| Da li su srpski poslanici spremni za evroatlanske integracije | |
Nisu svi isti
Uverili smo se, posle trogodišnjeg iskustva u sprovođenju naših programa, da su netačni stereotipi o skupštinskim poslanicima i odbornicima tipa “svi su oni isti” ili ”njih ništa ne zanima sem sopstvene koristi”
Piše: Sonja Liht
Potpuno sam svesna činjenice da će mnogima i samo pitanje u naslovu izgledati besmisleno, i da će odgovoriti na njega negativno i pre nego što, eventualno, pročitaju sam tekst. Mnogobrojna istraživanja javnog mnjenja, naime, svedoče da građani i građanke Srbije imaju veoma loše mišljenje o skoro svim institucijama ovog društva, i da se skupština odnosno skupštine redovno nalaze u donjem delu tabele kada se ispitanici izjašnjavaju o svom poverenju u njih.
Naravno, o radu parlamenata, a pre svega Narodnoj skupštini Srbije, sudi se na osnovu direktnih televizijskih prenosa koje mnogi poslanici, kao i velika većina građana ove zemlje, doživljavaju kao platformu za komunikaciju s biračima, a ne kao mesto na kojem se donose najznačajniji zakonski dokumenti za budućnost naše zemlje. Kada se ova, često vrlo zabrinjavajuća slika o radu i ponašanju naših poslanika i poslanica ukrsti s činjenicom da poslaničke grupe unapred donose stav o svakom iole važnijem pitanju o kojem će se u parlamentu raspravljati, onda se pojačava i utisak da većina onih koji sede u skupštinskim klupama neodgovorno pristupa jednom od najznačajnijih poslova u državi. U ovom tekstu se ne bih upuštala u opis raznih drugih razloga, kao što su teško razumljivi “transferi” poslanika iz jedne u drugu poslaničku grupu, ili čak iskazi koji predstavljaju očigledan govor mržnje, kakve sebi neretko dozvoljavaju poslanici iz redova SRS-a, koji su doveli do stvaranja veoma negativnih stereotipa kako o poslanicima tako i o samoj instituciji parlamenta.
Kada smo mi iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost započinjali svoje programe namenjene obrazovanju političara, s posebnim naglaskom na obrazovanje poslanika, mnogi su se pitali kako ćemo i da li ćemo uopšte uspeti da ih zainteresujemo za saradnju. Međutim, trogodišnje iskustvo nas je uverilo u veliko interesovanje kako stranaka tako i samih poslanika za uključivanje u ozbiljne i zahtevne obrazovne programe (reč je o seminarima koji traju i do dvadesetak dana u toku jedne godine a radi se, najmanje, osam do deset sati dnevno), i da ono sve više raste.
U našim seminarima je učestvovalo sedamdesetak poslanika iz skupština Srbije, Crne Gore, državne zajednice i Vojvodine, s tim što je daleko najviše bila zastupljena Skupština Srbije. Broj odbornika gradskih i opštinskih skupština koji su učestvovali u radu tri različita obrazovna programa je, takođe, sad već nadmašio pedeset. Dakle, možemo s određenim poznavanjem govoriti o tome da su široko rasprostranjeni stereotipi o našim poslanicima i odbornicima tipa “svi su oni isti” ili “njih ništa ne zanima sem sopstvene koristi” – netačni, kao što je to skoro uvek slučaj sa stereotipima.
Velik deo polaznika naših seminara (a ima ih opštih, ali i usresređenih na veoma specifične teme kao što je, na primer, Borba protiv siromaštva i zapošljavanje) ispoljava zainteresovanost za različite teme i, nadasve, za pitanja vezana za evropske i evroatlantske integracije. Mnogi su od nas tražili da teme budu što konkretnije, kako bi oni bili spremni da svojim biračima objasne zašto je uključivanje u te integracije toliko važno za budućnost zemlje i svih njenih građana.
Veliko je interesovanje i za iskustva iz zemalja koje su pre nas zakoračile u evropske i evroatlantske integracije: Slovačke, Mađarske, Poljske, Estonije, Hrvatske, Bugarske, Rumunije... ali se, sa jednakim interesovanjem, prate i teme vezane za ekonomsku, socijalnu, obrazovnu politiku EU-a, kao i kritičke analize šta je sve kod nas urađeno da se, na primer, poljoprivredna ili obrazovna politika usklade s evropskim standardima. Posebno je zanimljivo kako naši polaznici s ozbiljnom pažnjom prate teme iz oblasti vladavine prava, zaštite ljudskih i manjinskih prava, rodne ravnopravnosti.
Na ovom mestu nije moguće navesti ni sve teme niti sve zemlje iz kojih nam dolaze predavači, ali i ovaj dosadašnji spisak ukazuje na to da su i delokrug pitanja o kojima se raspravlja i vrsta intresovanja veoma široki. Kada je, na primer, Džordž Kacirdakis, zadužen za program Partnerstvo za mir u NATO-u, predavao našim polaznicima, bio je toliko inspirisan njihovim pitanjima da je na licu mesta ponudio da sutradan održi još jedno predavanje na drugu temu vezanu za pitanja regionalne bezbednosti. Profesorka Suzan Vudvord s Njujorškog univerziteta je, nakon susreta s desetak naših polaznika, ceo svoj program obaveza preuredila tako da bi mogla doći i nekoliko meseci kasnije održati predavanje celoj klasi iz 2006.
Naravno, interesovanje po sebi nije dovoljno da bi se procenilo u kojoj su meri ovi poslanici spremni da budu aktivni i posvećeni pregaoci u ostvarenju evropskih integracija. Prema njihovom sopstvenom svedočenju, dodatno obrazovanje im koristi kako u radu skupštine, pre svega skupštinskih odbora (još jedna aktivnost o kojoj javnost neobjašnjivo malo zna), tako i u komunikaciji s partijskim kolegama i širokom javnosti. A da li će oni biti i odgovorniji političari, koji će uložiti više napora u borbu za opšte dobro?
To zavisi, prvenstveno, od njih samih, opštih političkih prilika, kao i od zrelosti samog društva. Na mukotrpnom putu uozbiljavanja politike i političara više znanja ne može škoditi. Naprotiv. Ono će naše predstavnike učiniti spremnijim i samopouzdanijim u osvajanju demokratskih standarda, odgovornijim prema sebi i društvu u kojem žive i spremnijim da animiraju sve veći broj građana za participaciju u političkom životu zemlje. Sama činjenica da žele da stiču nova znanja, da su otvoreni za tuđa iskustva i da razvijaju kritički stav prema sopstvenim, ukazuje na to da su mnogi od njih, i to oni najbolji, svesni da će samo znanjem i radom na razvijanju evropskih standarda i vrednosti Srbija moći da relativno brzo zakorači u svoju evropsku budućnost.
Autorka je predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost
Evropski forum br. 8. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 817 od 31. avgusta 2006. |
|