| POUKE NEODMRZAVANJA PRELAZNOG SPORAZUMA | |
Samopoštovanje, optimizam i odgovornost
Čak i kada nekad pređemo “haški Rubikon”, politika uslovljavanja će ostati na snazi, jer se pokazala kao efikasno i ne preterano surovo sredstvo prema onima koji žele da se pridruže “evropskom klubu”
Piše: Dr Jovan Teokarević
Na svom tegobnom putu ka Evropskoj uniji Srbija je ponovo naišla na prepreku.
Zbog protivljenja Holandije šefovi diplomatija članica Evropske unije nisu mogli da odobre stupanje na snagu Prelaznog trgovinskog sporazuma koji je trebalo da se primenjuje do ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Uprkos letošnjem hapšenju Radovana Karadžića, Holandija i dalje insistira na punoj saradnji Srbije sa Haškim tribunalom, kao uslovu za “odmrzavanje” sporazuma. Zbog obaveznog konsenzusa za donošenje ovakve odluke, ispostavilo se da je glas jedne zemlje u Savetu ministara Evropske unije značajniji ne samo od slanja bivšeg predsednika Republike Srpske u Hag, nego i od neuobičajeno snažne podrške koju je Srbija, uoči glasanja u Briselu, dobila od Evropske komisije.
Samo nekoliko dana pošto je, naime, i sam predsednik Komisije Žoze Manuel Barozo rekao da ona podržava odmrzavanje Privremenog sporazuma i čak nagovestio da bi bilo moguće da Srbija već sledeće godine dobije status kandidata za članstvo, Srbiju su povodom neuspeha u Briselu ponovo zahvatile apatija i porast antievropskog raspoloženja. Opozicija se obrušila na proevropsku vladu zamerajući joj na prevelikoj popustljivosti i nedostatku samopoštovanja, kao i na zastoju i neodgovornom širenju optimizma u vezi sa našom evropskom pričom.
Raspršene iluzije
Slučaj je važan i zaslužuje da se iz njega izvuku pouke. Prva od njih tiče se načina na koji slušamo druge kada govore o nama, ali i o sebi i o načelima i vrednostima kojih se pridržavaju. Antievropska opozicija zahteva od Vlade odgovor “šta u stvari EU traži od Srbije”, kao da haški uslov nije već bezbroj puta ponovljen i kao da se toliko puta nismo o njega sapleli. To što je samo jedna zemlja ovoga puta insistirala ne menja mnogo na stvari, jer čak i da je potpuno ispunjavanje tog uslova ovoga puta samo odloženo kao i ranije, ono svakako ne bi bilo zaboravljeno. Glavni nesporazum između nas i njih je, dakle, i dalje u tome što mi stalno očekujemo da taj uslov nekako volšebno nestane, a oni nemaju nikakvu nameru da tako nešto urade.
Druga pouka je da uz ovu treba razbiti još jednu iluziju, široko raspostranjenu u Srbiji: čak i kada jednom pređemo “haški Rubikon”, politika uslovljavanja će ostati na snazi, jer se pokazala kao efikasno i ne preterano surovo sredstvo prema onima koji žele da se pridruže “evropskom klubu”. Ko ne veruje, neka pogleda koliko se sadašnja istočna Evropa razlikuje od one pre dvadeset godina, kao i kako se Bugarska trenutno muči da povrati poverenje, tj. veliki novac iz evropskih fondova koji su joj uskraćeni zbog korupcije. O tome je, u stvari, ovde najviše i reč – o poverenju. Steći ćemo ga kod drugih kada potpuno – pre svega zbog nas samih – prestanemo da pružamo utočište ljudima optuženim za ratne zločine. A to je i način da se stekne samopoštovanje koje opozicija danas rado pominje i očigledno sasvim drugačije razume.
Treća pouka iz ovog našeg slučaja ima takođe veze sa iskustvom novih članica Evropske unije. Na više primera poslednjih godina se moglo videti da se nepotpuno ispunjavanje uslova za članstvo kad-tad vrati kao bumerang i postane još teže kasnije, usred drugih započetih poslova i sve kraćih rokova. Ali, zašto bi se uopšte dozvolilo vlastima da fušare u tim poslovima, kao da je članstvo u EU cilj, a ne sredstvo za preobražaj sopstvene države i društva? Javnost zaista ne mora da se opterećuje tehničkim detaljima o evropskim integracijama, ali ovakve jednostavne i najopštije stvari moraju se stalno imati na umu.
Ipak, korak napred
Poslednje dve pouke su o ponašanju vlasti i opozicije u ovakvim okolnostima. Vlada će sigurno odsad biti opreznija prilikom najavljivanja uspeha i podsticanja velikih očekivanja, čak i ako iza sebe ima rezultate kojima može da se pohvali. Ova sadašnja ima redak luksuz potpune vlasti, ali to istovremeno podrazumeva i potpunu odgovornost, sa čim nije lako izaći na kraj u neizvesnim pregovorima sa evropskom dvadesetsedmorkom. Uz neizbežnu apsolutnu mobilizaciju za dovršetak haške priče, njena sudbina zavisi od ostvarivanja dva ključna evropska rezultata u toku sledećih godinu dana: ukidanje šengenskih viza i dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Koliko će to biti teško, uprkos obećanjima iz Brisela, vidi se i po tome što je Hrvatskoj trebalo šesnaest, a Makedoniji osamnaest meseci od podnošenja zahteva za članstvo do dobijanja kandidatskog statusa.
Što se naše antievropske opozicije tiče, ona je, uz mnogo izgovorenih stvari ovim povodom koje bi, da nisu smešne, bile tužne, ipak načinila korak napred. Počela je nevoljno da se bavi evropskim integracijama, pa se treba nadati da će njeni argumenti u kritici vlade biti sve bolji, odnosno da će se i u ovoj zemlji konačno krenuti dalje od pitanja “hoćemo li ka Briselu ili nećemo”. To bi u načelu trebalo da vodi sve efikasnijoj kontroli vlade i u ovoj oblasti, što je, dugoročno gledano, od ključnog značaja za našu evropsku integraciju.
Naročito je korisna ideja da se u Skupštini Srbije konačno razgovara o ovim temama, što – koliko god neverovatno zvuči – do sada nikada nije urađeno. Vlada će napraviti veliku grešku ako ne pristane na to.
Evropski forum br. 07-09. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 925 od 25. septembra 2008. |
|