| Nova politika Evropske unije za Zapadni Balkan
|
|
Manje uslovljavanja, više uključivanja
Udaljeni san o evropskim integracijama nije više sam po sebi dovoljan da u zemljama regiona bude pokretač nastavka reformskih procesa. Sadašnji zastoj može se prevazići davanjem statusa kandidata i započinjanjem pregovora o članstvu sa svim zemljama zapadnog Balkana, iako nisu ispunile sve kopenhaške kriterijume, sve dok je očigledan trend da to postignu
Piše: Goran Svilanović
Zapadnom Balkanu, čija je budućnost donedavno bila manje-više određena, potreban je još jedan talas fokusirane pažnje EU. On bi obema stranama pomogao da sačuvaju sve što su do sada uložile i postigle u regionu. Sledeći koraci trebalo bi da podrazumevaju manje uslovljavanja, a više podrške i uključivanja. Strukture kao što su OEBS, Savet Evrope i Partnerstvo za mir, i mehanizmi poput procesa stabilizacije i pridruživanja (PSP) bili su donedavno moćni saveznici u oblikovanju budućnosti regiona. No, deklarativna volja lidera i građana regiona da se pridruže evroatlantskim strukturama ne poklapa se uvek sa njihovim stvarnim naporima da u svakodnevni život uvedu demokratiju, toleranciju, socijalnu koheziju, vladavinu prava i otvoreno tržište.
Bez adekvatnog novog seta mera, koji će sadržavati korake ka punopravnom članstvu, EU rizikuje da zemljotres koji će izazvati rešavanje statusa Kosova nanese veliku štetu svim dosadašnjim rezultatima. Te mere bi istovremeno pomogle zemljama regiona da prevaziđu i druge preostale izazove demokratizacije, koji ih trenutno drže u statusu quo i usporavaju napredak ka EU, a to su hapšenja i suđenja ratnim zločincima, smanjenje nivoa korupcije i razbijanje nelegalnih ekonomskih monopola.
Novom politikom bi EU političare i stanovnike regiona jače uključila u konstruktivne procese u vezi sa pridruživanjem i sprečila destruktivne trendove koji se mogu javiti kao posledica nedostatka jasne EU perspektive. Čini se da NATO trenutno jasnije razume prednosti ovakvog pristupa nego EU.
EU i kosovsko pitanje
Pitanje više nije “da li” već “kako” da EU privede kraju proces proširenja na zapadnom Balkanu. Potrebno je definisati novu vremensku dinamiku i nove forme stimulacije, imajući u vidu nove okolnosti, što bi pomoglo regionu da se ponovo pokrene i sustigne ostatak EU.
Narodi zapadnog Balkana i EU imaju zajedničku istorijsku odgovornost i odlučujuću ulogu da budućnost regiona bude uspešna. EU ima i pragmatične razloge da potpuno integriše region, jer bi joj tako bilo lakše da uspešno odgovori na izazove koje nosi globalizacija, poput energetske zavisnosti, migracija, terorizma i drugih. Pitanje je i šta će biti sa dosadašnjim političkim i finansijskim investicijama EU u zapadni Balkan, ako mu se ne da jasna perspektiva članstva.
Imajući u vidu sve probleme koje je nerešen status Kosova do sada izazvao, kao i to da bi novi status izazvao još jedan potres, čini se malo verovatnom opcija da region ostane nereformisano ali stabilno predvorje EU. Kratkoročno gledano, EU mora pokazati više odlučnosti u procesu odlučivanja o konačnom statusu Kosova, čak i ako pregovori u okviru Trojke propadnu.
Sa nedavno prihvaćenim Reformskim ugovorom u Lisabonu, EU je u boljoj situaciji da pitanje Kosova rešava u širem okviru – tako što bi svim zemljama ZB ponudila novu dinamiku pridruživanja. Sadašnji zastoj može se prevazići davanjem statusa kandidata i započinjanjem pregovora o članstvu sa svim zemljama ZB, iako nisu ispunile sve kopenhašske kriterijume, sve dok je očigledan trend da to postignu.
U periodu posle odluke o novom statusu Kosova, pristupna strategije trebalo bi da bude kombinacija procesa tranformacija nacionalnih država u države članice i merljivih koraka napred u procesu pridruživanja. Sam proces mora trajati onoliko koliko je potrebno, ali ga je moguće učiniti održivim na duže staze na osnovu saznanja da ste usmereni ka tome da postanete član, i da se to ne dovodi u pitanje. EU bi tako dala nov podsticaj proevropskim snagama u Srbiji, na Kosovu, u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji, koje su sad većinom taoci tvrdoglavih nacionalističkih stavova vladajućih elita, kojima nerešeni i nefunkcionalni statusi idu u prilog. Ovo ne znači da sve zemlje ZB treba da postanu članice EU istovremeno, ali bi predstavljalo kraj strahova da će neke od njih ostati po strani bez jasne perspektive pridruživanja.
