| SCG i NATO samit |
PORUKE IZ
ISTANBULA
Ulazak u Partnerstvo nije ključ za sve
naše unutrašnje i spoljnopolitičke izazove, ali
jeste sredstvo koje može doprineti njihovom rešavanju.
Piše:
Dr Branislav MILINKOVIĆ
Okupljanja
lidera država članica određene
međunarodne organizacije obično slikovito prikazuju njen razvoj
i prioritete. Tako su posthladnoratovski samiti markirali put prilagođavanja
NATO novim okolnostima: u Rimu 1991. je usvojen novi Strateški koncept, u
Briselu 1994. je pokrenut program Partnerstvo za mir, u Madridu 1997. godine
je doneta odluka o proširenju (iste godine potpisan dokument o saradnji sa
Rusijom), u Vašingtonu 1999. godine je, između ostalog, pojačan
evropski bezbedonosni identitet unutar NATO, dok je u Pragu 2002. godine usvojeno
više mera radi jačanja vojnih kapaciteta Alijanse.
Samit koji je 28-29. juna održan u Istanbulu predstavlja novu etapu u daljem prilagođavanju najmoćnijeg vojnog saveza današnjice bezbedonosnom okruženju na početku 21. veka. Pozdravljeno je učešče sedam novih članica (Bugarska, Rumunija, Slovenija, Slovačka, Estonija, Letonija i Litvanija) i naglašeno opredeljenje za nastavak proširenja («open-door policy») koje bi u sledećem krugu trebalo da obuhvati Albaniju, Hrvatsku i Makedoniju.
Pretnje: U Istanbulu su precizno izdvojene dve najkrupnije pretnje globalnoj bezbednosti – terorizam i proliferacija oružja za masovno uništenje. Poređenje sa podužom listom pretnji sadržanoj u Strateškom konceptu NATO iz 1991. godine (gde su, između ostalog, pomenute i regionalne krize usled etničkih i teritorijalnih sukoba ili ekonomskih problema) jasno ukazuje na kristalizaciju percepcije opasnosti unutar NATO. Odgovor na pretnje je u daljem jačanju kapaciteta: stvaranjem bataljona za ABH odbranu, operacionalizacijom snaga za odgovor («NATO Response Force»), daljim unapređenjem planiranja odbrane i u čvršćoj rešenosti saveznika da ustupe svoje potencijale za operativne aktivnosti.
Aktivnosti NATO van izvornog polja delovanja omeđenog teritorijom zemalja članica (tzv «out of area») grupisane su u tri regionalna pitanja – Avganistan, Irak i Balkan. Na osnovu poziva predsednika Avganistana Karzaia NATO je odlučio da pojača operaciju ISAF, raspoređenu u skladu sa rezolucijama SB UN. Radi se na stvaranju bezbednog okruženja kako bi se, na liniji procesa započetog Bonskom konferencijom decembra 2001, održali izbori i nastale demokratske institucije. Predviđeno je da se u obnovu infrastrukture uključe timovi civilnih i vojnih stručnjaka i upute u pojedine oblasti. Što se tiče Iraka, NATO je ponudio vlastima ove zemlje pomoć u obuci njenih snaga bezbednosti.
Balkan je pomenut kao «strateški važan region» čije je bezbednosno okruženje «stabilno, ali i dalje krhko». Alijansa je izjavila da «ostaje privržena teritorijalnom integritetu i suverenitetu svih zemalja regiona» dok se čvrsto ne uspostave mir i stabilnost i ne obezbedi «progresivna integracija svih balkanskih zemalja u evro-atlanske strukture» (tačka 7. Istanbulskog kominikea). Na osnovu ocene da se bezbedonosna situacija u BiH poboljšala, NATO je rešio da okonča misiju SFOR do kraja ove godine – posao će preuzeti nova misija EU. Robusno prisustvo KFOR ostaje od suštinskog značaja za dalje jačanje bezbednosti i unapređenje političkog procesa na Kosovu. Bez direktnijeg označavanja glavnih krivaca, oštro je osuđeno martovsko nasilje, zatraženo ubrzanje obnove i stvaranja uslova za povratak i najavljeno da se neće tolerisati opstrukcija političkog procesa.
