| To nije evropski | |
Fingirana podrška
Ako iza tako važne stvari kao što je pridruživanje Evropskoj uniji ne stoji velika većina skupštinskih poslanika, onda Rezoluciju nije trebalo usvajati
Piše: Dr Dušan Pavlović
Sud o tome da li je Narodna skupština Republike Srbije evropski orijentisana možda najbolje može da se donese ako se pođe od Rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji, koju je Skupština usvojila 13. oktobra 2004. godine. Način na koji je ona usvojila Rezoluciju i odnos koji je kasnije imala prema njoj pokazuju na koji način Skupština razume svoju ulogu u evropskim integracijama.
Rezolucija je usvojena sa tankom većinom od 129 glasova. Najveća opoziciona stranka, za koju istraživači javnog mnjenja danas procenjuju da ima između 30 i 40 odsto podrške, i Socijalistička partija, za koju se procenjuje da ima između pet i sedam odsto glasača, nisu glasale za nju. S obzirom na to da istraživanja javnog mnjenja pokazuju kako je velik procenat građana opredeljen za pridruživanje Evropskoj uniji, uskraćivanje podrške možda nije indikativno za procenu odnosa građana prema evropskim integracijama. Ali činjenica da, uprkos tome što radikali i socijalisti nisu glasali za Rezoluciju, njihova popularnost i dalje ne opada, pokazuje da se evropske integracije u Srbiji ne uzimaju ozbiljno.
Odnos Skupštine Srbije prema Rezoluciji to potvrđuje. Ustav, rezolucije i deklaracije jesu vrste dokumenata koje se ne usvajaju osim ako ne postoji konsenzus. Primer je Rezolucija o Kosovu, iza koje je stala cela Skupština, i koja je usvojena pola godine pre Rezolucije o pridruživanju. Ako iza tako važne stvari kao što je pridruživanje Evropskoj uniji ne stoji velika većina skupštinskih poslanika, onda Rezoluciju nije trebalo usvajati. Bolje je iskreno priznati da za pridruživanje Evropskoj uniji ne postoji jaka podrška, nego fingirati takvu podršku, usvajajući Rezoluciju tankom većinom.
Rezolucijom se izražavaju stavovi i gledišta nekog tela ili skupa povodom važnih političkih pitanja. Na engleskom resoluteness znači odrešitost, odlučnost, odnosno spremnost da se nešto uradi. Šta izražava ova Rezolucija? Posvećenost ili neposvećenost Skupštine evropskim integracijama? Njenu odlučnost ili neodlučnost da se ozbiljno bavi pridruživanjem Evropskoj uniji? Odgovor na to pitanje dobija se uvidom u to kakav je odnos Skupština imala prema Rezoluciji (i evropskim integracijama uopšte) nakon što je ovaj dokument usvojila.
Rezolucijom se Skupština samoobavezuje na “ubrzani ulazak u punopravno članstvo u Evropskoj uniji”, što se definiše kao “strateški i nacionalni cilj”. Kako je već dobro poznato, za zemlje Zapadnog Balkana postoji jedan uslov koji nije postojao za zemlje primljene u Uniju maja 2004. godine – a to je hapšenje i isporučivanje Haškom tribunalu optuženih za ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Zbog nesaradnje sa ovim sudom Evropska unija je u maju obustavila pregovore sa Srbijom o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Skupština nije direktno odgovorna za obustavljanje pregovora, ali to ne znači da ne može ništa da učini po tom pitanju. Da je Skupština ozbiljno mislila kada se samoobavezala na pridruživanje Uniji, i da je to zaista njen strateški i nacionalni cilj, ona bi izglasala nepoverenje vladi koja nije uspela da obezbedi nastavak pregovora. Ali, ako većina građana ne shvata ozbiljno pridruživanje Evropskoj uniji, zašto bi to radio parlament koji su ti građani birali?
Skupština se Rezolucijom takođe obavezala da će uskladiti zakonodavstvo zemlje sa evropskim. To je načelna obaveza iz kopenhagenskih kriterijuma, koje je Unija usvojila 1993. godine. Za to je Skupština direktno odgovorna. Međutim, Skupština se i tu često pokazuje kao neodgovorna. Ona doduše ekspresno usvaja zakone koji još nisu u skladu sa evropskim zakonodavstvom (jer za to još ne postoji ugovorna obaveza), ali za koje tvrdi da su u skladu sa evropskim principima parlamentarizma. Ti zakoni bi, dakle, trebalo da budu uvod u harmonizaciju sa evropskim zakonodavstvom koje će doći kasnije.
Karakteristika evropskih političkih sistema i sistema Evropske unije jeste raspršenost izvršne vlasti. Primena zakona zavisi od različitih tela (agencija, komisija, saveta itd.) koja se umesto vlade staraju o toj primeni, a koja često zadiru u naležnost same vlade. Skupština Srbije po ovom pitanju često nove zakone ostavlja nedovršenim ili kontradiktornim. U velikom broju slučajeva ta tela su formirana, ali nemaju nikakva izvršna ovlašćenja.
Primer su republički poverenik za informacije, Komisija za utvrđivanje sukoba interesa, Komisija za zaštitu konkurencije, Savet za borbu protiv korupcije itd. Rešenja ovih tela nisu izvršna, a izvršna vlast nije dužna da reaguje, već se pre radi o savetovanju. Republički poverenik za informacije može da dobije informacije samo ukoliko se vlada s time složi; Savet za borbu protiv korupcije može da ukaže na korupciju, čime vlada nije dužna da se bavi; najviše što Komisija za sprečavanje sukoba interesa može da uradi jeste da službenika “izloži javnoj osudi”. Razume se, sve te komisije, saveti i agencije finansijski zavise od Vlade Srbije, koja ih na taj način kontroliše.
Ima, naravno, i izuzetaka. Postoje tela koja imaju izvršne nadležnosti i koja u tom pogledu ne zavise od vlade. Tu spadaju, na primer, Komisija za hartije od vrednosti, Komisija za zaštitu konkurencije, ili Republička radiodifuzna agencija (RRA). Ali, tu nailazimo na druge probleme. Tamo gde tela imaju izvršne nadležnosti, vlada vrši politički pritisak (Komisija za hartije od vrednosti) ili Skupština odugovlači sa konstituisanjem tela (Komisija za zaštitu konkurencije). Jedini izuzetak je RRA, koja deluje samostalno, ali bi način na koji ona to radi trebalo da bude predmet pravosudne delatnosti. On to, međutim, nije usled toga što je i pravosuđe zavisno od izvršne vlasti. Čime na kraju opet dolazimo do zaključka kako su u političkom procesu pridruživanja Evropskoj uniji važniji svi ostali od same Skupštine.
Iz svega proizlazi da velik deo usvojenih zakona izražava želju da se Srbija pridruži Uniji, ali da ona u ovom trenutku nije baš spremna da za to plati punu cenu. Sasvim u skladu sa Rezolucijom koja, u stvari, kaže isto to.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Evropski forum br. 8. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 817 od 31. avgusta 2006. |
|