| Sudbina "evropskog eksperimenta" | |
Otvoreno pismo o budućnosti Evrope
Predloženi Evropski ustav je mrtav. Građani Francuske i Holandije su rekli svoje. Ali, na osnovu kojih osećanja su oni rekli svoje “non” i “nee”? Možda je reč o konfuziji ideja i osećanja: “Pomozite nam, više ne razumemo Evropu”; “Gde su granice Evrope?”; “Evropa ne čini dovoljno za nas”; “Naš način života doživeo je neuspeh”. Ustav je mrtav. Živeo...! Šta? To treba da kažu oni koji su za Evropu. Ne smemo dozvoliti evroskepticima da nametnu debatu. Moramo da reagujemo i da se nosimo sa “ne” na pozitivan i konstruktivan način
Ulrih Bek i Antoni Gidens
Evropska unija je najoriginalniji i najuspešniji eksperiment u izgradnji političkih ustanova od Drugog svetskog rata. Ona je ponovo ujedinila Evropu posle pada Berlinskog zida. Uticala je na političke promene čak u Ukrajini i Turskoj, i to ne kao u prošlosti – vojnim, već mirnim sredstvima. Kroz svoje ekonomske inovacije Unija je doprinela napretku miliona, iako je njen stepen rasta u poslednje vreme razočaravajući. EU je pomogla jednoj od najsiromašnijih država u Evropi, Irskoj, da postane jedna od najbogatijih. Omogućila je i dolazak demokratije u Španiju, Portugal i Grčku – zemlje koje su pre toga bile diktature.
Oni koji podržavaju Evropsku uniju često kažu da je održala mir u Evropi više od pedeset godina. Ta tvrdnja je sumnjiva. NATO i prisustvo Amerikanaca bili su najvažniji. Ali Unija je, u stvari, postigla nešto mnogo dublje. Iskorenila je opake uticaje u evropskoj istoriji – nacionalizam, kolonijalizam, vojni avanturizam. Stvorila je ili podržala institucije – kao što je Evropski sud za ljudska prava – koje ne samo odbijaju već i donose zakone protiv varvarstva koje je obeležilo evropsku istoriju.
Ljude ne brine neuspeh, već upravo uspesi Evropske unije. Ponovno ujedinjavanje zapada i istoka se pre manje od dvadeset godina činilo kao nemoguć san. Ali, čak i u novim državama članicama, ljudi pitaju: “Gde se sve ovo završava?” Čak i onima koji imaju najviše koristi, Unija može da liči na promotera globalizacije, pre nego na sredstvo za njeno prilagođavanje i preoblikovanje.
Takva osećanja teže da podstaknu povratak u naizgled bezbednu zonu nacije. Ipak, kada bi Evropska unija bila ukinuta preko noći, ljudi bi se osećali manje, a ne više slobodni u svojim nacionalnim i kulturnim identitetima. Pretpostavimo, na primer, da evroskeptici u Britaniji pobede i da Britanija potpuno napusti Evropsku uniju. Da li bi Britanci tada imali jasnije osećanje identiteta? Da li bi imali više suvereniteta da upravljaju svojim poslovima?
Ne, ne bi – odgovor je na oba pitanja. Škoti i Velšani bi skoro sigurno nastavili da gledaju prema Evropskoj uniji, što bi možda vodilo raspadu Velike Britanije. A Britanija – ili tačnije, Engleska – tako bi pre izgubila nego što bi dobila suverenitet, ako suverenitet znači realnu moć da se utiče na okolinu. Toliko mnogo pitanja i problema danas potiče sa nivoa iznad nacionalne države i ne može se rešiti unutar granica nacionalne države.
Paradoks je u tome da u savremenom svetu nacionalističko ili izolacionističko razmišljanje može da bude najgori neprijatelj nacije i njenih interesa. EU je arena u kojoj formalni suverenitet može da se razmeni za stvarnu moć, brigu o nacionalnim kulturama i ekonomski uspeh. Evropska unija je bolje pozicionirana da unapređuje nacionalne interese nego što to mogu nacije same: u trgovini, imigraciji, zakonodavstvu i održanju poretka, zaštiti okoline, odbrani i u mnogim drugim oblastima.
Hajde da počnemo da razmišljamo o Evropskoj uniji ne kao o “nedovršenoj naciji”, ili kao o “nezavršenoj federalnoj državi”, već kao o novom tipu kosmopolitskog projekta. Ljudi se plaše moguće federalne super-države i imaju pravo. Nova Evropa ne može da nastane na ruševinama nacija. Opstanak nacija je uslov kosmopolitske Evrope i danas, iz navedenih razloga, a takođe važi i obrnuto. Dugo vremena proces evropske integracije odigravao se tako što su bile uklanjane razlike. Ali, jedinstvo nije isto što i uniformnost. Sa kosmopolitske tačke gledišta različitost nije problem, već rešenje.
