| Paralelno
proširenje EU i NATO-a |
Dva
je jedan
Naše
savezništvo sa Evropskom unijom i NATO-om važno nam je ne samo iz bezbednosnih
ili ekonomskih, već i unutrašnjepolitičkih razloga. Samo ono garantuje
uspeh reformi koje bismo morali da sprovedemo sebe radi, čak i da ovih
organizacija nema.
Piše:
dr Jovan Teokarević
Države koje tek ovih godina stupaju u
evroatlantske integracije imaju jedan zajednički
problem. Čak i ako ne kasne toliko koliko mi kasnimo, svima se Evropska
unija i NATO, kao zajednički ciljevi, u međuvremenu menjaju iznutra,
dok to naše beskrajno pridruživanje traje. Na kraju, prilikom svečanog
uručivanja članskih karata, uvidimo da smo postali deo nečega
što samo liči na ono ka čemu smo odavno krenuli, ali nije baš to.
Slede zatim preispitivanja da li su dobici veći od plaćene cene,
a nisu retka ni razočaranja posle godina naduvanih očekivanja. Zašto
je to tako?
NATO u potrazi za identitetom
Pre svega zato što se sami naši ciljevi
- dakle i EU i NATO kao simboli boljeg okruženja i savezništva u odnosu na
ona kojima smo ranije pripadali - prirodno menjaju u skladu sa novim svetskim
i domaćim izazovima. Tako je, recimo, pre pola veka Severnoatlantski
savez stvoren sa namerom da Amerikanci budu unutra, Sovjeti van, a da Nemci
budu “dole”, to jest pod kontrolom. Ova formula za zaštitu zapadne Evrope
od komunističke i nacističke pretnje sačuvala je i slobodni
svet i ceo svet od još jednog globalnog rata, a pre deceniju i po konačno
je trijumfovala nad sovjetskim carstvom koje se tada urušilo.
Pre deset godina, kad je pokrenut program Partnerstvo za mir, tada već
bivši sovjetski sateliti oduševljeno su pohrlili u zagrljaj NATO-a, očekujući
trajnu bezbednosnu zaštitu od Rusije, ukoliko ona promeni tek započeti
kurs saradnje i integracije sa Zapadom. I dok je većina njih putovala
ka NATO-u, umesto te ranije pretnje koja je nestala, pojavio se terorizam
koji je udario na Ameriku, a brod NATO-a je odabrao putanju ka njemu, računajući
ozbiljno baš na Rusiju kao partnera u globalnim bitkama koje su tek započele.
Umesto u debeloj hladovini NATO kišobrana, nove članice ove organizacije
našle su se na vrelom tlu Iraka, trpeći ljudske gubitke i teško odolevajući
rastućem nezadovoljstvu sopstvenih građana. A pošto su mnogi evropski
NATO saveznici Amerike odrekli poslušnost Vašingtonu u njegovom samostalnom
pohodu na Sadama Huseina, NATO aspiranti su bili stavljeni u poziciju da biraju
između dve strane nečega što je ranije bilo jedno i što oni uvek
hoće da vide kao jedno.
Da stvar bude još komplikovanija, Amerika kao glavni oslonac Alijanse praktično
se odrekla NATO-a povodom iračkog rata, propovedajući novu filozofiju,
po kojoj misija određuje saveznike, a ne saveznici misiju. NATO je, dakle,
marginalizovan zbog američkog unilateralizma i žrtvovan zbog interesa
SAD-a upravo uoči najvećeg proširenja u svojoj istoriji. Na nedavnom
samitu Alijanse u Turskoj ozvaničeno je pomirenje atlantskih saveznika,
ali i dalje nije izvesno da li je stavljena tačka na preventivne i druge
akcije bez prethodnog usaglašavanja i da li će odsada – kao i do pre
neku godinu – saveznici određivati misiju, a ne obrnuto.
Drugim rečima, i dalje nije sigurno da li je NATO okončao izgradnju
svog novog lika, to jest da li je pronašao identitet i smisao postojanja za
kojima traga još od kraja bipolarne podele sveta. Za nas koji se ovoj organizaciji
približavamo tek sada, važne su bar dve nove okolnosti koje su postale izvesne
uprkos promenama kroz koje će NATO proći dok mi ne pokucamo na njegova
vrata. Prva je novi lik Evrope posle paralelnog i gotovo identičnog proširenja
Evropske unije i NATO-a, a drugi balkanski i unutrašnjepolitički aspekt
našeg budućeg članstva u Partnerstvu za mir, a možda i u NATO-u.
Zajednički nastup
Dva paralelna proširenja donela su Starom kontinentu jedan novi kvalitet:
jedinstvenu zonu stabilnosti, bezbednosti i prosperiteta na većem delu
evropske teritorije. Izvan te zone trenutno su samo Zapadni Balkan i većina
bivših sovjetskih republika, ali smo i mi i ovi drugi, čini se, nepovratno
orijentisani u tom pravcu i zainteresovani da postanemo njen nerazdvojni deo.
Upravo tome služi programi kao Partnerstvo za mir, ili njegovi pandani stvoreni
u okviru sistema Evropske unije, koji svi zajedno čine mrežu odnosa novog
tipa.
Ova EU-NATO zona u Evropi više ne poznaje nekadašnju podelu posla: EU nije
sada tu da samo plaća bezbednost koju svima garantuje Amerika, a NATO
i Amerika, s druge strane, učestvuju u mnogo više funkcija od one bezbednosne.
Ekonomija, politika i bezbednost su, dakle, ovde isprepletene i u načelu
učvršćuju jedna drugu. Države su bezbednije ako su i članice
Evropske unije, a imaju šanse da privuku više stranih investicija ako su u
orbiti NATO-a.
Isto važi i za balkanski region, odnosno važiće kad on jednog dana bude
još više premrežen EU-NATO vezama. Najnoviji pokazatelj takvog trenda došao
je sa Istanbulskog samita, jer je NATO prepustio Evropskoj uniji vojnu misiju
u Bosni i Hercegovini. Osim toga, dve organizacije su baš povodom Balkana
napravile najkrupnije korake u zajedničkom nastupu upravo u vreme prekoatlantskih
neslaganja bez presedana. Po prvi put se, isto tako, zvanične institucionalne
veze NATO-a i Unije grade najviše da bi balkanska misija konačno uspela,
uprkos tolikim izazovima. I njima i nama je jasno da je formula uspeha u našem
regionu zajednički nastup dve organizacije; bez toga na gubitku nismo
samo mi, već svi zajedno.
Naše savezništvo sa Evropskom unijom i NATO-om nam je, konačno, važno
i zbog naših unutrašnjepolitičkih razloga. Samo ono garantuje uspeh reformi
koje bismo morali da sprovedemo sebe radi, dakle čak i da ovih organizacija
nema. Samo u takvom kontekstu – koji je odavno prestao da bude samo spoljnopolitički
– možemo se nadati da će naša budućnost biti konsolidovana demokratija
i razvijena tržišna privreda. Nijedna zemlja slična našoj u tome nije
uspela sama, pa nećemo ni mi. To je i razlog zašto evroatlantska integracija
treba zaista da postane naš prioritet, a ne samo fraza, kao dosad.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 706 od 15.07.2004. |