| Albanija | |
Teško nasleđe
Iako je među građanima popularnost članstva u Uniji veoma visoka, raste i otpor, naročito u poslovnoj zajednici koja je naučila da radi na zatvorenom tržištu, zaštićena od pritisaka konkurencije
Piše: Dr Albert Rakipi
Albanija je 12. juna konačno potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i time napravila kvalitativni korak napred u odnosima sa Evropskom unijom. Put do potpisivanja SSP-a bio je dug – trebalo je tri i po teške godine da se ovo uradi. Danas Albanija ima reputaciju zemlje sa najdužim procesom stabilizacije i pridruživanja na Zapadnom Balkanu.
Razlog za to ne treba tražiti u tehničkom vođenju pregovora. Albanija je, naprotiv, morala da ubeđuje skeptične sagovornike iz Brisela da politički proces i institucije funkcionišu manje-više dobro u zemlji sa problematičnom tranzicijom čiji se kraj još ne nazire. Uprkos svemu, sporazum je daleko najvažniji ugovor koji je ova postkomunistička zemlja do danas potpisala.
Ne treba mnogo mudrosti da se zaključi da je ono što je Albanija sada postigla moglo da se uradi mnogo ranije. Umesto da se traže krivci za to, bolje je pogledati kakva je budućnost evropske integracije ove zemlje. Najvažnije pitanje u tome je da li je proces lokalno utemeljen ili ne.
U razumevanju evropske integracije u Albaniji postoje mnoge pogrešne predstave. Mnogi je shvataju kao čudo koje će doći iz Brisela, a ne kao nešto što se može postići kroz unutrašnje reforme koje će rezultirati konsolidovanom demokratijom i funkcionalnom tržišnom privredom. Nepostojanje “lokalnog vlasništva nad integracijom” donekle objašnjava zašto su proslave potpisivanja SSP-a samo stvar elite.
Postoji nešto veoma jedinstveno u albanskom odnosu prema Evropskoj uniji, upravo s obzirom na lokalnu podršku. Prema poslednjem istraživanju Albanskog instituta za međunarodne studije (AIIS), više od 83 odsto građana glasalo bi u korist članstva u Uniji, dok je u Hrvatskoj podrška članstvu samo 42 odsto. Ipak, uprkos visokoj popularnosti članstva u EU-u (koje, doduše, opada 5–10 odsto godišnje, u skladu sa trendom u regionu), raste i otpor prema Uniji, naročito u poslovnoj zajednici. Albanski poslovni ljudi naučili su da rade u zatvorenom tržištu, zaštićeni od pritisaka konkurencije. Oni se plaše posledica postepenog otvaranja tržišta, kao što predviđa “privremeni sporazum” koji je deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
SSP će imati direktne posledice na albansku privredu koja će, kratkoročno gledano, morati da prođe kroz bolno restrukturiranje privatnog biznisa, kako bi mogla da se prilagodi novim pritiscima konkurencije. Očekuje se da mnoge firme neće biti u stanju da usvoje novi stil upravljanja, bez čega neće moći ni da prežive. Štaviše, u državnom budžetu će već u drugoj polovini ove godine morati da se nadoknade gubici od carinskih prihoda na uvoz iz Evropske unije. To će biti posebno teško, jer se otprilike polovina budžeta finansira iz carinskih prihoda. Ako se uzme u obzir iskustvo Albanije sa bilateralnim sporazumima o slobodnoj trgovini sa drugim balkanskim zemljama, može da se zaključi da je sposobnost albanske privrede da se prilagodi promenjenim okolnostima – niska. Jasno je, međutim, da za zemlje Jugoistočne Evrope nema druge razvojne alternative. U takvim uslovima suština je u sposobnosti lokalnih elita da preuzmu vlasništvo nad procesom evropske integracije.
Postoji velika doza pesimizma na Balkanu o sposobnosti nekih država, kao što su Albanija, ili Srbija i Crna Gora, da prevaziđu svoje istorijsko nasleđe i da se u Evropsku uniju integrišu kao konsolidovane demokratije. Neki navode demokratsku kulturu kao prepreku demokratskom donošenju odluka, drugi skreću pažnju na to da slabe demokratske institucije sprečavaju demokratske reforme, dok treći za neuspeh krive mnogobrojne sistemske probleme koje zaista nije lako rešiti. Ponekad, međutim, nedostaje samo politička volja da se uradi neophodno. Često obično prebacivanje odgovornosti na drugog utiče na to da balkanske zemlje budu izostavljene iz opštih trendova razvoja koje su obuhvatile druge države u susedstvu.
U situaciji kada je sve teže ignorisati “zamor od proširenja” unutar Unije, trebalo bi očekivati da vlade balkanskih zemalja sprovode reforme i usklađuju svoje akcije, kako bi povećale svoj uticaj na proces integracije.
Autor je predsednik Albanskog instituta za međunarodne studije
ANTRFILE
“Današnji datum je od velike važnosti za albansku istoriju”, izjavio je u Luksemburgu albanski premijer Salji Beriša prilikom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i dodao da je to korak ka “ispunjenju sna Albanaca” da se posle dugotrajne izolacije vrate u Evropu. Pored Beriše, sporazum je potpisalo i 25 ministara spoljnih poslova zemalja EU-a. Posle potpisivanja, sporazum treba da ratifikuje Tirana, kao i svih 25 zemalja članica Unije da bi on stupio na snagu.
Pošto procedura ratifikacije može trajati nekoliko godina, Albanija je potpisala i privremeni trgovinski sporazum koji će stupiti na snagu mnogo brže, verovatno na jesen. Njime će se carine za određene proizvode ukinuti, a za druge smanjiti. Cilj privremenog ugovora je da se u deset godina posle njegovog potpisivanja uspostavi zona potpuno slobodne trgovine.
EU je pozvala Albaniju da nastavi reforme i pojača napore u brojnim područjima poput slobode medija, ubrzavanja postupka vraćanja i nadoknade oduzete imovine, jačanja javne administracije i zaštite prava manjina.
Evropski forum br. 6. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 808 od 29. juna 2006. |
|