| Institucionalne reforme Evropske unije
|
|
Lisabonski ugovor umesto Ustava EU
Reformski ugovor Evropske unije, o kojem su 19. oktobra ove godine lideri zemalja članica EU postigli sporazum na samitu u prestonici Portugala (otuda je dokument nazvan Lisabonski ugovor), u najvećoj meri predstavlja “pročišćenu” verziju Ustava EU, odbačenog 2005. na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Novi dokument će, nakon što bude potpisan 13. decembra u glavnom gradu zemlje koja je aktuelni predsedavajući EU, ići na ratifikaciju u svih 27 država članica (bez sazivanja referenduma, mada se neke zemlje i dalje za to zalažu), sa ciljem da njegova primena počne 2009, uoči junskih izbora za Evropski parlament.
Šta praktično donosi Lisabonski ugovor?
1. Unija dobija svog predsednika “od krvi i mesa”, umesto sadašnjeg rotirajućeg predsedavajućeg – na tom mestu su se svakih pola godine smenjivale pojedine države EU. Predsednika EU će birati premijeri i predsednici država članica na 30 meseci.
2. EU dobija i svog ministra spoljnih poslova koji će se, doduše, zvanično nazivati visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednost, a spajaće funkciju koja već postoji pod tim nazivom (sada je obavlja Havijer Solana) i funkciju komesara za spoljne poslove.
3. Smanjuje se broj evropskih komesara sa 27 na 15, tako da od 2014. više neće svaka država članica imati svog predstavnika u Evropskoj komisiji – jedna trećina će uvek morati da čeka svoj red, a ostale će ga imati na po pet godina.
4. Smanjuje se i broj poslanika u Evropskom parlamentu, na ukupno 751 (za ovog poslednjeg se izborila Italija, kako bi ih imala isto koliko i Britanija – 73, ali je zbog toga uskraćeno pravo glasanja predsedniku Parlamenta), odnosno od 6 do najviše 96 za svaku zemlju.
5. Uvodi se pravilo dvostruke većine za glasanje u Savetu ministara: odluka se može doneti samo ukoliko se za nju izjasni 55 odsto predstavnika zemalja članica, koji istovremeno predstavljaju 66 odsto ukupnog stanovništva EU. Na intervenciju Poljske, novi sistem glasanja će se primenjivati tek od 2014. godine, sa prelaznim periodom do 2017. godine, a u dokument je uvršćen i takozvani kompromis iz Janjine, koji zemljama EU omogućava da, pod određenim uslovima i na određeno vreme, zamrznu odluke EU.
6. Među najvažnijim izmenama su i veće nadležnosti za nacionalne parlamente (koji stiču pravo da zaustave nacrt nekog zakona, ulažući takozvani “narandžasti karton” kao prigovor), za Evropsku komisiju, Evropski parlament i Evropski sud pravde.
7. Evropska unija dobija status pravnog lica
8. Uvodi se “izlazna klauzula”, koja omogućava članicama EU da istupe iz ove organizacije.
Briselski zvaničnici – pre svih predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i njegov zemljak Žoze Sokrateš, portugalski premijer, koji je posebno ponosan što je Reformski ugovor EU postignut za vreme predsedavanja njegove zemlje Uniji – ocenili su da je ovim dokumentom najzad prevaziđena institucionalna kriza EU i otvoren put za njenu veću efikasnost, bolje funkcionisanje i jaču ulogu na svetskoj sceni. Uz velike reči i (“Ovo je pobeda Evrope”) i velike ustupke pojedinim državama članicama (Italija, Poljska i Britanija) oni su, ipak, priznali da “posao nije završen” i da još dosta toga predstoji u sprovođenju ugovora.
EF
Evropski forum br. 10-12. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 882 od 29. novembra 2007. |
|