NAJVEĆE PROŠIRENJE U ISTORIJI EVROPSKE UNIJE

NADOMAK SNA O UJEDINJENOM KONTINENTU

Evropa nikad nije bila bliža ostvarenju ideje o “zajednici evropskih naroda”, ali ni dalja od odgovora kako će izgledati njena budućnost

Teško da će se za Evropsku uniju ubuduće govoriti da predstavlja “ekskluzivni klub” : od 1. maja ona više nije “petnaestorka”, već “dvadesetpetorka”, zajednica sa 454 miliona žitelja, teritorijom od gotovo 4.000 kvadratnih kilometara i svega nekoliko država koje su, bilo sopstvenom voljom ili zato što (zasad) ne ispunjavaju uslove, ostale izvan njenog članstva. Ulaskom deset novih članica, od kojih osam bivših komunističkih zemalja istočne i centralne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija) i dve ostrvske države (Malta i Kipar), dovršeno je dosad najveće i najprotivrečnije proširenje EU, koje se s pravom ocenjuje kao “istorijsko”.

Mnogi ga nazivaju “krajem stare i početkom nove ere Evrope”, pri čemu jedni time misle na ostvarenje davnašnjeg sna o “ujedinjenim evropskim narodima” i nepodeljenom kontinentu koji uživa u miru, stabilnosti, demokratiji i ekonomskom napretku, a drugi strahuju da će biti teško, gotovo nemoguće uspešno upravljanje jednim ovako glomaznim nadnacionalnim organizmom, i da levijatan, sastavljen od tolikog broja veoma različitih delova, neće moći normalno sa funkcioniše. Zabrinjava i činjenica da, i pored toga što su ispunile osnovne političke, ekonomske i druge uslove, nisu sve nove članice na istom nivou razvoja u odnosu na Uniju i međusobno, i te razlike će se zadržati još neko vreme. Zato se o današnjoj EU može govoriti kao o veoma raznolikoj zajednici “u više brzina”.

Po svojoj ekonomskoj razvijenosti, većina novih članica zaostaje bar za trećinu, ako ne i znatno više, za sadašnjom „petnaestorkom”. Procenjuje se da će, na primer, Sloveniji biti u najboljem slučaju potrebno bar 20 godina da dostigne nivo životnog standarda EU koji je zatekla 1. maja. Analize pokazuju da je, iako se broj njenih stanovnika uvećao za 25 odsto, ekonomska snaga EU narasla za svega pet odsto, a prosečan bruto nacionalni dohodak cele EU opao je za 10 odsto po stanovniku: ukupan BDP svih deset pridošlica manji je, recimo, od BDP-a Španije. Jedna od posledica jaza između bogatih “starih” i siromašnih “novih” članica EU, od koje one prve najviše strahuju, jesu nagli priliv radnika (u potrazi za višim zaradama) i odliv kapitala (tamo gde su manji troškovi poslovanja, a veći profit). Otuda će Zapad još neko vreme zadržati ograničenja u migraciji radne snage sa istoka EU, iako su sve ostale tržišne barijere prema njima uklonjene.

Ekonomsko zaostajanje pridošlica biće, koliko god je moguće, smanjeno uz pomoć kohezionih fondova EU i drugih instrumenata pomoći (EU predviđa da “uklapanje” novajlija pomogne sa još 40 milijardi evra u periodu 2004-2006. godine). A kad je reč o ostalim specifičnostima svake od (starih i novih) članica, one ne bi trebalo da ugrožavaju jedinstvo Unije, već samo da doprinose njenoj raznolikosti.

Šta se stvarno menja

Pripreme za ulazak novih članica u Uniju trajale su veoma dugo, za neke više od decenije, pa se pretpostavlja da je već svima poznato šta se ovim činom zaista menja kako u ovim zemljama, tako i u samoj EU. Ipak nije loše podsetiti na bar nekoliko stvari.

Nove članice će, da počnemo od toga, od 1. maja u Komisiji predstavljati njihovi evropski komesari. U novom Evropskom parlamentu, koji će biti izabran narednog meseca, njih deset će imati 162 od ukupno 732 poslanička mesta. Od 1. novembra, njhovi će glasovi u Savetu ministara EU biti odmeravani prema novom sistemu koji je predviđen Ugovorom iz Nice. Najzad, predstavnici "desetorke" su učestvovali u oblikovanju prvog Ustava EU, a sada će imati priliku da se pitaju i kod njegovog usvajanja.

