Prvi novembar 2003. biće jedan od datuma koji će se dobro pamtiti na našem EU-putešestviju. Šta god nas dalje bude snašlo, nećemo sasvim potisnuti u zaborav dan kada je dolazak Evropske unije na našu severnu granicu označen novim vizama - verovatno najomraženijim svojim likom, onim restriktivnim i odbijajućim. Kao da nam nije dovoljno drugih - sopstvenim naporima stvorenih - muka u vezi sa evropskom integracijom!

Iako odavno najavljivano i dugo odlagano, uvođenje viza za Mađarsku, posle više decenija slobodnog režima, stvoriće mnoge probleme, imaće i dejstvo šoka, a odraziće se verovatno i na opštu popularnost naše evropske opcije. "Šengen kod Subotice" za mnoge će postati ne samo važan, nego i jedini simbol Evropske unije. Može da se desi da evroskepticizam ugrozi - inače neuobičajeno visoku - popularnost EU-a kod nas, sa argumentacijom kojoj se nije lako suprotstaviti. Da li se, iz te perspektive posmatrano, novim zidovima i preprekama nagrađuju želja i napor da se postane deo EU porodice? Da li u EU-lendu, reći će kritičari takođe, važe neka druga logička pravila, po kojima biti bliži u stvari znači biti što dalji?

Može li se, i kako, braniti evropska opcija naše zemlje pred pitanjima i iskušenjima ove vrste? Stvar je sasvim ozbiljna, jer podrazumeva i pitanje o tome gde počinje i gde se završava Evropa i šta je činiti nama koji drugima često ličimo na nekadašnje varvare koji bezuspešno pokušavaju da osvoje "Tvrđavu Evropu".

Pre svega treba podsetiti da Šengen niti je od juče, niti je pravljen "po subotičkoj meri". Istu otežalu proceduru ulaska na teritorije sadašnjih članova Unije imali smo, na žalost, prilike da osetimo poslednjih nekoliko godina. Mađarska je samo jedna od deset zemalja koje će za šest meseci ući u Uniju, a koje su sve obavezne da uvođenjem viza prema susedima odmah počnu pripreme za postepeno uključenje u Šengenski sistem.

Novim proširenjem EU pomera granice, pa je za očekivati da se nove granice štite kao i stare. Vizu moramo da imamo i kada bismo hteli u Slovačku ili Estoniju, a ne samo u Mađarsku, kroz koju nas je put vodio do Evrope tokom svih onih dugih godina naše izolacije. Na tom frekventnom putu i za turiste i za poslovne ljude, i za legalne i za ilegalne poslove, do sada nije bilo viza, zahvaljujući mađarskim vlastima. U slučaju ostalih budućih članica Unije, uključujući Sloveniju, viza je bilo i te kako.

Nema viza za nas ni prema Bugarskoj i Rumuniji, iako je njihov ulazak na "belu šengensku listu" svojevremeno uslovljavan uvođenjem viza za naše građane. Obe su odbile taj uslov, a ipak dobile premiju za njihove državljane - do tri meseca boravka u EU bez vize. Ta se premija, kako se čini, mnogo ceni, ali se ne koristi previše.

U toku ove godine i drugi naši susedi iz regiona (Slovenija i Hrvatska) učinili su pozitivne korake, doduše uz pomoć i pritisak Brisela. Hrvatska je, čekajući nepristojno dugo posle jednostranog ukidanja viza sa naše strane, konačno uoči leta suspendovala do kraja godine vize za građane naše zemlje. Slovenija je omogućila slobodan ulazak svima koji već imaju šengensku vizu. Takvo pravilo će važiti i za Mađarsku, koja, isto tako, neće naplaćivati vize našim građanima a i davaće ih na duže rokove i za više ulazaka. Zauzvrat, građani Mađarske neće morati da vade vize za Srbiju i Crnu Goru. Na ovaj način, međusobnim ustupcima i dogovorom omogućeno je pre svega mađarskoj manjini u našoj zemlji da ne bude odvojena od matice, ali je najvažnije što će - suprotno mnogim predlozima - svi građani naše zemlje imati isti tretman.

Kritikujući podizanje novih "šengenskih zidova", moramo da imamo na umu bar još tri stvari. Prvo, živimo u državi i regionu koji su i po našim sopstvenim utiscima još previše obeleženi raznim vrstama kriminala (odavde i iz drugih zemalja) željnog da prodre u EU. Zbog niskog životnog standarda mnogo više naših ljudi nego onih iz razvijenijih zemalja želi da radi i živi u EU. Iako su danas same granične rampe svakako nedovoljna zaštita protiv kriminala, ne možemo ipak reći da ovaj region na mnogo načina ne predstavlja bar potencijalnu pretnju Evropskoj uniji.

Isto tako, treba da priznamo sami sebi da bismo, slično drugima, verovatno bili pobornici efikasnije zaštite spoljnih granica ovog ekskluzivnog kluba, da smo kojom srećom već deo njega.

Najzad, sve dok sa svim susedima ne ukinemo potpuno vize i ne pretvorimo Balkan u "mini-Šengen", nećemo imati pravo da od EU-a tražimo to isto, nama u korist. U ovom poslu, uz isti cilj, sa EU-om delimo i ideje i način organizacije, pa zato imamo, čini mi se, pravo da za ove svrhe zahtevamo i pomoć. Zar se postavljanje EU carinika na naše granice ne bi isplatilo svakom osim, naravno, kriminalcima i korumpiranim službenicima? Što se Evropske unije tiče, treba pozdraviti opredeljenje njenih članica da oblast pravosuđa i unutrašnjih poslova sve više prepuštaju organima Unije, na račun nacionalnih država i njihovih međusobnih dogovora. Podsećaćemo ih, takođe i stalno, da njihove granice moraju da budu takve da propuštaju dobro i zakonito, a sprečavaju loše i kriminalno, te da strogost u izdavanju viza ne sme da podrazumeva ponižavanja i nepotrebna odugovlačenja. I ova "nova granica", dakle, ne deli Evropu od Balkana, ili Evropu od ne-Evrope, već deli jedne evropske države i narode od drugih. Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a