Partnerstva: Drugog dana Samita održan je sastanak Saveta Evroatlanskog partnerstva (EAPC), glavnog političkog tela «Partnerstva za mir». Obeležena je desetogodišnjica pokretanja ovog programa koji je partnerima omogućio pripremu za ulazak u NATO i druge oblike saradnje a danas, između ostalog, doprinosi u borbi protiv terorizma. Međutim, koncept partnerstva NATO-a znatno je širi od PzM jer obuhvata odnose sa EU, Ruskom federacijom, Ukrajinom, zemljama Mediterana i Bliskog Istoka...
Strateško partnerstvo NATO i EU je konkretizovano u poslednjih godinu dana. Na osnovu ranije postignute političke saglasnosti da EU koristi kapacitete NATO za sopstvene vojne operacije u martu 2003. godine razrađen je «Berlin plus» aranžman po kojem su već pokrenute dve operacije (Concordia i Proxima) u Makedoniji. Na sastancima Saveta NATO-Ruska federacija i Komisije NATO-Ukrajina, održanim tokom Samita, ocenjena su zajednička iskustva u mirovnim operacijama, borbi protiv terorizma i vojnoj saradnji. U mediteranski dijalog NATO-a, koji tek dobija konkretnije obrise, uključene su zemlje severne Afrike, Izrael i Jordan. U Istanbulu je pokrenuta i inicijativa o saradnji sa zemljama Bliskog istoka.
SCG: Istanbulski samit ima istorijski značaj za Srbiju i Crnu Goru pošto je, po prvi put, (zajedno sa BiH) dobila poziv da prisustvuje skupu u svojstvu posmatrača. Poziv je nesumnjiva podrška opredeljenju SCG za učešće u evro-atlanskim integracijama, ali i obaveza da se na tom putu istraje, pre svega ispunjavanjem preostalih uslova za članstvo u PzM i nastavkom reformi vojske. Bila je to i dobra prilika za neformalne susrete predsednika Marovića sa predsednicima Bušom i Širakom, premijerom Blerom i mnogim drugim učesnicima Samita. U svom pozdravnom govoru na svečanoj večeri održanoj u čuvenoj Topkapi palati na Bosforu Generalni sekretar NATO Shefer je poimenično posebno pozdravio predsednika Marovića (i Tihića) i ponovio želju svih prisutnih da SCG i BiH uskoro postanu punopravne članice PzM. U svim susretima je izraženo zadovoljstvo rezultatom predsedničkih izbora u Srbiji.
Najkrupnija prepreka ulasku u PzM je dobro poznata - saradnja sa Haškim tribunalom - i gotovo da se isključivo odnosi na slučaj Mladić (kao što je glavna prepreka ulasku BiH nesaradnja Republike Srpske na slučaju Karadžić). Pominju se i sporovi koje SCG vodi pred Međunarodnim sudom pravde protiv nekoliko članica NATO, ali u znatno blažem tonu. S druge strane, već u ovom trenutku je obema zemljama stavljena u izgled mogućnost uključivanja u odabrane aktivnosti PzM, što je prilika koju bi valjalo mudro iskoristiti jer se tako pokazuje ozbiljnost iskazanog opredeljenja. Na bazi iskustava koje je Vojska SCG stekla u sprovođenju posebnog programa saradnje sa NATO tokom poslednjih godinu dana mogli bismo da ponudimo naše viđenje sopstvenog uključivanja u odabrane aktivnosti Partnerstva.
Zvaničnici NATO-a su u više navrata odali priznanje konstruktivnom stavu Beograda u osetljivim pitanjima vezanim za jug Srbije i Kosovo. Komunikacija vojnih struktura NATO i SCG je bila efikasna i obostrano korisna. Naše približavanje PzM i punopravno učešće u ovom programu otvara mogućnost da pojačamo diplomatske i političke aspekte saradnje sa Alijansom gde, doduše veoma polako, ipak raste spremnost da se uvaže naši argumenti oko Kosova, nesumnjivo najosetljivijeg pitanja za bezbednost Balkana, pa i čitave Evrope.
Istanbulski samit nas je jasno podsetio na uslove za ulazak u najbitniju bezbednosnu strukturu današnjice, ali i ohrabrio i otvorio neke mogućnosti. Ukoliko ih iskoristimo na pravi način, SCG bi mogla da bude pozvana u PzM na sledećoj Ministarskoj konferenciji NATO krajem godine. Ulazak u Partnerstvo nije ključ za sve naše unutrašnje i spoljnopolitičke izazove, ali jeste sredstvo koje može doprineti njihovom rešavanju.
Autor je ambasador u MSP SCG
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 706 od 15.07.2004. |