Novajlije će početi da doprinose i zajedničkoj kasi EU (oko 3,2 miliona evra u 2004. godini) pod istim uslovima koji su važili i za dosadašnje članove, ali će istovremeno, do kraja 2006. godine, dobijati i pomoć za strukturno prilagođavanje (ukupno oko 21,8 milijardi evra), kao i 9,8 milijardi evra za usklađivanje njihove poljoprivrede.

Iako su pristupile zajedničkom tržištu, nove članice će imati "poštedu" u nekim osetljivim oblastima, kao što su ekologija ili zdravstvena zaštita, odnosno produženi rok usaglašavanja sa EU. Slobodna trgovina, uključujući slobodan protok ljudi, robe, usluga i kapitala već je neko vreme realnost i za žitelje "desetorke", mada su i tu zadržana izvesna ograničenja, bar za neko vreme. Recimo, u finansijskom sektoru, u migraciji radne snage (zapošljavanje u drugim zemljama EU biće za njih moguće samo uz posebne radne dozvole), u pružanju nekih vrsta usluga ( u Nemačkoj, recimo, u građevinarstvu i unutrašnjim dekoracijama) i sticanju socijalnih beneficija (na primer, u Velikoj Britaniji).

S obzirom da pridošlice ne ulaze automatski u Šengensku zonu, biće zadržana granička kontrola na državnim granicama, s tim da će za dve godine i ona biti uklonjena na unutrašnjim granicama EU sa Češkom, Mađarskom, Poljskom i Slovačkom.

Šta čeka novajlije

Novu desetorku, pored ostalog, očekuje da se do kraja uskladi sa zakonima i normama EU (reč je o više od 80.000 stranica “aki kominotera”), što je manji problem. Veći je pitanje da li su sve njihove privrede zaista spremne da se izbore sa jakom i bespoštednom konkurencijom na zajedničkom tržištu EU.

Da bi pristupile Uniji, novajlije su, naravno, morale da ispune sve one uslove (takozvane kopenhagenske) koji sad čekaju kandidate i pretendente na članstvo: Rumuniju, Bugarsku, Tursku i države Zapadnog Balkana – Hrvatsku, Makedoniju, Albaniju, BiH i SCG. Prema usvojenom planu i strategiji daljeg proširenja EU, za tri godine bi Uniji trebalo da se pridruže Rumunija i Bugarska (možda i Hrvatska, koja u junu očekuje pozitivan odgovor na početak formalnih pregovora o članstvu), dok za ostale nema utvrđenih rokova, već briselski zvaničnici poručuju da će datum ulaska preostalih navedenih zemalja zavisiti od njih samih, odnosno od brzine i uspešnosti kojom obave predviđene političke, ekonomske i administrativne kriterijume (poznate i kao kriterijume iz Kopenhagena).

Kad je reč o pet zapadnobalkanskih zemalja, ti kriterijumi su preciznije razrađeni u vidu kratkoročnih i srednjoročnih prioriteta koje njihove vlade treba da ispune uz podršku EU, u akcionim planovima proisteklim iz takozvanog procesa stabilizacije i pridruživanja EU i najnovijeg instrumenta saradnje EU i potencijalnih članica iz ovog regiona - “evropskog partnerstva”. Politički kriterijumi znače pre svega funkcionalne demokratske institucije, koje su u stanju da garantuju vladavinu prava i poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda; stabilnost vlade spremne da ispunjava sve preuzete međunarodne obaveze svoje zemlje (u slučaju SCG, Hrvatske i BiH to prvenstveno znači saradnju sa Haškim tribunalom); istrajnost u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala; uvažavanje prava i sloboda manjina; slobodu i nezavisnost medija… Ekonomski kriterijumi podrazumevaju funkcionalnu, otvorenu tržišnu privredu koja je u stanju da izdrži međunarodnu konkurenciju i uspešno se uključi u zajedničko tržište EU. Administrativni kriterijumi odnose se na sposobnost zemlje koja pretenduje na članstvo u EU da preuzme i primeni celokupno primarno i sekundarno zakonodavstvo Unije (“aki kominoter”), a to zahteva jako, nezavisno sudstvo i modernu i sposobnu državnu upravu na svim nivoima, od nacionalnog do lokalnog.

Evropska unija je dosad pružala (a to će, kako je najavila, činiti i ubuduće) znatnu finansijsku, tehničku i savetodavnu pomoć državnoj upravi zemalja koje namerava da primi u svoje članstvo, kako bi pospešila njenu reorganizaciju, jačanje kapaciteta i obuku kadrova za rad u skladu sa evropskim standardima. Reforma državne uprave ima za zadataka da omogući prilagođavanje budućih članica “politikama” Unije u određenim oblastima (koje su precizirane u 31 poglavlju “aki kominotera”) i čine integralni deo ugovora o pristupanju Evropskoj uniji.

