| TO NIJE EVROPSKI
|
|
Nepristojno društvo
Čini mi se da je krajnje vreme da postavimo table na kojima bi, umesto onog nekadašnjeg upozorenja “ne pljuj po podu”, pisalo “ne pljuj po ljudima”
Piše: Dr Srbijanka Turajlić
Kada se danas negde priča o budućnosti Srbije, onda svi uvek ističu da mi imamo zajednički cilj i da tu bar nema nikakvih nejasnoća ili nesporazuma. Zatim slede velike reči o Srbiji koja jeste u Evropi, ali ipak u nju tek treba da uđe, i o tome šta će nam to doneti, i kako će time svi naši problemi biti rešeni. I dok posmatram druge kako klimaju glavama u znak odobravanja, osećam se nekako čudno, pomalo smeteno. Nema nikakve sumnje da je i meni bliska ideja o Srbiji u Evropi, a ipak moja jedina iskrena želja u ovom trenutku jeste da se Srbija – upristoji. Nažalost, iz dana u dan ta želja kao da deluje sve beznadežnije.
U mom ranom detinjstvu, na svim javnim mestima i u svim vozilima gradskog prevoza stajale su table sa natpisom “ne pljuj po podu”. Sećam se koliko me je to uvek zbunjivalo. Da li to stvarno mora da se napiše, pa valjda se podrazumeva! Da li zbog upozorenja, ili iz nekog drugog razloga, taj ružni običaj je vremenom nestao, a sa njim i te čudne table. Danas, toliko godina kasnije, čini mi se da je krajnje vreme da postavimo nove table, na kojima bi pisalo “ne pljuj po ljudima”.
Stvarno je neverovatno u šta se pretvorio rečnik našeg međusobnog opštenja. Ton i izrazi za koje se verovalo da su tokom protekle decenije bili rezervisani za jednu političku stranku proširili su se neverovatnim intenzitetom na sve naše političare. I kao da je počelo utrkivanje ko će koga više da izvređa na najpogrdniji mogući način. Lepotu dijaloga, ili debate, zamenile su uvrede, pogrdni izrazi, insinuacije. Kao da je zavladalo uverenje da je sve u apsolutnom redu ako se svi valjamo u istom blatu. I više nikome nije cilj da na miran i pristojan način dokaže ispravnost svojih stavova, već se svaka rasprava vodi tako da se slušaoci uvere da pred njima sede dva prevaranta, i samo je pitanje nijansi koji je od njih zapravo veći lopov ili prevarant.
Ono što se nekada zvalo “jezikom ulice” danas je postao “jezik srpskog parlamenta”. Čini se da je na kraju potpuno svejedno koliko i kakvih zakona će ta institucija da donese, jer u ovoj zemlji važiće samo zakon jačeg i prostijeg.
I ako je to ton koji se celom društvu prenosi iz dana u dan preko svih naših televizijskih kanala, da li je onda čudno što takav postaje opšti obrazac ponašanja? Više nigde niko nema strpljenja ni razumevanja za komšiju, slučajnog prolaznika ili kolegu na poslu. Jedva da se i sećamo kada smo poslednji put vodili običan razgovor o nekoj lepoj temi, kada smo nekome rekli nešto prijatno, pročitali neku našu knjigu ili odgledali film u kojima nije bilo psovki i prostakluka. Priznajem, boli me pomisao da će neke buduće generacije, čitajući knjige naših savremenika, o nama misliti kao o društvu koje je neprekidno bilo u mulju u kojem se pilo, tuklo i psovalo. I što je najstrašnije: da li će ta slika biti baš sasvim iskrivljena?
Ono što mora da čudi i da ozbiljno brine jeste činjenica da niko ne reaguje na tu pojavu. U privatnom razgovoru poneko se, kao, zgražava, ali sve na tome ostaje. U pristojnim društvima sa prostacima se ne kontaktira, sa njima se ne ide na skupove i večere, sa njima se ne preduzimaju nikakve zajedničke aktivnosti. Oni su jednostavno ekskomunicirani. To je zapravo jedini način da se svima stavi do znanja da je uljudno ophođenje preduslov za bilo kakav kontakt.
Da li je ovde iko javno odbio da sedne sa nekim zato što se on nepristojno ponaša? Naravno da nije, nas neodoljivo privlače moć i vlast, i to postaje vrhunsko dostignuće u društvu u kojem sistem vrednosti ne samo da je ozbiljno poremećen već verovatno više i ne postoji.
Uz pojam sistema vrednosti izgubili smo negde i osećanje odgovornosti. Može li se iko, danas i ovde, ko pretenduje da pripada vodećoj intelektualnoj eliti, izuzeti od odgovornosti što nemo posmatra kako celo društvo iz dana u dan tone u prostakluk? Da li je zadatak univerziteta i institucija kulture samo da brinu o profesionalnom znanju, ili bi možda mogle da se pozabave i obrazovanjem, ili makar uspostavljanjem jasnih normi i pravila ponašanja? Ako svi ostanemo nemi, završićemo u jednom velikom blatnjavom traču u kojem će uloge igrati cela nacija.
Iz tog ugla za mene se zaista ne postavlja pitanje “Evropa, ili ne”. Ja želim da živim u pristojnoj zemlji, ma gde da se ona nalazi. Ili da budem preciznija, duboko sam uverena da će svaka pristojna zemlja biti dobrodošla u svako društvo u kom poželi da se nađe. Sasvim je razumljivo da moramo da usaglasimo naše propise u ekonomiji, zdravstvu, poljoprivredi i drugim oblastima sa propisima Evropske unije. Ali izvesno je da ne možemo čekati da nam Evropa kaže šta je to pristojno ponašanje. Moramo to sami da naučimo i da pokažemo sebi, pre nego bilo kome drugome, da nam je do toga istinski stalo. Plašim se da oni koji nas trenutno vode u Evropu to ni na koji način ne pokazuju. Možda je došlo vreme da ih tome naučimo.
Autorka je profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu
i vanredni profesor Unesco katedre za menadžment Univerziteta u AAOM-u
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 773 od 27. oktobra 2005. Evropski forum. br. 10. |
|