Građansko društvo i reforme EU

Agora, izgubljena karika

Evropski parlament je u Briselu okupio nekoliko stotina predstavnika nevladinih organizacija sa celog kontinenta na prvom zasedanju Agore, koja bi trebalo da predstavlja novu vrstu neposredne komunikacije između građana Evrope i institucija EU

Piše: Aleksandra Mijalković

Propast Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji u leto 2005. godine, i tim povodom jasno spoznata gorka istina o nedostatku poverenja građana u evropske institucije, podsetili su briselske zvaničnike, ali i nacionalne lidere država članica Evropske unije, da se – na kraju krajeva, ili na početku početka – ova organizacija upravo zasniva na spremnosti Evropljana da žive i deluju zajedno, na zajedničkom ekonomskom prostoru i preko zajedničkih političkih institucija. Kako, dakle, povratiti to poverenje?  Kako neposrednije uključiti građane u “evropske poslove”, omogućiti im da delotvornije utiču na donošenje odluka unutar EU, da iskažu svoje mišljenje, izbore se za svoje specifične interese i steknu uvid u rad Evropskog parlamenta, Evropske komisije, Saveta ministara, Evropskog suda pravde i drugih tela EU?
Evropski parlament je, u potrazi za odgovorom na ova pitanja, koja su dodatno dobila na značaju uoči decembarskog potpisivanja Reformskog ugovora o EU (takozvanog Lisabonskog ugovora), odlučio da u Briselu okupi predstavnike nevladinih organizacija sa celog kontinenta, dakle ne samo iz zemalja članica EU. Mamutski skup nazvan Agora (starogrčki – trg, simbol neposredne demokratije) održan je 7. i 8. novembra, jedna jedina tema: “Novi ugovori – izazovi, mogućnosti, instrumenti”. Ideja je bila da Agora, kao ona “izgubljena karika” između građana Evrope i institucija EU, pre svega Evropskog parlamenta, u reformisanoj strukturi EU postane redovan oblik njihove komunikacije.
Pored nekoliko stotina predstavnika građanskog društva iz gotovo svih evropskih država, u radu Agore su 7. i 8. novembra učestvovali i članovi Evropskog pokreta, a među njima i gost Evropskog pokreta Srbije, i to u radionici posvećenoj “granicama Evrope”. Ostale četiri radionice bavile su se pitanjima ljudskih prava, uloge i zadataka civilnog sektora prema Lisabonskom ugovoru, instrumentima da se to postigne, i budućem razvoju participativne demokratije u EU.

Za i protiv referenduma o proširenju EU

Za autora ovih redova, otvorena, kritična razmena mišljenja pod staklenim krovom Evropskog parlamenta bila je jedinstvena prilika da se “iz prve ruke” čuje (i kaže) kako, s jedne strane, žitelji 15 “starih” i 12 “novih” članica EU vide buduće širenje ove organizacije, a šta, s druge strane, Balkanci, Turci, Jermeni, Ukrajinci, Moldavci i ostali pripadnici zemalja izvan EU od nje očekuju i čime nameravaju da je šarmiraju kako bi ih prigrlila u svoje članstvo. Posebno je zanimljiva bila rasprava o tome ko, sa stanovišta građanskog društva, zaista pripada Evropi, a ko bi trebalo da ostane njen “dragi sused”. Lisabonski ugovor bi, pored ostalog, trebalo da omogući institucionalne pretpostavke za dalje proširenje EU, ali kako nisu svi građani Unije raspoloženi za to, na Agori je bilo predloga da se, bez obzira na novi ugovor, sprovedu nacionalni referendumi povodom prijema novih članica. Na našu primedbu da čak i Francuska, koja je dosad jedina u svoj Ustav uvrstila ovakvu odredbu, razmatra ukidanje tog člana, i da je jasno da, ako bi to zavisilo od odluke većine glasača u svakoj zemlji EU, nikad više nijedna nova država ne bi bila prihvaćena u EU, stav je donekle ublažen. Možda bi mogao da se sprovede referendum na nivou cele Unije, bio je zaključak ove radne grupe.

Otvoren put za izlazak iz EU

Najkritičniji odnos prema širenju Unije, Lisabonskom ugovoru, ali i svim ostalim oblicima čvršćeg povezivanja unutar EU (kao što su prihvatanje zajedničke valute evra i ulazak u Šengensku zonu) pokazali su Britanci. Oni su – za razliku od većine drugih predstavnika nevladinog sektora, koji su se otvoreno suprotstavljali nekim odlukama svojih vlada – gotovo u dlaku zastupali zvaničnu politiku zemlje. Srećom po njih, Lisabonski ugovor prvi put predviđa i mogućnost izlaska iz članstva EU, na šta smo ih dobronamerno podsetili.
Nakon dvodnevnog rada Agore – dve plenarne sednice i osmočasovnog zasedanja u radnim grupama – njeni inicijatori (Hans-Gert Potering, predsednik, i Žerar Onesta, potpredsednik Evropskog parlamenta, Margot Valstrom, potpredsednica Evropske komisije, Aleksander Graf fon Šverin, potpredsednik EESC, i Jo Leinen, predsedavajući parlamentarnog Komiteta za ustavna pitanja) mogu biti zadovoljni postignutim učinkom. Iako su mnoge ideje ostale nedorečene, mnogi predlozi neusaglašeni, a neki zaključci iz diskusije ublaženi da bi bili “politički korektni”, opšti je utisak da je prvi deo cilja ostvaren. Civilni sektor je uspeo da zajedničkim rečnikom uobliči svoja očekivanja prema Evropskoj uniji. Drugi deo će, naravno, zavisiti od povratne informacije.
Sa skupa su posebno zadovoljni otišli predstavnici zapadnobalkanskih nevladinih organizacija. Od sagovornika su dobili jasnu potvrdu da ne biju “uzaludnu bitku” u svojim zemljama. Drugim rečima, da treba da nastave da podstiču proevropske stavove među svojim zemljacima i da stalno podsećaju EU na obećanja o “evropskoj perspektivi” Srbije, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, BiH i Albanije, jer o njihovoj pripadnosti Evropi i, čim ispune uslove za članstvo, Evropskoj uniji, nema dileme.

Evropski forum br. 10-12. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 882 od 29. novembra 2007.

home povratak