| Žene i integracije | |
Preko standarda do boljeg statusa
Iako položaj žena u Evropskoj uniji nije idealan, bolji je od situacije kod nas, pa bi i u ovoj oblasti bilo dobro imati više, a ne manje Evrope
Piše: dr Jovan Teokarević
Članstvo u Evropskoj uniji bi bar na tri načina moglo da popravi sadašnji nezavidni položaj žena u Srbiji. Prvo, novim zakonima i institucijama – po ugledu na EU - višestruko bi se obezbedila ravnopravnost žena. Unija, naravno, nije “obećana zemlja” ni u jednom smislu, pa ni u savršenosti zakonskih rešenja u ovoj oblasti. Standardi Unije su, ipak, i u ovom slučaju na višem nivou nego oni kod nas, ili u susednim zemljama, a prevazilaženje standarda u nacionalnim pravnim sistemima se podstiče, a ne kažnjava u toku zakonske harmonizacije.
Drugo, sudovi i državna uprava bi morali da rade bolje i efikasnije, a oni su osetljivim i ugroženim društvenim grupama, kao što su žene, posebno važni jer bi jedni trebalo da ispravljaju svakodnevne nepravde, a drugi da u praksi, kroz konkretne akcije sa očekivanim rezultatima, sprovode odluke predstavničkih organa. Dodatna korist od članstva u Evropskoj u ovom slučaju je i insistiranje na kontroli izvršne vlaste, jačem nadzoru nad njom i “dobrom upravljanju”, kao delu političkih i pravnih kriterijuma za EU članstvo.
Treće, protiv ekonomskog dela neravnopravnosti žena moglo bi da se bori ne samo izgradnjom boljeg ekonomskog sistema (na šta nas evropske integracije srećom takođe primoravaju), već i uz pomoć programa i fondova Evropske unije koji bi nam bili stavljeni na raspolaganje u mnogo izdašnijem vidu nego danas, dok smo još u kategoriji potencijalnih kandidata za članstvo u Uniji.
Šta će EU ženama?
Većina ovoga bi, naravno, već trebalo da se podrazumeva na početku 21. veka u svakoj evropskoj zemlji, tj. da se ostvari i bez uslovljavanja koja proističu iz evropskih integracija. Zar žene – koje su i kod nas većina stanovništva – danas i ovde ne bi trebalo da budu jednako plaćene za rad kao i muškarci (a nisu), zar bi zaštita njihovih prava trebalo da bude tako veliki problem (a jeste), čak i kad Evropska unija ne bi postojala? Ta i slična retorička pitanja mogla bi, uostalom, da se postave i povodom svake druge društvene grupe ili teme, čiju bismo evropsku perspektivu hteli da sagledamo, kao što to u ovom broju “Evropskog foruma” činimo na primeru žena u Srbiji.
Odgovor je, na žalost, uvek jedan i ne preterano optimistički: domaće reformske snage, kao ni njihove kolege u zemljama sličnim našoj, nemaju ni podršku ni viziju, ni sposobnost koje bi bile dovoljne da se u relativno kratkom periodu isporuči komplikovani rezultat koji mora da ima i institucionalne mehanizme i program i rezultat. Zato po ko zna koji put treba ponoviti da se korist od pristupanja Evropskoj uniji ogleda upravo u tome što se postojeća rešenja iz zakonski dobro uređenih zemalja (recimo, u vezi sa položajem žena) mogu proveriti, preuzeti i prilagoditi sopstvenim potrebama. Ako uz to još dobijete stručnu, ali i finansijsku pomoć, dobici će sigurno pretegnuti nad cenom.
Pitanje je, naravno, šta se podrazumeva pod dobicima i cenom. Ako u dobitak ne spada poboljšanje lošeg pravnog, ekonomskog, političkog… položaja žena – a o tome da je loš čini se da vlada konsenzus – onda nam ne može pomoći ni Evropska unija ni bilo ko drugi. Ako se opet, misli da su, recimo, posebne institucije namenjene zaštiti ženskih ljudskih prava - luksuz, ili da se isto može reći za konkretne programe socijalne, ekonomske ili zdravstvene pomoći za žene, onda je problem još veći, i ima još manje veze sa Evropskom unijom nego prethodni.
Manje ili više Evrope za žene kod nas ?
Evroskeptici obično predstavljaju evroentuzijaste kao ljude koji bezglavo jure ka nekom naddržavnom povezivanju i pristaju na neprekidna uslovljavanja, zapostavljajući nacionalne interese. Takav pristup bi, koliko god ovako iskarikiran i netačan, naravno bio pogrešan i u slučaju naše teme. Postoji mnogo stvari koje u vezi sa ženama treba ispraviti i u samoj Evropskoj uniji. Nije, svakako, pohvalno za države ove organizacije da u proseku žene u njima i dalje zarađuju 15 odsto manje od muškaraca, ili da zauzimaju samo trećinu mesta na upravljačkim mestima, ili da je i dalje neuporedivo više nezaposlenih žena od muškaraca.
Svaki od ovih podataka još je gori, međutim, ako se odnosi na našu zemlju. A naše i žene iz drugih susednih država moraju još da se nose sa teškim nasleđem koje ne uključuje samo ekonomsku deprivilegovanost, već i skorašnje ratove koji su posebno pogodili upravo žene. Ako se tome doda još i neadekvatna pravna zaštićenost, koja uključuje i aktuelno poništavanje nekih prava iz komunističkog perioda, ali i nasleđeni sistem vrednosti u društvu, lako ćemo zaključiti da se stvari moraju menjati vrlo mnogo i vrlo brzo. Srbija je, osim toga, poslednja država u regionu, koja će – nadamo se, uskoro – da usvoji Zakon o ravnopravnosti polova. Zato je i ženama u Srbiji potrebno više, a ne manje Evrope.
Autor je direktor BeCEI-a i docent na Fakultetu političkih nauka
Evropski forum br. 7. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 812 od 27. jula 2006. |
|