generale Ratka Mladića i Antu Gotovinu, a Turska da prizna Republiku Kipar i promeni svoj krivični zakon.
Kristina Galjak, portparol visokog predstavnika EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane, iskoristila je priliku da još jednom primeti kako su stabilnost i napredak naše zemlje ključ za budućnost čitavog regiona, i da „sada odnosi između SCG i EU-a imaju pravni okvir”, ali je odmah zatim podsetila da još mnogo toga treba da uradimo. Najviši hrvatski zvaničnici i predstavnici stranaka slično su reagovali na „istorijsku” odluku Saveta ministara EU-a, na koju su s nestrpljenjem čekali do poslednjeg trenutka. „Nema mesta bilo kakvoj euforiji ili slavljeničkom raspoloženju”, upozorio je hrvatski predsednik Stjepan Mesić, poručivši da se sada treba „prihvatiti posla”, što je Hrvatska i učinila: već sutradan po dobijanju “zelenog svetla” počela je s radom Bilateralna međuvladina konferencija, kojom su svečano otvoreni pristupni pregovori. Hrvatska vlada je, kako su prenele agencije, tim povodom održala vanrednu sednicu, na kojoj su aktivirani pregovarački timovi, a premijer Ivo Sanader ubrzo je održao sastanak sa predsednikom Odbora za praćenje pregovora Ivicom Račanom.
I dok su se državnici netom okrenuli obavezama koje ih očekuju, u hrvatskim medijima su prevagnuli euforični naslovi kao „Dobro jutro, građani EU-a”, „Do viđenja, Balkan” i „Hvala, Austrija”. Izostalo je, doduše, „Hvala, Karla”, mada je pozitivan izveštaj glavne haške tužiteljke Karle del Ponte o punoj saradnji Zagreba sa Tribunalom uveliko doprineo ministarskoj odluci u Luksemburgu.
Tursko „Zdravo, Evropo”
Turski dnevnik „Hurijet” je pod naslovom „Zdravo, Evropo” primetio da je turski san o Evropi, koji traje 42 godine, postao stvarnost, dok su „Turske dnevne novine” prenele tekst u kojem autor Mehmet Ali Birand piše o „najradosnijem danu u svom životu” jer se Turska konačno ukrcala u „evropski voz”, a još se nije dogodilo da jedna zemlja kandidat, kad je već u ovom vozu, ne uspe da dođe do poslednje stanice, članstva u EU-u.
Turski premijer Redžep Tajip Erdogan, koji je odlučno odbijao bilo kakvu alternativu punopravnom članstvu svoje zemlje u Uniji (u jednom trenutku čak strastveno zapretivši da bi “Turska mogla da se odrekne Evrope”, što ne bi bilo dobro ni za jednu ni za drugu), odluku iz Luksemburga je dočekao smireno, poručujući da je za Tursku EU najbolji put da stigne do svog cilja, da postane demokratska, slobodna i razvijena zemlja.
Grčka vlada je ocenila da je početak pregovora o prijemu Turske u EU „istorijski trenutak” koji će obezbediti razdoblje „mira i stabilnosti” u regionu, dok je grčka štampa cinično primetila da je „na evropskom pasošu Turske – američka viza”. Desničarski provladin dnevnik „Elefterotipija” ukazao je na „ličnu intervenciju” Kondolize Rajs kod ministara inostranih poslova EU-a i zaključio da je Ankara, uz pomoć Amerike, od kiparskog pitanja načinila slabiju kariku”. „Elefterotipija” je objavila da je Turska „bila primorana da se prilagodi evropskom mentalitetu”, a „Ta Nea” da je „kompromis postignut na račun Kipra”.
Tek što se donekle slegla prašina oko početka turskih pregovora, kad je u međunarodnom “Herald tribjunu” 13. oktobra objavljen prikaz futurističke satire turskog pisca Buraka Turne, koja veoma podseća na “crne humoreske” iz Srbije, u vreme kad su nad Beogradom leteli bombarderi NATO-a. “Izveštaj” iz Istanbula, datiran 2010. godine, počinje odbijanjem EU-a da primi Tursku. U Nemačkoj, Austriji i Francuskoj na vlasti su fašisti koji podstiču nasilje protiv domaćih Turaka i muslimana. Turska udružuje snage sa Rusijom i proglašava rat protiv Unije. Turski komandosi opsedaju Berlin a zatim preuzimaju kontrolu nad celim kontinentom.
Knjiga Treći svetski rat je, možda, samo gorka parodija jedne od (mogućih) evropskih budućnosti, ali posle decenije mučnih pregovora Ankare i Brisela, sa i dalje neizvesnim ishodom, ne treba se čuditi što je postala bestseler u Turskoj, sa više od 130.000 prodatih primeraka samo u Istanbulu u protekla dva meseca.
