Među državama koje se maja iduće godine pridružuju Evropskoj uniji biće i jedna iz bivše Jugoslavije - Slovenija. Njen ulazak u "privilegovani klub" proističe iz dva glavna razloga. Prvi je, bez sumnje, zadovoljavajući rezultat slovenačke tranzicije, sa ekonomskom i političkom stabilnošću koja je na zavidnom nivou za zemlju u transformaciji. Drugi razlog je po prirodi simbolički i politički: pridruživanje Slovenije kao eks-jugoslovenske države trebalo bi da bude jedan od glavnih motiva za ostatak tog prostora, pravi test za to da biti "iz bivše Jugoslavije" ne isključuje priključenje razvijenoj Evropi.

Ali, ulazak Slovenije u EU će za region doneti i jedan novi problem počev od 2006 - uspostavljanje spoljašnjih granica Unije, šengenskih granica. Nova granica će se pomeriti sa slovenačkih granica Austrije i Italije na slovenačku granicu sa Hrvatskom i neizbežno će se pretvoriti u pravu barijeru prema Balkanu. Iako su Slovenija i Hrvatska 1997. potpisale Ugovor o malograničnoj saradnji, koji daje olakšice stanovništvu iz pograničnih područja, verovatno će se postojeći režim kontrole na njihovoj međusobnoj granici pooštriti u skladu sa šengenskim obavezama i sa marljivošću slovenačkih vlasti. U tom smislu ne treba potceniti nameru, koju je nedavno na televiziji izrazio slovenački ministar odbrane, da se za kontrolu granice upotrebe i vojne jedinice.

Ova zvanična najava je nespojiva sa postojećim zakonodavstvom Slovenije, prema kojem su državne granice potpuno demilitarizovane još od 1992. Upotreba vojnika na slovenačko-hrvatskoj granici zahtevala bi da Parlament promeni postojeći zakon i bila bi zabrinjavajući simptom pogoršanja ionako poremećenih odnosa Slovenije i Hrvatske, već opterećenih pitanjem granice na moru, problemom sa Ljubljanskom bankom (stara devizna štednja) i zajedničkim upravljanjem nuklearnom elektranom Krško.

Na politički diskutabilnu jednostranu odluku Hrvatske da proširi svoju jurisdikciju na Jadranskom moru, slovenačka nacionalistička desnica je odgovorila nekim zabrinjavajućim izjavama i inicijativama. Lider opozicije se čak pozvao na član 5. Ugovora o NATO-u (u kojem će se Slovenija takođe naći sledeće godine) da bi pojačao pritisak na Zagreb. Poznati nacionalistički političar pokušao je - srećom, bez uspeha - da uvuče Srbiju u spor sa Hrvatskom, predlažući Beogradu "konferenciju o sukcesiji Jadranskog mora" i sugerišući, štaviše, da Slovenija pripoji Istru, Italija Zadar, a Srbija i Crna Gora - Dubrovnik. Suvišno je reći da bi takvi predlozi, shvaćeni ozbiljno, mogli da vode direktno u novi balkanski rat.

Iako liče na smešne provokacije, zabrinjavajuće je da ove predloge lansiraju važni predstavnici parlamenta u Ljubljani, u tišini koja nezbežno saučesnicima čini i vođstva i partije, samo nekoliko meseci pre ulaska Slovenije u EU i NATO. Ono što, međutim, još više zabrinjava je ćutanje Evropske unije, koja time ponovo pokazuje da ne zna da se na vreme i na preventivan način nosi sa zabrinjavajućim i destabilizirajućim signalima.

Među raznim problemima u odnosima Unije i balkanskog regiona posebno je važno pooštravanje politike izdavanja viza građanima zemalja koje su daleko od pridruživanja EU, kao i snažna ograničenja ekonomskoj saradnji, koja je dosad kroz ugovore o slobodnoj razmeni postojala između Slovenije i nekih bivših jugoslovenskih republika. Marginalizacija ovog prostora, njegovo zatvaranje novim barijerama i tretiranje Balkana kao "maloletne Evrope" bila bi fatalna greška sa ozbiljnim posledicama za stabilnost celog kontinenta.