Izazovi velike Unije

Mnogi analitičari upozoravaju da će u Uniji sa 25 umesto 15 članica biti znatno teže donošenje odluka i izvršavanje dogovorenog (što, iskreno govoreći, nije ni dosad bilo baš najsjajnije rešeno). Pripremajući se, međutim, za prijem novih članica – prvo ovih deset koje sada pristupaju Uniji, zatim kandidatkinja, i na kraju preostalih pretendentkinja iz Zapadnog Balkana - Evropska unija je počela i rad na donošenju svog Ustava, upravo da bi omogućila efikasnije funkcionisanje institucija u tako proširenom sastavu i uspešnije odgovorila očekivanjima svojih članica, odnosno građana Evrope. Da bi preuzela značajniju ulogu na svetskoj sceni, EU će morati da uspostavi jedinstven okvir delovanja koji obezbeđuje usaglašen nastup zasnovan na zajedničkom stavu u spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici.

Ustav EU, kad jednom bude ratifikovan u parlamentima svih država članica, trebalo bi da zameni sve osnivačke ugovore EZ/EU; da jasno razgraniči podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, čime bi se otklonilo (ne sasvim, ali u najvećoj meri) dupliranje nadležnosti; da harmonizuje evropsko zakonodavstvo u oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa (pre svega imigracione politike, politike prema izbeglicama i davanja azila, ali i krivičnih zakona) i da, najzad, obuhvati i Povenju o osnovnim pravima. Pored ostalog, od “ustavnog dogovora” se očekuje da obezbedi Evropskoj uniji status pravnog lica.

Najvažnije institucije Unije ostaju Evropski savet, Evropska komisija, Evropski parlament i Savet ministara. Na čelu Evropskog saveta, svojevrsnog evropskog predsedništva, bio bi predsednik (umesto sadašnjeg “rotirajućeg” šestomesečnog predsedavajućeg), dok je buduća podela glasova unutar ovog tela do danas predmet “prijateljskog ubeđivanja” koje koči dogovor. Novina je i funkcija ministra spoljnih poslova EU, koji će objediniti dve sadašnje: komesara za spoljne odnose, i specijalnog izaslanika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (što su trenutno Kris Paten i Havijer Solana). Evropski parlament će dobiti šira ovlašćenja i više članova (po nešto izmenjenom principu predstavljanja pojedinih zemalja). Kad je reč o zajedničkom tržištu i zajedničkoj monetarnoj politici, neće biti mnogo novina. Zemlje “evro – zone” i dalje će odlučivati o sopstvenoj fiskalnoj politici, odluke o budžetu EU donosiće se jednoglasno, jedino će tržište rada verovatno pretrpeti promene, ali ne (prevashodno) kao posledicu ekonomskih, već pre mera koje proističu iz većih Ustavom garantovanih socijalnih prava.

Tako reorganizovana, proširena i ojačana Evropska unija moći će da se smatra najznačajnijim političkim, ekonomskim i vojnim faktorom na svetskoj sceni posle SAD.

Početak zajedništva

A sve je počelo u ovo vreme, pre 54 godine. Devetog maja 1950. godine u Parizu tadašnji je šef francuske diplomatije Rober Šuman prvi put predstavio predlog za stvaranje “evropske zajednice naroda”, onoga što će se kasnije smatrati osnovama za izgradnju organizovane, ujedinjene, nadnacionalne i naddržavne Evrope (formalna odluka o proslavi ovog datuma kao Dana Evrope doneta je 1985. godine na samitu lidera Evropske zajednice u Milanu). Godinu dana kasnije, 18. aprila 1951, Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija potpisuju Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, takozvani Pariski ugovor, a 1957. ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (poznatiji kao jedan od Rimskih ugovora).

Donošenjem Mastrihtskog ugovora o ekonomskoj i monetarnoj uniji 1992, sad već dvanaestočlana Evropska unija ulazi u novu fazu razvoja, a od 1995. postaje “petnaestorka” koja 1999. (stupanjem na snagu Amsterdamskog ugovora) utvrđuje nove oblasti integracije i priprema teren za novo proširenje. Ugovorima iz Nice (2001.) i Kopenhagena (2002.) postavljeni su osnovi za delovanje Unije u novim uslovima, odnosno određeni kriterijumi koje će buduće članice morati da ispune. Najzad, prošle godine u Grčkoj (“Solunska deklaracija”) doneta je strategija za pristupanje zapadnobalkanskih zemalja EU.

