| Pomoć Evropske unije | |
Ponuda koja se ne odbija
Zbog mogućnosti da se država, privreda i društvo preobraze u skladu sa standardima najrazvijenijih na “starom kontinentu”, Evropska unija kao budućnost Srbije bila bi prihvatljiva opcija čak i da nema sve te izdašne pomoći koju Unija nudi
Piše: Dr Jovan Teokarević
I bez obilja podataka o pomoći Evropske unije Srbiji – koje vam nudimo u ovom broju “Evropskog foruma” – jasno je da ta pomoć nema premca i da će je teško nadmašiti bilo koja država ili grupa država, ili neka međunarodna organizacija i institucija. Ni Srbija ni druge zemlje iz našeg regiona nisu izuzetak u ovoj politici Unije, već samo još jedan slučaj i potvrda nastavka te politike ove organizacije koja je najveći davalac pomoći drugim državama i regionima, kao i najveći trgovinski partner i investitor u današnjem svetu.
Kada se detaljnije pogleda na koje je naše adrese pomoć bila upućivana, lako se vidi da se uvek pokušavalo da se na najbolji i najbrži način zadovolje naše najpreče potrebe, bile one humanitarne prirode, ili u vezi sa makrofinansijama, ili sa najugroženijim sektorima privrede i društvenim grupama.
Isto važi i za ekonomske i političke reforme uopšte, a posebno za one institucionalne gde se uz podršku EU-a povećavaju sposobnosti naših institucija da bolje rade u korist sopstvenih građana i da budu sposobnije da očekivanu pomoć u raznim oblicima što bolje iskoriste. To što više ne možemo da konkurišemo za tipove intervencija Evropske unije iz prošle ili sa početka ove decenije najbolji je dokaz da je ova kontinuirana akcija već dala opipljive i nepovratne rezultate. Sada smo podobni za mnogo usmerenije i sofisticiranije vrste pomoći, u čijoj se upotrebi direktna uključenost i odgovornost Unije smanjuju, a naša sopstvena uloga se povećava.
Uzdržanost bez razloga
Jednako korisno i podsticajno načelo dodele pomoći Evropske unije je da pomoć raste sa približavanjem Srbije članstvu Unije. Drugim rečima, tek ćemo moći da tražimo i dobijamo podršku – i to mnogo veću nego do sada – ali to sve više zavisi od nas samih, tj. od rezultata našeg saobražavanja standardima evropske porodice nacija. Istorija Evropske unije prepuna je primera manje razvijenih zemalja koje su put do članstva i samo članstvo iskoristile da nabolje, često i radikalno, preobraze svoje privrede, zakonodavstvo i javnu upravu. Nema nikakvog razloga da i Srbija to ne učini, to jest da ne napreduje na svakom planu, zahvaljujući postojećim pravilima Unije koja nisu idealna, ali na mnogo načina favorizuju manje razvijene na račun razvijenijih.
Ako se sve ovo ima u vidu, teško se može razumeti uzdržanost pojedinih, vrlo popularnih političkih partija kod nas prema članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Istraživanja javnog mnjenja čak govore da bi takve antievropske partije možda mogle i da formiraju vladu nakon sledećih parlamentarnih izbora. Zagovornike takvih ideja treba, pre tih izbora, naterati da se izjasne o alternativi koju oni Srbiji nude. Da li je njihova ideja zaista da Srbija ostane jedina evropska država bez članske karte Unije? Ili bi da se izdašna pomoć ove organizacije zadrži i poveća, ali bez ispunjavanja kriterijuma, važećih za sve aspirante na članstvo? Da li oni i njihovi birači– koji su čvrsto usmerili sve evropske države slične nama ka Uniji – stvarno misle da se do ovolikih povlastica iz članstva može doći na osnovu mitova o našoj specifičnosti, ili posebnoj vrednosti i ulozi u današnjoj Evropi i svetu?
Evropeizacija kao prioritet
Još jednom je (ili možda prvi put ozbiljno), dakle, potrebno, definisati prioritete naše države i društva, to jest videti da li je evropeizacija Srbije na vrhu tih prioriteta. Ako jeste, onda se drugi prioriteti moraju uskladiti sa pristupanjem Evropskoj uniji. Ovim se nikako ne zagovara politika slepog i neargumentovanog klimanja glavom na sve što dođe iz Brisela. Naprotiv, time se samo tvrdi da je i Srbiji, kao i drugim državama oko nas, evropeizacija ne samo vrhunski nacionalni interes već i jedinstvena istorijska šansa za oporavak i spas.
Ta se šansa jednostavno ne sme propustiti, jer ionako kasnimo za drugima i kucamo na briselska vrata u vreme i okolnostima mnogo nepovoljnijim nego pre nekoliko godina, kada su iz naše pozicije srednjoevropske postkomunističke zemlje zahtevale članstvo u Uniji, na osnovu visoke popularnosti takve opcije i punog nacionalnog konsenzusa.
Zbog mogućnosti da se država, privreda i društvo preobraze u skladu sa standardima najrazvijenijih na “starom kontinentu”, Evropska unija kao budućnost Srbije bila bi prihvatljiva opcija čak i da nema sve te izdašne pomoći koju Unija nudi. Kad je već i pomoć moguća, nije li vreme da se debata o pristupanju Uniji kao vrhovnom nacionalnom prioritetu već jednom okonča?
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-ja
Evropski forum br. 9. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 821 od 28. septembra 2006. |
|