| Kako uvesti Srbiju u Uniju?
|
|
Od vizije do uspeha
Pošto nam je crnogorsko pitanje već rešeno, kad jednom nekako izađemo na kraj i s Hagom i s Kosovom, morali bismo, uz ubrzanu integraciju, da se drugima reklamiramo kao mala, jednostavna i uspešna zemlja
Piše: Dr Jovan Teokarević
Posle osamostaljenja Crne Gore, Srbija bi i u evropskim integracijama trebalo da vidi da li nešto treba da se menja u njenoj strategiji i taktici. Evo nekoliko konkretnih predloga, naročito s obzirom na iskustva suseda iz regiona, čijim evropskim putanjama posvećujemo ovaj broj “Evropskog foruma”.
Pre nekoliko meseci, potpredsednica makedonske vlade Radmila Šekerinska dala je u našem mesečniku sledeću formulu za uspeh u evropskim integracijama: potrebna je kombinacija vizije, znanja, pragmatičnosti i hrabrosti, napisala je ona nešto pre nego što će Makedonija prošlog decembra postati zvanični kandidat za članstvo u Uniji.
Nedostaje nam od svakog ponešto, naravno, kao i dobra kombinacija svega zajedno, ali možda najviše trpimo od nedostatka vizije koja se od demokratskog prevrata 2000. godine činila neupitnom. Dobro promišljene i na činjenicama zasnovane vizije nema, naime, ako ona počinje i završava se konstatacijom da hoćemo ka Briselu, kuda su se inače i svi drugi zaputili, a većina tamo već i stigla, ne čekajući nas. Povodom proglašavanja crnogorske nezavisnosti pokazalo se da nema dovoljno vizije u srpskoj vladi, i da se to ne razume kao problem. Tvrdoglavo i predugo odbijanje suočavanja sa istinom o rezultatima referenduma i već tradicionalno inaćenje na kraju su zamenjeni priznanjem samostalnosti dosadašnjeg “drugog oka u glavi”, ali po visokoj ceni po sopstveni ugled i interese, ceni koja uopšte nije morala da se plaća.
To svedoči o najmanje dve stvari: prvo, da se prethodno nije ozbiljno razmišljalo o alternativnim taktikama povodom rezultata referenduma, i drugo, da su partijski interesi vodećih članova vladajuće koalicije pretpostavljeni nacionalnim interesima.
Vizija sa alternativnim strategijama neophodna nam je i povodom Kosova, ali i povodom dalje integracije u Evropsku uniju, koja je postala neizvesna i zbog naših neispunjenih haških obaveza i zbog najava iz Unije da proširenje možda treba odložiti ili čak potpuno obustaviti. U takvoj nepovoljnoj situaciji sve drugo osim radikalno ubrzane integracije Srbije gotovo da nema nikakvog smisla. Kratkoročno gledano, to podrazumeva da se zakonodavna i institucionalna evropeizacija Srbije nastavi i čak intenzivira i bez zvaničnih pregovora sa Briselom, odnosno da se formalizuje Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju čim hašku obavezu jednom za svagda ostavimo za sobom. Time bismo pokazali da je evropska Srbija pre svega naša sopstvena potreba i cilj, a ne obaveza nametnuta spolja.
Na osnovu toga može se popraviti sopstveni kredibilitet kod inostranih partnera i istovremeno korisno upotrebiti za druge svrhe (Kosovo, članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, inostrane investicije). Jedino tako se može poništiti i prednost nekih naših suseda u trci ka Briselu, u koje spada i Albanija, koja je upravo potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ko će pobediti u trci je, u načelu, manje važno od samog procesa kojim se država reorganizuje prema liku uspešnijih i razvijenijih, ali se zbog mnogo naših specifičnosti i problema teško može zamisliti politički i ekonomski preobražaj Srbije i celog regiona nezavisno od integracije u Evropsku uniju.
Ima više pouka iz susedstva, kad je reč o našoj srednjoročnoj perspektivi. Najnovije bugarsko iskustvo nas uči da se nezavršeni poslovi u ispunjavanju kriterijuma za EU članstvo (politički, u ovom slučaju) obično vraćaju u komplikovanijem vidu. Slovačka EU priča od ranije, i sadašnja rumunska (obe zemlje su ranije kritikovane zbog zaostajanja) poručuju, opet, da se izgubljeno vreme može nadoknaditi, ali ne bez potpunog konsenzusa o prioritetima i velikih napora. Slovenija je dobar primer primene neortodoksnih mera u ekonomskoj tranziciji, koje su mogle da budu tolerisane zbog izuzetne uspešnosti celog poduhvata. Konačno, sve zemlje koje su prošle put na koji mi krećemo rekle bi nam, ako bismo ih pitali, da se isplate samo potpune, a ne polovične političke i ekonomske reforme, koje opet moraju da se izvedu u relativno kratkom vremenu.
Srbija ima šanse, ukoliko pored svega drugog, takođe značajno i što brže popravi svoj imidž u evropskim očima. On je izuzetno loš i nije dovoljno izmenjen nabolje u odnosu na prošlu deceniju. Pošto nam je crnogorsko pitanje već rešeno, kad jednom nekako izađemo na kraj i s Hagom i s Kosovom, morali bismo da se drugima reklamiramo kao mala i uspešna zemlja, koja uz to i više nije komplikovana. Ostavimo konačno našim takmacima u evropskoj trci da budu veliki, ili manje uspešni ili komplikovani, ili sve to zajedno.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-ja
Evropski forum br. 6. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 808 od 29. juna 2006. |
|