| To nije evropski | |
Brisel na popravnom
Nije isključeno da će se politički kapacitet Evropske unije ponovo testirati na Balkanu, kao početkom devedesetih godina sa raspadom Jugoslavije
Piše: dr Jelica Minić
Pomoć Evropske unije u okviru CARDS programa za zapadni Balkan imala je za cilj, u periodu 2000–2006, podršku razvoju i političkim i privrednim reformama u regionu na njegovom putu ka punopravnom članstvu. U tom periodu, bespovratna pomoć zemljama regiona iznosila je 5,4 milijarde evra. Od 2005. Hrvatska je kao zemlja kandidat za članstvo postala korisnik pretpristupnih programa PHARE, SAPARD i ISPA iz drugih linija pomoći, a Kosovo je za potrebe podrške reformama u 2006. dobilo dodatnih 25 miliona evra. Zemlje regiona, izuzimajući Hrvatsku, takođe su dobile i vanrednu makrofinansijsku pomoć od 873 miliona evra. Uz to, od Evropske investicione banke dobijeni su krediti od dve milijarde evra, pod povoljnim uslovima. Najintenzivniji priliv pomoći je bio početkom decenije za potrebe posleratne obnove, mada je značajna pomoć pristizala i narednih godina.
Da li se nešto menja od naredne godine kada EU ulazi u novi sedmogodišnji budžetski ciklus? Koji su problemi vezani za dalju pomoć EU-a? Kako se oni odražavaju na položaj Srbije?
Prvi problem je opšti kontekst – dalja politika proširenja EU-a. Politička spremnost na novi ciklus proširenja je sporna. Mada se pokazalo da su problemi vezani za peto proširenje sa deset novih zemalja centralne i istočne Evrope i Maltom i Kiprom u velikoj meri prevladani, a da su prednosti, prvenstveno ekonomske i bezbednosne značajne, predstojeće pristupanje Bugarske i Rumunije, koje su deo ovog istog paketa proširenja, izaziva dodatne tenzije.
Perspektiva članstva za Hrvatsku je sve manje sporna, a članstvo Turske sve udaljenije. Ostale zemlje zapadnog Balkana su negde između sa poboljšanim rejtingom u evropskom javnom mnjenju, ali uz udaljeniju vremensku perspektivu, sudeći prema političkim donosiocima odluka. Naravno, to otvara određeni manevarski prostor, pod uslovom da zemlje zapadnog Balkana pokažu dovoljno političke volje, inicijative i rezultata u daljem približavanju EU-u. Ukazuje se da su povećano lobiranje, pritisci i stalna inicijativa iz zemalja zapadnog Balkana neophodni kako bi se pomerilo klatno političke volje u EU-u za daljim proširenjem.
Institucionalni kapacitet za proširenje EU-a je problematičan sve dok se ne donese novi ustav EU-a. Ne može se poricati da će u određenoj meri i sam proces proširenja zavisiti od toga da li će EU završiti kao snažni trgovinski blok, ili kao međunarodni politički entitet. Nije isključeno da će se njen politički kapacitet ponovo testirati na Balkanu, kao početkom devedesetih godina sa raspadom Jugoslavije. EU treba da preuzme povećanu bezbednosnu, političku i ekonomsku odgovornost za Kosovo, a da pri tome zadrži odlučujući uticaj u Makedoniji, Albaniji i BiH, ne narušavajući stabilnost i evropsku perspektivu Srbije. Da li postoje jasan plan, efikasni instrumenti i jedinstvena volja u EU-u da se tako komplikovan zahvat izvede? Odlaganje proširenja za zapadni Balkan i izmene u njegovoj formi ne čine se kao delotvorna politika.
