Žene u vestima

Karmin imperijalizam

Žene su u fokusu svega deset odsto svih informativnih priloga u Srbiji, što govori ne samo o “nevidljivosti žena” koje čine polovinu stanovništva već je ujedno i dokaz beznačajnosti koje kulutra pridaje njihovim mišljenjima, delovanju, pa i postojanju

Piše: dr Snježana Milivojević

        Šesnaestog februara 2005. godine glavna vest medija bile su vesti. Ništa u njima nije bilo posebno drugačije nego obično, sem što je hiljade aktivista širom sveta toga dana pažljivo pratilo medije znajući da su deo velike zajednice monitora u okviru Globalnog medija monitoring projekta. Stotine aktivista u 76 zemalja sveta analiziralo je 13.000 novinskih, radio i TV priloga rukovodeći se uverenjem da su vesti značajan deo znanja o svetu i dobar orijentir kroz društva u kojiima žive. Dan ovakvog kritičkog čitanja pod nazivom Ko pravi vesti organizovan je po treći put, a njegov kompletan izveštaj dostupan je na veb stranici www.whomakesthenews.org. Kao i prethodna dva puta (1995. i 2000. godine) cilj ove planetarne akcije bilo je mapiranje pojavljivanja žena i muškaraca u vestima, u stvari, istraživanje njihovog dopirnosa pravljenju vesti.
U samo petini svih anliziranih tekstova subjekti su žene (21 odsto), one su izvori informacija, njihova se mišljenja citiraju ili se na njih pozivaju. Ovaj procenat se menja u zavisnosti od teme, ali se one u sve tri posmatrane godine nisu bitnije promenile jer tri oblasti dominiraju vestima – politika i vlast, ekonomija i biznis i kriminal. U svakoj od njih, žena je upadljivo manje nego muškaraca, izuzev u ovoj trećoj gde se pojavljuju uglavnom kao žrtve. U vestima o politici žena ima u 14 odsto priloga, o ekonomiji u 20 procenata. Naravno, znatno ih je više u zabavnom (skoro trećina svih priloga) nego političkom i poslovnom svetu, a to je jasno svakome ko otvori novine. Ko naseljava prve stranice važnog sveta politike, biznisa, međunarodnih odnosa, a ko srednje i šarene strane, TV programe i trivijalnu zabavu, podudara se sa rodnim ključem. Naravno, demografija medijskog sveta znatno je drugačija od demografije stvarnosti, a kako je već pre dvadesetak godina dokumentovao čuveni istraživač Džordž Gerbner, ona se tvrdoglavo ponavlja i sporo menja.
Uprkos raširenom uverenju da je danas mnogo bolje, da su žene preplavile medije, istraživanje pokazuje da su one u fokusu svega deset odsto svih informativnih priloga (news stories) i da se to nije promenilo u odnosu na monitoring iz 2000. godine. Ovaj podatak ne govori samo o “nevidljivosti žena” koje čine polovinu stanovništva već je i dokaz beznačajnosti koje kulutra pridaje njihovim mišljenjima, delovanju, pa i postojanju. Zahvaljujući INDOK centru iz Beograda, monitoring je sproveden i u medijima u Srbiji, pa su nalazi prvi put uporedivi sa svetskim. Podaci kažu da ni u ovom običnom danu, ovdašnji mediji, nisu dobacili prosek – žene se pojavljuju kao subjekti vesti u 17, a muškarci u 83 procenta vesti. Po istom obrazcu, znatno manje u politici (svega osam odsto) i tri puta više u izveštajima o kriminalu (25 odsto). I kada se u vestima čuju mišljenja žena ili iznose njihova stanovišta, to je uglavnom u očekivanim društvenim ulogama – zanemarljivo mali broj ih se javlja kao ekspertkinje (15 odsto), češće govore o ličnom iskustvu (25 odsto), a najčešće kao predstavnice javnog mnjenja – u vox populi rubrikama polovina sagovornika su žene, a polovina muškarci. Novinari se za laička znanja obično okreću ženama, konsultuju ih i pozivaju kao izvoreinformacija, ali se čak i u tim slučajevima one ređe citiraju (obično dva puta manje nego muškarci). I kada imaju priliku da govore, žene ne zaslužuju uvek da to učine neposredno, pa su često prepričane ili indirektno tumačene.
Ko govori u vestima, ko im je izvor, čije se fotografije vide, ko ih predstavlja/piše, ko se citira, u stvari je naličje priče o autoritetu i znanju i u veoma specifičnom smislu potvrda činjenice da mediji jesu “ogledalo društva”. Kada se akademici i novinari spore oko pitanja “ko pravi vesti”, novinari tvrde da ono u podtekstu zvuči nekako optužujuće, kao da vesti nisu “objektivni isečak stvarnosti”, ono što “zaista jeste”, nego neki produkt novinarske samovolje. U stvari, odbijaju da prihvate da su vesti tvorevina kao i svaki drugi ljudski proizvod, samo što se njima, kako opominju nebrojeni istraživački rezultati, obavlja proces koji je Gej Takman odavno nazvala “simbolička anihilacija žena”. Njihov sadržaj doprinosi tome da su žene medijski nevidljive, da im se aktivnosti trivijalizuju a ponašanja osuđuju. U takvoj ulozi ih kasnije podržavaju zabavni mediji i popularna kultura, koja na istoj matrici doprinosi širenju “karmin imperijalizma”, kako je iskreno svoju misiju nazvao Leonard Lauder na otvaranju prve Este Lauder prodavnice u Pragu pre jedne decenije.

Autorka je profesorka FPN-a i
članica Saveta centra za ženske studije u Bogradu

Evropski forum br. 7. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 812 od 27. jula 2006.

home povratak