OTOMANSKA GRUPA NA VRATIMA EVROPE

Novo lice Starog kontinenta

Uprkos svim problemima i iskušenjima koji nas čekaju na putu do članstva u Evropskoj uniji, u prilog nam ide kontekst nove Evrope kao političke zajednice, kojim je ideja integracije reanimirana i reformulisana na najbolji mogući način

Piše: dr Jovan Teokarević

Početkom oktobra Evropska unija odlučila je da počne pregovore sa Hrvatskom i Turskom o članstvu, a sa Srbijom i Crnom Gorom o sporazumu o stabilizaciji ipridruživanju, kao prethodnom koraku ka članstvu. Nije preterivanje kad se kaže da je reč o zaista istorijskom koraku ove organizacije, posle čega ništa više neće biti isto kao pre. To se, doduše, manje odnosi na nas, a više na ostale dve pomenute zemlje, jer je sada put ka članstvu u Uniji, koliko god dugačak bio – otvoren za vesnike poslednje po redu grupe u dosadašnjoj evropskoj čekaonici.
Ako je sličan poziv bivšim komunističkim državama pre nekoliko godina imao pre svega politički značaj, ovaj sada ima i kulturni i civilizacijski. Na pregovore o članstvu u organizaciji – simbolu starog hrišćanskog kontinenta – pozvana je država građana muslimanske vere, koja se većim delom prostire na azijskom kontinentu, i koja će poremetiti sve dosadašnje odnose snaga, između ostalog i ogromnim brojem svojih stanovnika.

Evropa kao politička zajednica

Tročlana grupa o kojoj je u Briselu postignuta saglasnost kao da dolazi iz udžbenika o multikulturalizmu: jedna katolička, jedna pravoslavna i jedna muslimanska nacija rešile su da i formalno overe svoje evropejstvo. Osim mnogo razlika, spajaju ih balkanski koreni i više prepreka do punog članstva od srednjoevropskih država koje su prošle godine “staru damu” Uniju prvi put prenele preko nekadašnje gvozdene zavese. I kao što je među tim zemljama i narodima, osim takmičenja, u toku pristupanja stvorena i solidarnost između onih koji vode i onih koji zaostaju, treba očekivati da će se isto desiti i unutar ove “otomanske grupe”, gde su i ostale države Zapadnog Balkana.
U godinama koje slede, nekadašnji osvajač sa istoka i njegovi nekadašnji potčinjeni iz Evrope na istom će putu graditi Evropu kod kuće, ali se i međusobno takmičiti u tome, sustizati, prestizati i pomagati. Kao što Slovenija danas služi kao zajednički uzor nama na Balkanu, a Poljska igra sličnu ulogu prema Ukrajini ili Belorusiji, tako će verovatno jedan deo Balkana postati potpora drugom na putu ka dalekoj briselskoj kapiji.
Jedan poznati engleski komentator najbolje je ovih dana opisao posledice tog istorijskog koraka: njime se možda manje menjaju države o kojima je reč, a više sama Evropa. Ona je rešila da konačno za sobom ostavi vekovnu podelu i postane politička zajednica u jednom novom značenju. Budući obrisi takve zajednice pokazuju najbolje što se od ideje evropskih integracija moglo i očekivati – to neće biti ni samo zona slobodne trgovine, niti će se pretvoriti u neku “evropsku naddržavu”.
Baš zato što je odabran treći put, onaj o Evropi kao budućoj političkoj zajednici, ideja integracije je reanimirana i reformulisana na najbolji moguć način. To se dešava u važnom trenutku, samo nekoliko meseci nakon što se u integraciji zastalo posle neuspelih referenduma o Evropskom ustavu. Ovde se jasno pokazuje da je upravo dalje širenje, a ne njegovo blokiranje, putokaz za napred. Stari kontinent ulazi u jednu novu fazu koja se razlikuje od prethodnih, koja će imati probleme i protivnike, ali koja za kontinent, njegove susede i ceo svet nudi delotvornu alternativu nekadašnjem stanju podela i sukoba.

Mnogo koloseka i prepreka

Što se nas tiče, nema boljeg konteksta od ovog opisanog za dostizanje članstva u Evropskoj uniji. Teškoća i iskušenja biće na pretek, jer još vučemo teret iz devedesetih, a i zato što dobar deo starih članica i dalje preferira ideju Unije kao ekskluzivnog kluba. Važnije od toga je sada videti gde su moguće neposredne prepreke i kako se izboriti sa njima. Najvažnija je ona opšteg karaktera: u pravu integraciju sada idemo istovremeno sa dovršavanjem sopstvene države. Svi shvataju da je to izuzetno teško i da niko do sada nije bio prinuđen da radi dve tako komplikovane i u načelu suprotstavljene stvari.
Mi ćemo, kao i obično, morati na najteži način, baveći se i jednim i drugim zajedno, ali će koloseka, nažalost, biti još više, jer se istovremeno spremamo i za Svetsku trgovinsku organizaciju, kao i za Partnerstvo za mir i NATO… Čak i mnogo veće, bolje organizovane i bogatije zemlje teško da bi imale sposobnosti da se nose sa ovoliko istovremenih pregovora i izazova. Sledećih meseci i godina trebaće nam zato sva promišljenost, vizija usklađena sa realnim mogućnostima, kao i političko jedinstvo koji mogu da se ovde skupe. Najgore bi bilo beskonačno odlagati rešenja i produžavati provizorijum u kojem već predugo živimo.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka
i direktor BeCEI-a

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 773 od 27. oktobra 2005. Evropski forum. br. 10.

home povratak