Ka beloj šengenskoj listi
Uporedo sa Kosovom, potrebno je omogućiti ubrzan izlazak zemalja regiona na belu šengensku listu, te rotirati sadašnju piramidu finansijske pomoći u korist zemalja koje još nemaju status kandidata (Srbija, Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina), dati im status kandidata i odmah započeti pregovore sa njima. Zadatak EU je da što pre preformuliše sadašnji stepenasti sled priključivanja (PSP – status kandidata – pregovori – članstvo) u postupnije vođenje izgradnje funkcionalnih zemalja ZB kao budućih članica EU. Proces, naravno, ne mora biti vremenski ograničen i treba da traje dokle god se ne ispune svi potrebni uslovi za članstvo. Bez ovih opipljivih mera, primamljivost koju ima nesigurno članstvo u EU nastaviće da bledi, kao što se već vidi u slučajevima Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Prijemom Rumunije i Bugarske u EU, region je okružen zemljama članicama. Svi dosadašnji uspesi vezani za formiranje CEFTA i energetske zajednice, kao i drugi procesi koji stimulišu kretanje robe, usluga i novca u regionu biće ugroženi ako region ubrzo ne dospe na takozvanu belu šengensku listu.
Sadašnja situacija je frustrirajuća, ne samo za građane regiona, već i za investitore. U suprotnosti je sa svim do sada postignutim rezultatima i razmerama finansijske pomoći koju su u region uložile EU i njene članice, kao i SAD, Kanada, Norveška, Švajcarska, Japan i međunarodne organizacije. Region sa takvom preprekom mora se, istovremeno, baš kao i svi drugi koji je nemaju, suočiti sa ekonomskim posledicama otvaranja tržišta i globalizacije poput povećanja konkurencije i odliva radnih mesta.
Rotiranje piramide
Svim državama zapadnog Balkana potrebne su dalje institucionalne reforme i demokratizacija usmerena na unapređenje političke reprezentacije i jačanje proevropskih i proatlantskih snaga. Uporedo sa nastavkom reformskih procesa, region mora investirati u jačanje svojih ljudskih potencijala koji te reforme treba da sprovode.
Zemlje koje su u procesu pridruživanja bliže Uniji primaju trenutno više sredstava od EU fondova nego one koje su dalje u procesu pridruživanja, jer imaju jače institucije i bolje ljudske resurse, pa su u stanju da realiziju veći deo od namenjenih sredstava. Ovo, međutim, povećava jaz u stepenu razvijenosti između zemalja bližih EU i onih koje su od nje nešto dalje.
Ako se situacija brzo ne izmeni, prvima preti opasnost da budu prinuđene da svoje ekonomije okreću ka jeftinijoj proizvodnji umesto da prate EU trend transformacije u društva bazirana na znanju. I pored njihovog integrisanja u zonu slobodne trgovine, trebaće im vremena pre nego što ti integrativni procesi daju rezultate. Isto važi i za investicije u ljudske potencijale. Bez dodatne finansijske pomoći iz EU one same neće moći da prevaziđu ovu fazu tranzicije, iako većina njih ima stabilan ekonomski rast od oko šest odsto godišnje.
Strategija vođene izgradnje zemalja članica
Brisel mora izaći sa novim strategijama koje će omogućiti Uniji da nastavi da u realnost pretače svoje političke ciljeve. Bez obzira na obećanja Solunskog samita, udaljeni san o evropskim integracijama nije više sam po sebi dovoljan da u zemljama zapadnog Balkana bude pokretač nastavka reformskih procesa. Nesumnjivo je da one moraju da nastave sa reformama, ali ih mogu brže obaviti ako im se, paralelno sa odlukom o statusu Kosova, da status kandidata i odmah započnu pregovori o članstvu, nego ako ostanu samo sa procesom stabilizacije i pridruživanja kao pokretačkom snagom. PSP nije više dovoljno jak okvir u kome se mogu graditi države buduće članice kao što je donedavno bio, zbog erodirajućih efekata zastoja u procesu pridruživanja, ali i zastoja vezanog za nerešeni status Kosova. PSP i dinamika ispunjavanja kopenhašskih kriterijuma moraju se prilagoditi novonastalim okolnostima. Samo tako će EU biti u mogućnosti da pomogne zemljama regiona da izvuku svoj maksimum i ostvare zajednički cilj, da postanu punopravne članice EU.
Autor je predsedavajući Prvog radnog stola Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope
Evropski forum br. 10-12. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 882 od 29. novembra 2007. |
|