To nije Evropski

Zidovi u glavama

Strogi šengenski vizni režim čini da građani Zapadnog Balkana sve više vide EU kao tvrđavu, a svoje zemlje kao geto iz kojeg što pre treba pobeći

Piše: Rajko Božić

        “Kada bi nam davali da odemo kad hoćemo i da se vratimo kad hoćemo, sve bi bilo drugačije. Ovako... svaka šansa je poslednja. Znamo mi to vrlo dobro. Zato se ne vraćamo. Zato odemo. Zato zaboravljamo. Nisu to samo pare. I dobri poslovi. To je sloboda. Koju nemamo.“
Citat koji ste pročitali za mene je najbolja ilustracija apsurdnosti Šengenskog zida koji se isprečio između Srbije, Crne Gore, BiH, Makedonije i Albanije sa jedne i Evropske unije sa druge strane. Uzet je iz priče I još jedan odlazak Vitomirke Trebovac. Priča je štampana u knjizi Najbolje priče iz reda za vize u decembru prošle godine.
U svetu koji se svakodnevno smanjuje, premreženim brzim internetom i jeftinim letovima, Vitomirke i Vitomiri sa Zapadnog Balkana svaki dan se suočavaju sa činjenicom da je ono što je za njihove vršnjake iz Lisabona i Lajpciga normalno i uobičajeno – za njih nedostižno i fantastično. Sredinom devedesetih, posle velikog uspeha kultnog romana Plaža Aleksa Garlanda, jugoistočna Azija bila je preplavljena evropskim tinejdžerima koji su želeli da leto pre studija provedu hodočasteći toponimima iz knjige. Provesti koji semestar na univerzitetu u nekoj dugoj zemlji Unije, postaje pravilo za studente u EU-u. U isto vreme, ovde odrastaju generacije za koje je Trst stvaran koliko i Betmenov Gotam Siti ili Zajon iz Matriksa. Sva tri mesta mogu da vide samo na ekranu.
Ta kombinacija zatvorenih (zabravljenih!) vrata i otvorenog prozora kroz koji svakodnevno pratite kako ljudi vaših godina, koji se oblače onako kako se vi oblačite, slušaju istu muziku i čitaju iste knjige kao i vi, putuju nekoliko puta godišnje u razne krajeve sveta, putuju kad hoće i gde hoće, ne može da izazove ništa drugo nego frustraciju i želju da pobegnete na “slobodnu teritoriju”. Ponekad pomislim da bi EU, ako zaista želi da je Šengenski zid čuva od neželjenih migracija, trebalo da ga kombinuje sa embargom na internet i satelitsku televiziju. Ako ljudi ne bi znali da su u zatvoru, ne bi imali razloga da beže.
Često se kao argument u odbranu zida kaže da veliki deo od 100.000 stranaca koji svake godine ilegalno uđu u EU tamo dospe preko naše zemlje. Ali, ako to dokazuje da su naše granice propusnije nego što bi trebalo da budu, šta govori o šengenskom zidu? Očigledno to da je on najtvrđi za one koji u EU žele legalno. Kako god se zvala država u kojoj trenutno živimo, ne bi se moglo reći da joj je liberalizacija viznog režima sa EU prioritet. Čitav niz kriterijuma navedenih u uredbi 539/2001 Saveta Evrope čeka da budu ispunjeni: sporazumi o readmisiji, uspostavljanje civilne kontrole granice, primena zakona o azilu, uvođenje sigurnih putnih isprava...
Međutim, to ne opravdava nepodnošljivu strogost Šengenskog viznog režima. To ne opravdava bizarne zahteve za fotokopijama banknota koje ćete trošiti na putu, potvrdama o životu u zajednici(?!), o visini ličnih primanja, o nepokretnoj imovini koju imate vi i članovi vaše porodice. To ne opravdava troškove prevođenja svih dokumenata na jezik zemlje u koju putujete, izgubljene dane u redu za vize i vrlo često ponižavajući tretman od strane službenika konzularnih odeljenja. Ponekad ih jednostavno ne možete dobiti telefonom i prinuđeni ste da iz Leskovca ili Subotice putujete u Beograd samo da biste proverili da li vam je viza uopšte izdata i kad možete da je podignete. Šengenski zid čini da građani zemalja Zapadnog Balkana sve više vide EU kao tvrđavu, a svoje zemlje kao geto iz kog što pre treba pobeći. Prošvercovati se, na bilo koji način, na slobodnu teritoriju na kojoj nema viza i po kojoj ljudi putuju gde im se prohte.
Kada smo pre pola godine objavili “Najbolje priče iz reda za vize”, namera nam je bila da ta knjiga bude naše oruđe u borbi da ovo pitanje što je više moguće pomerimo u fokus domaće i zapadnoevropske javnosti. Da objasnimo ljudima da ovakav vizni režim stvara jedan začarani krug u kome nema pomaka na bolje: od zemalja Zapadnog Balkana se očekuju sistemske promene koje bi ih približile EU i dovele na Belu listu, ali se onima od kojih se očekuje da iznesu te promene ne dozvoljava da upoznaju društva ka čijim vrednostima se traži da streme.
Knjigu smo predstavili u Evropskom parlamentu u Briselu i amsterdamskom klubu “De Bali”. U Briselu su nas mnogo tapšali po ramenu. Na amsterdamskoj promociji bilo je mnogo mladih Holanđana iskreno iznenađenih i šokiranih činjenicom da Šengenski zid postoji. Kad smo se vratili, svi su nas pitali: “I, kakva korist od toga? Jesu li nam ukinuli vize – nisu!” Mi, međutim, verujemo da ako sami ne budemo radili na rešavanju problema koji imamo – drugi tek neće.         Svaki zapadnoevropljanin koga smo ubedili da je Šengenski zid kontraproduktivan, nama je dragocen. Svaki srpski političar koji je shvatio da je Šengenski zid jedan od naših najvećih problema, nama je dragocen. Ljudi su godinama kašikom kopali tunel iz zatvora, ali su na kraju izašli. I jedna cigla u Šengenskom zidu manje, za nas je veliki uspeh.
Drugo izdanje knjige, koje objavljujemo zajedno za magazinom “Popkult”, predstavićemo na EXIT-u. EXIT, danas jedan od najprestižnijih evropskih festivala, ne bi postojao da grupa golobradih Novosađana pre šest godina nije odlučila da napravi nemoguće. Svi su im govorili da ne vredi, da neće uspeti. I ja. Neću dvaput da ponovim istu grešku. Najgori su, ipak, zidovi u glavama.

Autor je koordinator Kampanje za ukidanje viza Građanskog pakta za Jugoistočnu Evropu i urednik knjige «Najbolje priče iz reda za vize»

Evropski forum br. 6. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 808 od 29. juna 2006.

home povratak