| Najvažniji „sporedni detalji“ Lisabonskog ugovora
|
|
Bez zajedničkih simbola i zakona
Utisak je da je žrtvovanje potencijalnih simbola EU, kao što su zastava i himna, preko kojih su građani u većoj meri mogli da se identifikuju sa Unijom, učinjeno svesno, da bi se umanjili zahtevi za referendumskom potvrdom Ugovora u javnosti pojedinih članica
Piše: Dušan Dinić
U Lisabonu su 19. oktobra šefovi država i vlada zemalja članica Evropske unije postigli sporazum o Reformskom ugovoru EU, koji bi trebalo da omogući skladnije delovanje organa ove supranacionalne organizacije, kao i da poveća njen demokratski legitimitet. Potpisivanje Ugovora je predviđeno za 13. decembar, a planirano je da tokom 2008. usledi njegova ratifikacija u svih 27 zemalja članica.
Koje su najvažnije promene koje Reformski ugovor nosi u odnosu na Ugovor iz Nice?
Reformskim, ili popularno Lisabonskim ugovorom, EU odustaje od niza simbola usaglašenih u kasnije odbačenom predlogu ustavne povelje (kao što su npr. zastava i himna), a neće doći ni do ujednačavanja zakonodavnih akata Unije u zajednički naziv – „zakoni“. Utisak je da je ovo žrtvovanje potencijalnih simbola, preko kojih su građani u većoj meri mogli da se identifikuju sa Unijom, učinjeno svesno, da bi se umanjili zahtevi za referendumskom potvrdom Ugovora u javnosti pojedinih članica. Na ovaj način je olakšano usvajanje sadržinskih promena, do koga će verovatno doći u nacionalnim parlamentima.
Važeći Ugovor iz Nice (iz 2000. godine) sastoji se, praktično, iz dva ugovora - o Evropskoj uniji i o Evropskoj zajednici – a u Reformskom ugovoru će ovaj potonji biti zamenjen Ugovorom o načinu funkcionisanja Evropske unije, dok će prvi zadržati svoje ime, uz određene sadržinske promene. Ovom izmenom imena ugovora nagoveštava se indirektno da će stupanjem Reformskog ugovora na snagu Evropska unija konačno postati pravno lice, koje – pored ostalog – može da potpisuje ugovore i da postaje član međunarodnih organizacija. U planu je da EU potpiše Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, a pravi potres na međunarodnoj političkoj sceni bi mogao nastupiti pristupanjem Unije (a ne samo, kao do sada, njenih pojedinačnih članica) MMF-u i Svetskoj banci.
Jasno je da bi ovim činom EU postala daleko najjača članica ovih institucija. Zemlje koje u budućnosti budu pristupale EU, potpisivaće ugovor o tome sa samom Unijom, a ne kao dosad sa Evropskom zajednicom (uz još nekoliko dodatnih protokola o saradnji).
Reformskim ugovorom se osigurava i dalje jačanje principa subsidijarnosti u radu EU, i to davanjem mogućnosti nacionalnim parlamentima da ograničeno učestvuju u zakonodavnom procesu Unije. Nakon što Evropska komisija, koja će i dalje imati zakonodavnu inicijativu, obelodani predlog nekog novog zakonodavnog akta, parlamenti država članica će imati osam sedmica da ispitaju da li se donošenjem tog akta krši princip subsidijarnosti. Ipak, donošenje zakonodavnog akta ubuduće mogu, baš kao i dosad, efektivno zaustaviti samo Evropski parlament i/ili Savet ministara EU. Sem toga, nacionalni parlamenti dobijaju i mogućnost da se usprotive promeni načina donošenja neke odluke (u slučajevima kad je to pravno dozvoljeno) iz jednoglasnog u većinski, ukoliko za to nadležni Savet ministara EU prilikom odlučivanja o nekom pitanju to zaključi. Iako je ovakvo protivljenje bilo kog nacionalnog parlamenta teško zamislivo, jer bi to u praksi vodilo padu vlade u toj zemlji, ovo se može tumačiti i kao prvi korak u davanju značajnije uloge u radu EU parlamentima zemalja članica.
Zanimljive su i promene u listi ciljeva EU. Oni su, doduše, u prvim članovima ranijih ugovora bivali samo pobrojani, ali iz njih su proisticale i konkretne obaveze Unije da ih sledi, čega se ona uvek dosledno pridržavala, te njihovo ispunjenje posmatrala kao prioritet svog delovanja. Jedna od najbitnijih novina je izostavljanje iz Reformskog ugovora „očuvanja zajedničkog tržišta, te slobodne i neiskvarene tržišne utakmice“ kao jednog od ciljeva Unije, što je razlika u odnosu na neusvojeni Ustav. Do toga je u prvom redu došlo usled pritisaka koji dolaze iz Francuske, u kojoj je uplitanje države u privredne tokove višedecenijska tradicija. Ova promena je više pokazatelj jakog uticaja koje francuski predsednik Nikola Sarkozi trenutno ima na proces donošenja odluka u EU, nego bilo čije ozbiljne namere da sistematski i trajno ograniči ekonomske slobode u okviru EU.
Kao predznak budućih dugoročnijih promena u politici EU može se smatrati i uvođenje borbe protiv klimatskih promena, ali i početak energetske solidarnosti kao budućih ciljeva EU.
Na kraju ove kratke liste promena kojima EU, pomoću odredbi Reformskog ugovora, pokušava da svoj rad učini efikasnijim i koherentnijim, vredi navesti i jednu koja će odobrovoljiti i najokorelije protivnike Unije. Reč je o paragrafu 35 ugovora o Evropskoj uniji (dakle prvog dela Reformskog ugovora), u kojem se prvi put reguliše proces istupanja zemalja članica EU. Budući da je za ulazak u EU neophodno sa njom potpisati Ugovor o pristupanju, za potrebe izlaska članica uvodi se i posebna vrsta Ugovora o istupanju. Dok se ne dovrši pregovaranje o ovom ugovoru, dok se on ne potpiše i stupi na snagu, predstavnici zemlje koja ima nameru da napusti EU mogu učestvovati u radu Evropskog saveta i Saveta ministara EU, osim u delu rada ovih organa u kojem se oni bave konsultacijama o ugovoru o istupanju te članice, ili o njemu glasaju.
Autor je regionalni koordinator
fondacije „Fridrih Nauman“ za Zapadni Balkan
Evropski forum br. 10-12. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 882 od 29. novembra 2007. |
|