Evropska integracija i status Kosova

U korist a ne protiv sopstvenih interesa

Prekid evropskih integracija i odnosa sa članicama Evropske unije, samoizolacija i neodgovorni avanturizam, koji se predlažu u slučaju nepovoljnog rešenja budućeg statusa Kosova, imaće negativne posledice samo po nas i naše interese

Piše: Dr Jovan Teokarević 

   Srbiji su nedavno zabeležena dva velika plusa u njenom evropskom tefteru. Prvo su se u oktobru članice Evropske unije konačno dogovorile o tekstu novog Reformskog ugovora, a onda su početkom novembra sa Srbijom i parafirale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. I jedan i drugi događaj su od ključnog značaja za dalju integraciju naše zemlje u Uniju, s tim što je prvi važan na duži, a drugi na kraći rok.
Novim ugovorom iz Lisabona deblokirana je institucionalna paraliza Unije, koja traje od proleća 2005, kada je ratifikacija tada aktuelnog Ustava EU-a zaustavljena posle negativnog rezultata na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Time je praktično sve do sada bilo onemogućeno bolje funkcionisanje Unije sa povećanim brojem članova i – što je za nas posebno bitno – onemogućeno je i dalje primanje novih članica, između ostalih i Srbije, kad god se to desi u budućnosti. Odbacivanjem nacrta Ustava i preorijentacijom na Lisabonski ugovor, u Uniji je stvoreno potencijalno mesto i za nas i za druge sadašnje kandidate i potencijalne kandidate.
Parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju dalo je novu, realnu nadu da ćemo uskoro, ako konačno ispunimo haške uslove, moći i da potpišemo ovaj prvi važan ugovor sa dvadeset sedmoricom i krenemo dalje ka članstvu u Uniji. Ništa od toga neće, naravno, biti lako, a nade mogu, kao mnogo puta do sada, da budu izneverene. Kako će, recimo, usred tolikih poslova i neizvesnosti u vezi sa budućim statusom Kosova, naše vlasti moći više da se posvete zahtevima iz Haškog tribunala, kad to nisu uradile ranije, u daleko povoljnijim okolnostima? Čak i ako nam se, upravo zbog Kosova, progleda kroz prste i EU reši da stavi potpis ispod Sporazuma, hoće li to biti početak ambicioznog kretanja napred – ka statusu kandidata već u toku 2008. godine – ili možda za duže vreme kraj jednog uspešnog perioda u integraciji? Makedonski primer nam ubedljivo poručuje da čak i status kandidata za članstvo ne mora da znači ni brz početak pregovora o pristupanju (naš južni sused na to čeka već dve godine), niti mora da bude veliki podsticaj za dalje reforme.
Postoje, osim toga, velike šanse da odluka o budućem statusu Kosova ne bude u skladu sa većinskim raspoloženjem u Srbiji i predlozima naših vlasti. U tom slučaju, evropska integracija naše zemlje biće pred izazovima većim od svih sa kojima smo bili suočeni posle oktobra 2000. godine. Nekoliko političkih stranaka, između ostalih i iz vladajuće «proevropske» koalicije, odavno i sve više poručuje da će eventualna nezavisnost Kosova biti shvaćena i kao «poklon» Evropske unije, zbog čega bi trebalo, u najmanju ruku, odustati od dalje evropske integracije, ako ne i prekinuti odnose sa ovom organizacijom i njenim članicama.
Evo nekoliko razloga zašto bi to bilo pogrešno i sasvim sigurno suprotno interesima Srbije. Pre svega, što god se desilo sledećih nedelja i meseci, članstvo Srbije u Evropskoj uniji, dugoročno gledano, ostaje jedina održiva alternativa njenog razvoja, kao i toliko potrebnog ekonomskog i političkog preobražaja. Iskustvo iz prošle decenije ubedljivo svedoči o tome da će se naša zemlja tim istim putem kretati kao i nama najsličniji i najbliži narodi, makar i sa zakašnjenjem. Nijedno drugo strateško partnerstvo ni izdaleka ne nudi toliko prednosti kao ono evropsko.
Drugo, na mnogo praktičnijem nivou, eventualni prekid diplomatskih odnosa bi sigurno značio i pogoršavanje ekonomskih odnosa sa članicama Evropske unije. Kako će srpska privreda preživeti bez trgovine sa njima, bez investicija iz tih zemalja, kao i bez pomoći same Unije?
Treće, iako su povodom Kosova angažovani i mnogi drugi, bez Unije nema ni rešenja kosovskog problema, ni u neposrednoj ni u daljoj budućnosti, kakvo god rešenje bude odabrano za budući status Kosova. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, voljno ili nevoljno, Srbija će sa Briselom biti prinuđena da sarađuje, da bi zaštitila i promovisala svoje legitimne interese na toj teritoriji.
Četvrto, samoizolacija i neodgovorni avanturizam, koji se predlažu u slučaju nepovoljnog rešenja budućeg statusa Kosova, imaće negativne posledice samo po nas i naše interese. Takva nepromišljena politika Beograda iz prošle decenije svojevremeno je i dovela Srbiju u status međunarodnog parije, najomraženijeg subjekta i glavnog krivca za krvavi raspad bivše Jugoslavije.
Zato o «danu posle» treba ozbiljno i promišljeno razmišljati, imajući na umu ukupne interese Srbije. Samo hladne glave, uz odgovorno angažovanje i bez ishitrenih poteza jedan eventualni minus neće poništiti dva skorašnja plusa.

Evropski forum br. 10-12. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 882 od 29. novembra 2007.

home povratak