Posebno pitanje je finansijska podrška evropskom putu zapadnog Balkana. U mučnom usaglašavanju budžeta EU-a za period 2007–2013, stavka namenjena globalnoj ulozi EU-a, koja obuhvata objedinjeni Instrument pretpristupne pomoći (IPA) za kandidate i potencijalne kandidate, kao i pomoć novim susedima i zemljama u razvoju, spada u one koje su najviše redukovane. To je samo po sebi poruka o mestu koje se daje spoljnopolitičkoj ulozi EU-a i politici proširenja u zemljama članicama koje su takvu odluku donele. Za sedam godina ukupni fond IPA iznosi 11,5 milijardi evra, a potencijalni kandidati – BiH, Crna Gora i Srbija imaće manje-više isti godišnji iznos pomoći kao i do sada, i ona će se koristiti samo za prva dva instrumenta u okviru IPA, unapređivanje administrativnih i drugih upravljačkih kapaciteta i prekograničnu saradnju. Srbija će po tom osnovu dobijati 160-180 miliona evra godišnje, počev od 2007. Zemlje koje su kandidati imaće po nekim ocenama i dvostruko veći obim pomoći i pristup dodatnim instrumentima namenjenim ruralnom razvoju, infrastrukturi i unapređivanju ljudskog kapitala. Ukoliko Srbija i ostali pretendenti na članstvo takođe steknu status kandidata, i njima će se automatski otvoriti mogućnost korišćenja dodatnih vidova pomoći.
Ima analitičara koji smatraju da bi tek neka nova eksplozija nasilja, i neizbežne krize i tenzije mogli ponovo prizvati pažnju i političku spremnost EU-a da se ponovo intenzivno, odnosno u odgovarajućoj meri angažuje na Balkanu (Ivan Krastev). Ili, da EU sadašnjom politikom razvodnjavanja obaveza preuzetih u Solunu 2003.godine ugrožava svoje ogromne petnaestogodišnje investicije u kontrolisanje i suzbijanje ratnih sukoba, izgradnju mira i stabilnosti i rekonstrukciju zapadnog Balkana (Gerald Knaus).
Za Srbiju, CG i BiH realna je opasnost da uđu u dalji proces marginalizacije i destabilizacije ukoliko brzo ne ostvare status kandidata za članstvo u EU-u, koji podrazumeva značajne obaveze i veću pomoć. Zato je za Srbiju obustavljanje daljih pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju svakodnevni gubitak vremena, dinamike i sredstava koji je udaljava od EU-a i svih suseda. Najgora je sadašnja varijanta da je sva politička energija srpskog društva isključivo usmerena na pitanje Kosova, bez odgovarajuće protivteže evropske budućnosti. Time se može objasniti visoka i opasna politička homogenizacija u Srbiji u retrogradnom pravcu.
Najzad, problem iskorišćavanja pomoći, ili koliki je apsorpcioni kapacitet primalaca? Čak ni Slovenija, koja je u tome bila najuspešnija, nije uspela da u potpunosti efikasno iskoristi pomoć EU-a u periodu pridruživanja i pristupanja. Srbija ima ozbiljne probleme da osposobi domaću strukturu za prihvatanje i upravljanje pomoći EU-a, koja treba da zameni Evropsku agenciju za rekonstrukciju kada za dve godine prestane sa radom. Prekid pregovora sa EU-om taj problem dodatno otežava, jer smanjuje podsticaje i motivaciju, ali i neophodno preuzimanje obaveza u tom pogledu.
Uz to, Nacionalni investicioni plan, koji u naredne tri godine treba da omogućava godišnje injekcije kapitala koje su gotovo dvostruko veće od priliva pomoći EU-a, nije koordiniran sa trogodišnjim programom pomoći EU-a, koji se upravo usaglašava sa srpskom administracijom. Štaviše, on ne proističe iz nekog dugoročnog Nacionalnog plana razvoja koji je usaglašen i usvojen u Vladi i Skupštini Srbije.
Imajući sve to u vidu, efikasno korišćenje pomoći EU-a je na navedenoj listi problema nešto što u najvećoj meri zavisi od nas samih i za šta ćemo snositi najveći deo odgovornosti.
Autorka je naučni savetnik u beogradskom Institutu ekonomskih nauka
Evropski forum br. 9. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 821 od 28. septembra 2006. |
|