Posle blokade Ustava, budućnost Evropske unije odjednom izgleda neodređeno i nesigurno. Ne bi trebalo tako da bude! Proevropljani bi sebi trebalo da postave tri pitanja. Prvo, da li želimo Evropu koja drži do svojih vrednosti u svetu? Drugo, da li želimo Evropu koja je ekonomski snažna? Treće, da li želimo Evropu koja je fer i društveno pravedna? Pitanja su skoro retorička, jer će svako ko želi da Evropa uspe odgovoriti potvrdno na sva tri.
Iz toga slede sasvim konkretne posledice. Ako Evropa želi da se čuje i poštuje na svetskoj sceni, ne možemo proglasiti kraj proširenja, niti možemo da zadržimo postojeći sistem upravljanja Evropskom unijom. Proširenje je najjače sredstvo spoljne politike Unije, način promocije širenja mira, demokratije i otvorenih tržišta. Nema, na primer, bukvalno nikakve nade da će se Balkan stabilizovati ukoliko se poništi perspektiva pristupanja Evropskoj uniji. Stvaranje daljih sukoba tamo bila bi katastrofa. EU će u geopolitičkom smislu izgubiti ogroman potencijalni uticaj ako odluči da Turska ostane izvan nje.
Slično važi i za upravljanje. EU ne može da igra efikasnu globalnu ulogu bez veće političke inovacije. Predlog o jednom ministru spoljnih poslova Unije treba da ostane u igri. Potrebni su mnogo efikasniji načini donošenja zajedničkih odluka od nezgrapnog metoda predviđenog sporazumom iz Nice. A predlozi iz Ustava o više konsultacija sa nacionalnim parlamentima pre određivanja politika Evropske unije svakako su i demokratski i razumni.
Politički i diplomatski uticaj, ipak, uvek odražava ekonomsku težinu. Upravo tu, pre bilo gde drugde, proevropljani moraju da primoraju Komisiju i lidere država članica na akciju. Znamo da su glasovi protiv Ustava u Francuskoj i Holandiji bili suštinski motivisani socijalnim i ekonomskim problemima koji pothranjuju veće, već pomenute, strahove. Uprkos svojim drugim uspesima, Evropska unija ekonomski jednostavno ne funkcioniše dovoljno dobro. Ona ima mnogo manje stope rasta od Sjedinjenih Američkih Država, da i ne pominjemo manje razvijene zemlje kao što su Indija i Kina. Ima 20 miliona nezaposlenih ljudi u Evropskoj uniji, kao i dodatna 93 miliona ekonomski neaktivnih, od kojih bi mnogi želeli da rade kad bi mogli.
Pritisci sa svetskog tržišta stalno rastu. Danas se 45 odsto proizvoda u svetu pravi u zemljama u razvoju, a 1970. godine taj je procenat bio samo deset. Ovaj udeo će svakako dalje rasti. Zbog pojevtinjenja informacione tehnologije, mnoge usluge mogu da se prebace daleko na druge kontinente. Upotreba telefonskih pozivnih centara u Indiji je samo početak nečega što bi mogao da bude mnogo širi trend.
Evropa jednostavno mora da požuri sa promenama. Zajedno sa reformom, moramo očuvati, i čak produbiti, našu brigu za društvenu pravdu. Britanski premijer Toni Bler pozvao je nedavno na debatu u celoj Evropi o ovom pitanju. Mi smatramo da je dobro što je on to učinio. Neke zemlje – naročito nordijske – bile su izuzetno uspešne u kombinovanju ekonomskog rasta sa visokim nivoima socijalne zaštite i jednakosti. Hajde da vidimo šta ostali u Evropi mogu da nauče od njih, kao i od drugih uspešnih zemalja širom sveta.
Mi pišemo kao ljudi koji podržavaju Ustav, koliko god on dugačak i neelegantan bio. Odbijanje Ustava zaista dozvoljava – nadajmo se i primorava – Evropljane da se suoče sa nekim od osnovnih realnosti i da na njih odgovore. Evropska unija može da bude jedan, ili čak glavni veliki faktor uticaja na globalnu scenu u ovom veku. Proevropljani bi trebalo da žele da se to i desi. Hajde da uradimo tako da se desi.
Ulrih Bek je profesor sociologije na Univierzitetu u Minhenu. Antoni Gidens je bivši direktor Londonske škole za ekonomiju i član britanskog Doma lordova.
Ovo pismo je objavljeno u jesen 2005. u medijima svih 25 članica Evropske unije, kako bi se podstakla debata o budućnosti Unije
ANTRFILE
Paradoks je u tome da u savremenom svetu nacionalističko ili izolacionističko razmišljanje može da bude najgori neprijatelj nacije i njenih interesa. EU je arena u kojoj formalni suverenitet može da se razmeni za stvarnu moć, brigu o nacionalnim kulturama i ekonomski uspeh. Evropska unija je bolje pozicionirana da unapređuje nacionalne interese nego što to mogu nacije same.
Evropski forum br. 5. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 803 od 25. maja 2006. |
|