Dugo se rađala ideja o zajedničkom tržištu balkanskih zemalja, ali je tek na podsticaj Evropske unije, cilja kojem sve ove zemlje teže, počela polako da se ostvaruje. Početak je bilo potpisivanje Memoranduma o razumevanju o liberalizaciji i olakšavanju uslova trgovine, pod okriljem Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope (juna 2001.godine), nakon čega je usledilo sklapanje niza bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini između osam zemalja regiona (Albanije, BiH, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Moldavije, Rumunije i SCG).

Uspostavljanje mreže ovih sporazuma, kao osnove za stvaranje zone slobodne trgovine unutar Balkana, kasnilo je godinu dana zbog ustavne reorganizacije Srbije i Crne Gore, a ostala su i neka otvorena pitanja u odnosima Hrvatske i BiH, radi čega je ova druga odložila potpisivanje. Pokazalo se, međutim, da su ovo manji problemi, koji će se verovatno brzo rešiti političkim dogovorom. Najveća prepreka je opšta poslovna klima u regionu, o kojoj se strani privrednici i ulagači izražavaju jednim zapažanjem: "Rizik poslovanja na Balkanu bi se možda i isplatio, da ne oduzima toliko vremena i napora".

Počnimo od toga da, i pored mnogobrojnih dosad preduzetih napora, unutar regiona još ne postoji sasvim slobodan protok ljudi (vize!), robe, usluga i kapitala, da ne pominjemo barijere prema zemljama Šengena i kandidatkinjama za ulazak u Evropsku uniju! Privlačna slika o zajedničkom balkanskom tržištu sa gotovo 60 miliona potrošača brzo bledi kad se nađete na bilo kojem od graničnih prelaza na ovom području. Automobili čekaju i po nekoliko sati da se završi smena carinika, teretni kamioni provode dane, pa i nedelje dok se ne pregledaju svi dokumenti i proveri svaki kontejner, a obično se ispostavi da uvek "zafali" neki papir, koji se, doduše, može brže dobaviti ili čak zanemariti uz "podmazivanje".

Korupcija, birokratska neefikasnost državnih službenika, nedovoljna tehnička opremljenost graničnih prelaza, zapostavljena saobraćajna i prateća infrastruktura, donekle i neobaveštenost građana, samo su neki od razloga zbog kojih, recimo - kako se nedavno čulo na Drugoj regionalnoj konferenciji o slobodnoj trgovini u Jugoistočnoj Evropi - grčki i turski trgovci zaobilaze Balkan i svoju robu namenjenu Italiji, Austriji, Nemačkoj… radije šalju avionom.

Jednako je obeshrabrujuće, ako ne i ozbiljnije, odvraćanje stranih kompanija da, iz pomenutih i još nekih dodatnih razloga više zakonodavne i političke nego ekonomske i tehničke prirode, ulažu u region. Na Evropskom investicionom samitu održanom 14. i 15. oktobra u Bukureštu, pod nazivom "Proširenje investicionih granica Evrope", upozoreno je da, doduše, strane direktne investicije - zamajac uspešnijeg razvoja svake nacionalne ekonomije - poslednjih godina srazmerno brže dolaze u Centralnu i Jugoistočnu Evropu nego u dotle popularnije latinoameričke i baltičke zemlje, ali - ne svuda jednako.

Najviše para je otišlo tamo gde su najpovoljniji uslovi poslovanja: podsticajna i pouzdana zakonska regulativa, nepristrasno i efikasno sudstvo, najmanja korupcija, najjednostavnije procedure… a tu, na žalost, ne ubrajamo Balkan. Prema podacima UNCTAD-a, od 1997. do 2001. godine ulaganja u Centralnu u Jugoistočnu Evropu povećana su za više od 50 odsto, sa 19 na 29 milijardi dolara, a Češka, Poljska i Slovačka našle su se među 30 zemalja u svetu sa najvećim dotokom direktnih stranih investicija. Ove tri države, zajedno sa Mađarskom, povukle su 60 odsto svih investicija u region, na Bugarsku i Rumuniju otpada daljih 10 odsto, a preostalih 30-tak odsto raspodeljeno je (opet nesrazmerno) među svima ostalima. Srbija je, recimo, samo ove godine privukla 1,1 milijardu dolara stranog kapitala.

Zona slobodne trgovine na Balkanu bi, dakle, trebalo da postane ne samo zajedničko bescarinsko područje, već i područje sa harmonizovanim, krajnje pojednostavljenim procedurama i uređenim zakonskim okvirima koji ne samo da omogućuju, već i podstiču nesmetano kretanje ljudi, robe i novca unutar regiona i - koliko je to moguće - sa tržištem Evropske unije. Napor da se ovo postigne nije zanemarljiv, naročito u oblasti suzbijanja "sive ekonomije", korupcije i organizovanog kriminala koji je širom Jugoistočne Evrope ozbiljna prepreka uspostavljanju vladavine prava. Ali, isplati se. Dobitak će, osim već pomenutog privlačenja stranih investitora, biti višestruko povećanje uzajamne robne razmene unutar regiona i podizanje konkurentske sposobnosti domaćih preduzeća, kao najbolja priprema za još oštriju tržišnu utakmicu na području Evropske unije. Takođe, odredbe bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, koje se odnose na antidamping, kompenzatorne i mere zaštite formulisane su u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, što bi zemljama regiona koje još nisu njene članice (SCG, BiH i Makedonija) olakšalo pristup ovoj organizaciji, a Zapadnom Balkanu u celini pomoglo u daljoj harmonizaciji sa propisima EU.

Slobodna trgovina u regionu je, najzad, i jedan od uslova za potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zapadnobalkanskih zemalja Evropskoj uniji. Brisel s pravom ocenjuje da ako naučimo uspešno da poslujemo međusobno, umećemo i sa Evropskom unijom.

Aleksandra Mijalković