Do prvog proširenja šestočlane EEZ došlo je, dakle, tek 1972. godine, ulaskom Velike Britanije, Irske i Danske, a zajednička politika obuhvatila još nekoliko novih oblasti: socijalnu i regionalnu politiku i zaštitu životne sredine. Drugo proširenje usledilo je ulaskom Grčke (1981), a treće pristupanjem Španije i Portugalije (1986). Do 1995. godine Evropska zajednica nije primala nove članice, a kad su se Austrija, Finska i Švedska pridružile “dvanaestorki” (tada je, inače, stupio na snagu i Šengenski ugovor o granicama i vizama), to već više nije bila EZ već – Evropska unija.

Posle ovog, petog po redu proširenja EU, trebalo bi da uslede izbori za novi Evropski parlament (u svih 25 članica EU), i to narednog meseca, a do kraja godine i donošenje Ustava EU. Sledeće pridošlice trebalo bi, ako sve ide po planu, da pristupe Uniji 2007. godine, a kada će biti primljeni preostali aspiranti, među kojima i naša zemlja, neće se znati sve dok ne budemo ispunili svoje buduće “kandidatske obaveze”. Još ostaje da se vidi da li će Švajcarska, Norveška i Island promeniti mišljenje i pridružiti se EU, kao i da li će se EU predomisliti i ipak pozvati u svoje redove Moldaviju, Ukrajinu i Belorusiju koje bi to želele, ali nisu predviđene.

BeCEI

“STARA” I “NOVA” UNIJA JEZIKOM STATISTIKE

Evropska unija danas ostvaruje robnu razmenu sa svetom od preko dve hiljade milijardi evra godišnje, ima BDP iznad 23.000 evra po stanovniku (doduše, on će opasti kad se u prosek uračunaju i nove članice), visok prosečan životni vek od 75,3 godine za muškarce i 81,4 godinu za žene. U EU posluje, pored niza internacionalnih korporacija i megakompanija, oko 13,5 miliona malih i srednjih preduzeća. Građani EU (prema statistici koja, doduše, još ne uključuje pridošlice) poseduju oko 169 miliona automobila i četrdesetak mobilnih telefona na svakih 100 stanovnika i koriste 51.559 kilometara dugu putnu i 153.640 kilometara dugu železničku mrežu (čijim prugama vozovi jure brzinom od nekoliko stotina kilometara na sat).

Najprostranija među sadašnjim članicama je Francuska, sa teritorijom od 544.000 kvadratnih kilometara, a najmnogoljudnija Nemačka, sa 82,5 miliona stanovnika. Među majskim pridošlicama u obe kategorije prednjači Poljska (38,6 miliona žitelja, 312.685 kvadratnih kilometara). Kad, jednog dana, i Turska uđe u članstvo EU, ona će tada postati po površini najveća država Unije (775.000 kvadratnih kilometara), a po stanovništvu (63,9 miliona) druga, iza Nemačke a ispred Francuske i Velike Britanije.

Najmanji pripadnik “petnaestorke” je bio Luksemburg (450.000 žitelja na 3.000 kvadratnih kilometara), a sad je to Malta (400.000 ostrvljana na 316 kvadratnih kilometara). Najduži životni vek je u Švedskoj (oko 80 godina), a najmanji broj smrti od raka u susednoj Finskoj (1,2 na 1000 stanovnika). Najviša stopa prijavljenih krađa je u Španiji (12,5 na 1000 stanovnika), dok je najveći broj policajaca u Italiji (5,6 na 1000 stanovnika). U Holandiji je zabeležen najniži nivo nezaposlenosti (svega tri odsto), u Luksemburgu su najviši BDP i plate (44.586 dolara po čoveku godišnje), u Nemačkoj je najmanje štrajkova (u proseku dva dana na 1000 zaposlenih) a u Austriji najmanje provala (31 na 1000 stanovnika). Irska je u vrhu EU po upotrebi đubriva (gotovo 600 kilograma po hektaru!), Danska po broju telefonskih linija (891 na 1000 stanovnika), Ujedinjeno Kraljevstvo po privrženosti dece čitanju knjiga (35 odsto 15-godišnjaka). Belgija se može pohvaliti najvećim učešćem žena u vladi (55 odsto). Francuska ima najveća izdavanja za vojsku (778 dolara po čoveku godišnje), ali Grčka najviše vojnih aviona (4,7 na 10.000 stanovnika). Portugalija ima najmanje prirodnih rezervata priznatih od strane Uneska (svega 600 hektara).

Po čemu se izdvajaju nove članice EU?