Podsetimo se ovde drugog (šaljivog) “scenarija za proširenje EU-a”, koji smo objavili u jednom od prethodnih brojeva “Evropskog foruma”, a potiče iz Srbije. Godina je 2015. U EU ulaze Makedonija, BiH, Turska, Albanija, Kosovo, Srbija i Crna Gora (Hrvatska je postala članica 2010. godine). Godina je 2017. Prvi naš čovek zapošljava se u administraciji EU-a. Naredne godine zapošljava i svoju ženu, ženinu i kumovu rodbinu, komšije, a i neke ljude iz svog zavičaja. Godine 2019. naši čine deset odsto administracije EU-a, a 2022. taj udeo je premašio 60 odsto. Godine 2025. broj zapadnih Balkanaca u briselskoj administraciji je 90 odsto. Godine 2028. predsedavanje Unijom preuzima Srbija. Nemačka istupa iz EU-s, slede je Francuska i Finska, a do kraja godine, pod albanskim predsedništvom, još 16 država, i one ubrzo uvode rigorozan vizni režim za državljane Unije, u kojoj su ostale samo balkanske zemlje.
SCG na početku puta
Dugo očekivani poziv na pregovore iz Brisela, koji je iz političkih razloga toliko dugo odlagan, dočekan je u Beogradu kako dolikuje: s radošću, ali i svešću o veličini i ozbiljnosti započetog poduhvata. Predsednik Srbije Boris Tadić podsetio je da smo “tek na početku puta” i da Srbiju očekuju velike reforme koje će promeniti strukturu društva, vrednosti s kojima živimo i način na koji se odnosimo prema radu, državnim institucijama i međunarodnoj zajednici. Predsednik SCG Svetozar Marović potvrdio je da su državna zajednica i njene članice spremne za početak pregovora i odlučne da (više) ne gube nijedan dan na putu ka evropskoj budućnosti, a ministar spoljnih poslova Vuk Drašković optimistički je najavio da ćemo sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU-u potpisati do narednog leta. Srpski premijer Vojislav Koštunica ukazao je na koristi koje će građani imati od približavanja Uniji, kao što je poboljšanje životnog standarda, oživljavanje privrede, pravno uređenje države..., dok je crnogorski premijer Milo Đukanović ustvrdio da referendum o nezavisnosti Crne Gore, idućeg proleća, “neće ni na koji način umanjiti efikasnost pregovaranja sa EU-om”.
Posle svečanih obećanja domaćih zvaničnika, i lepih reči podrške i hvale iz sveta (Havijer Solana, visoki predstavnik EU-a za bezbednost i spoljnu politiku, koji je uložio mnogo napora da do toga dođe, poručio je da je otvaranje pregovora sa SCG za njega “veliki dan, dan nade”), usledila su upozorenja šta nas sve čeka na putu do članstva u Uniji, kakve obaveze, ali i beneficije. Mediji su uveliko, detaljno objašnjavali proceduru i tehniku pregovora sa Unijom, otkrivali šta može ubrzati, a šta usporiti ili čak ugroziti taj proces, podsećali na iskustva drugih zemalja, poredili naše i njihove prednosti i mane, i ukazivali na specifičnosti Srbije, SCG i Balkana.
Kako smo u prethodnim brojevima “Evropskog foruma” već podrobnije sve ovo objasnili, i pokazali kako su se državna zajednica, Srbija i Crna Gora organizovale za predstojeće pregovore, ovde ćemo podsetiti samo na tri stvari koje čine okosnicu tog velikog, složenog i bolnog poduhvata. Prvo, neophodan je konsenzus svih građana, svih političkih partija i civilnog društva o zajedničkim “evropskim ciljevima”, jer će oni biti postignuti samo zajedničkim, usklađenim, odgovornim delovanjem. Drugo, ulazak u EU nije važan sam po sebi, već su dragoceni svi oni mnogobrojni dobici koje ćemo u procesu pristupanja Uniji steći, od uspostavljanja jakih demokratskih institucija, otvorene, funkcionalne tržišne ekonomije, konkurentne privrede, pa do bolje zaštite manjina, potrošača i životne sredine. Najzad, pregovori sa Unijom i nisu pravi pregovori, već u stvari dogovor o za nas najpovoljnijim rokovima u kojima se moramo uskladiti sa propisima i standardima EU-a, usvojiti njene pravne tekovine (aki kominoter) i uključiti u njeno tržište. Uslovi su, naime, poznati, njih moramo bespogovorno prihvatiti, kao i svi drugi pre nas koji su želeli da pristupe “evropskom klubu”.
To je ono što treba imati na umu kad, posle početne euforije, dođe red da se obave konkretni “evropski poslovi” u nadležnim ministarstvima, javnim službama i drugim mestima sa kojih polako proterujemo duhove prošlosti i, najzad, uvodimo XXI vek.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 773 od 27. oktobra 2005. Evropski forum. br. 10. |
|