Pre nekoliko dana, prolazeći pored jedne od zgrada u centru Beograda, primetila sam da je deo fasade pao na parkirani automobil i razbio šoferšajbnu. Fotografija tog "fijata" sutradan se pojavila na poslednjoj strani ŤPolitikeť. Slučajno znam da je to četvrti automobil koji je stradao od iste fasade u relativno kratkom roku. Očigledno je čista sreća do sada uspela da poštedi polaznike. Koliko je takvih fasada samo u našem glavnom gradu? Da li neko vodi statistiku koliko je prolaznika povređeno, a koliki je iznos šteta? Skupština grada s ponosom objavljuje da je broj fasada koje uspeva da obnovi nekoliko desetina, možda i stotinak godišnje. Ako se taj broj ne bude povećavao geometrijskom progresijom, a neće jer za to sredstava neće biti, kada će i da li će prestonica naše zemlje izgledati evropski?

Međutim, ovo stanje nije karakteristično samo za Beograd. Dovoljno je proputovati Srbijom i uveriti se da je ogromna većina novosagrađenih kuća, uglavnom privatnih, ostavljeno bez uređenih fasada.

Neko će reći da to i nije najvažniji problem s kojim se suočavamo. Slažem se. U situaciji u kojoj se privreda još bori da izađe iz kome, a broj nezaposlenih raste, u kojoj svakodnevno izbijaju političke krize, a politička se elita prepoznaje po aferama, u kojoj su institucije nestabilne a broj apstinenata na izborima raste, izgled fasada i cele naše zemlje za mnoge je periferno pitanje, čak luksuz. S tim se već ne slažem. Uverena sam da je estetika našeg prostora važan deo našeg svakodnevnog života, ali i paradigma stanja naše kolektivne psihe.

A nije nevažno ni to da posetioci iz inostranstva, pa i potencijalni strani investitori koji nam - napokon - dolaze, sude o nama i prema tome kako izgleda naša zemlja. Da li je potrebno podsećati da su mnoge zemlje upravo razvijajući turizam uspele da život svojih građana učine boljim?

Fasada je deo javnog prostora. Izgled naših gradova, prigradskih naselja, sela govori o tome kako brinemo o tom zajedničkom prostoru, da li ga doživljavamo kao "svoj" prostor, kao deo sopstvene, građanske odgovornosti. Naravno, kada razmišljamo o njemu moramo se osvrnuti i na rugobe stvorene divljom gradnjom, na Ťokovanoť Dedinje i druge, često najlepše delove našeg okruženja.

Mnogi, stručniji od mene, progovorili su o ovim problemima. Ja sam izabrala ovu temu želeći da njome naglasim da se i dalje održava, možda i povećava jaz između javnog i privatnog. I to ne samo kada je reč o brizi o izgledu naše zemlje. Sve više sposobnih, obrazovanih građana povlači se u svoju privatnost, brine o ispunjavanju sopstvenih ciljeva i interesa, a sve manje o javnim poslovima, o opštem interesu svih građana Srbije. Sve češće se događa da strani posetioci - predstavnici međunarodnih institucija - izražavaju svoje čuđenje i nerazumevanje zašto se u društvu u kojem sreću tako mnogo dobro informisanih, sposobnih, kreativnih ljudi, sistemske promene toliko odlažu, zašto javne poslove prepuštaju često nedovoljno zrelim i nespremnim pojedincima, mediokritetima. Zašto pristojni, pametni, odgovorni ljudi beže od javnih poslova, politike? Gde je nestala ona izuzetna pozitivna energija koja je ispoljena u borbi protiv prethodnog režima? Gde su stotine hiljada šetača one čuvene zime našeg nezadovoljstva? Gde je ona lepa, građanska Srbija? Gde su oni koji žele u ujedinjenu Evropu?

Činjenica da i dalje živimo loše, da smo nezadovoljni svojom političkom elitom, da su promene sporije i manje temeljne nego što smo želeli i nadali se, nije dovoljno objašnjenje za pasivizaciju najboljih. Taj način ponašanja je identičan s ponašanjem onih koji se žale na prljave ulice i parkove a bacaju otpatke gde god stignu, koji se žale na neuređene gradove i naselja a ne brinu o fasadama i tolerišu divljanje urbane i ostale mafije. To, naprosto, nije evropski. Nije evropski stalno očekivati da će Ťneko drugiť rešiti naše probleme, očekivati da će neka svemoćna i sveprisutna država odgovoriti na naše potrebe. Tim pre što bi takva država podrazumevala i ponovno otimanje pojedinačnih i kolektivnih sloboda, zatiranje individualne inicijative i preduzetništva.

Upravo da bismo sprečili da država ili neki njeni delovi prerastu u autoritarnog, diktatorskog vladara, mi maštamo i težimo Evropi. Jer članstvo u Evropskoj uniji ne znači samo bolji, bogatiji život. Ono bi trebalo da garantuje naše individualne slobode, pravnu i političku sigurnost. Podrazumeva razvijene demokratske odnose, poštovanje individualnih i manjinskih prava, rodnu ravnopravnost i razvijenu socijalnu državu. Članstvo u ujedinjenoj Evropi, međutim, podrazumeva i odgovorne građane i građanke, podrazumeva da svaki pojedinac i pojedinka u društvu nađu ravnotežu između privatnog i javnog. To, između ostalog, u našoj konkretnoj situaciji znači da moramo osmisliti svoje obaveze sada i ovde.

Neretko sam čula argument da je normalno da sve manji broj ljudi u Srbiji izlazi na izbore, jer takva je situacija i u demokratski razvijenim zemljama. Taj argument su izgovarali čak i naši političari. Smatram ga potpuno neprihvatljivim. Mi smo društvo koje je tek krenulo putem izgradnje jednog odgovornog, demokratskog društva. Ako građani i građanke ne budu učestvovali ni u najznačajnijem i, nije teško priznati, najlakšem demokratskom poslu - izborima - može li se zaista očekivati da će se angažovati u složenijim, težim pa i riskantnijim javnim poslovima i obavezama?

Hoćemo li, konačno, prestati da se ubeđujemo da smo isti ili čak bolji od drugih, da smo već odavno "centar Evrope", samo su nas razne okolnosti unesrećile, i prionemo svi zajedno da te okolnosti menjamo? Možemo početi i od fasada, ali se na tome nikako ne smemo i zaustaviti.