Najmlađe stavnovništvo (prema procentu učešća dece do 15 godina u ukupnoj populaciji) ima Kipar (21,5 odsto u odnosu na 16,6 odsto u EU i 21,4 odsto u SAD) a najstarije Estonija (osobe starije od 65 godine čine 15,2 odsto stanovništva, što je ipak manje nego 16,6 odsto u EU ali više od 12,4 odsto u SAD). Na Kipru je, inače, znatno više venčanja nego ukupno u EU ili SAD: 14 na 1000 stanovnika, u poređenju sa svega 4,8 u EU ili 8,4 u SAD, a ova država ima i najveći udeo turizma u BDP (21,7 odsto) među članicama EU.

Mađarska prednjači po broju čitalaca novina (465 na 1000 stanovnika) i srčanih udara (587 na 100.000 stanovnika), a majušna Malta po broju turista u odnosu na sopstvene žitelje (u proseku tri gosta na jednog domaćina) i po najgušćoj naseljenosti (1.249 ljudi po kvadratnom kilometru). Slovenija ima najviši BDP među novoprimljenim državama (18.070 evra po stanovniku godišnje), ali i najveću količinu padavina: Ljubljana je najvlažniji evropski grad, sa 1.393 milimetra kiše godišnje. U Poljskoj je najviše muškaraca koji rade u poljoprivredi (19 odsto celokupne populacije). Slovačka ima najnižu jedinstvenu poresku stopu (19 odsto) ali i najveći procenat smrtnih slučajeva od bolesti srca (2,2 na 1000 stanovnika).

Gotovo sve pridošlice u ekonomskim kategorijama daleko zaostaju za prosekom EU i SAD (u životnom standardu, ceni rada, BDP-u po stanovniku, zaradama, broju automobila, broju mobilnih telefona i personalnih kompjutera…) ali u ponečemu, ipak, i prednjače. Češka, recimo, ima najveću potrošnju piva po stanovniku (165 litara godišnje) i najgušću mrežu turističkih znakova ( 486,6 na 1.000 kvadratnih kilometara), ali i najmanji broj zaposlenih majki (32 odsto).

Pogledajmo sad “baltičku trojku”. Estonija ima najveći višak javnih budžeta (2,6 odsto BDP) ali i u proseku više fakultetski obrazovanih nego u EU i u SAD. Ona, međutim, drži i jedan neslavni rekord: najviše zatvorenika prema broju žitelja (3,4 na svakih hiljadu “slobodnih”). Letonija ima najmanji prirodni priraštaj (8,55 na 1.000 stanovnika), a Litvanija najviši rast BDP (8,9 odsto) među novim članicama i najveći udeo nuklearne energije u potrošnji u svetu (78 odsto!). Takođe, ona se ističe i po broju lekara: 380 na 100.000 stanovnika, naspram 363 u EU i 251 u SAD.

Prosečni životni vek u EU je 75,8 godina za muškarce i 81,9 godina za žene, u SAD je 73,8 za muškarce i 79,4 za žene, a među budućim članicama EU samo Kipar i Malta nadmašuju evropski prosek, dok najviše zaostaje Letonija, sa svega 64,8 godina za muškarce i 76 za žene.

O NOVIM ČLANICAMA

KIPAR

-Glavni grad Nikozija

-površina celog ostrva 9.251 kvadratni kilometar

-ukupno 800.000 stanovnika, od kojih 81 odsto Grka i 11 odsto Turaka

-BDP po stanovniku 18.500 evra

-Nije članica NATO-a

MALTA

-Glavni grad Valeta

-površina ostrva 316 kvadratnih kilometara

-400.000 stanovnika

-BDP po stanovniku 12.700 evra

-Nije članica NATO-a

MAĐARSKA

-Glavni grad Budimpešta

-površina 93.030 kvadratna kilometra

-10 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 13.700 evra

-članica je NATO-a

SLOVENIJA

-Glavni grad Ljubljana

-površina 20.273 kvadratna kilometra

-dva miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 18.070

-Članica je NATO-a

SLOVAČKA

-Glavni grad Bratislava

-površina 49.035 kvadratnih kilometara

-5,4 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 11.890 evra

-Članica je NATO-a

ČEŠKA

-Glavni grad Prag

-površina 78.866 kvadratnih kilometara

-10,3 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 14.750 evra

-Članica je NATO-a

POLJSKA

-Glavni grad Varšava

-površina 312.685 kvadratnih kilometara

-38,6 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 10.230 evra

-Članica je NATO-a

ESTONIJA

-Glavni grad Talin

-površina 45.227 kvadratnih kilometara

-1,4 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 10.030 evra

-Članica je NATO-a

LITVANIJA

-Glavni grad Vilnus

-površina 65.300 kvadratnih kilometara

-3,7 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 9.850 evra

-Članica je NATO-a

LETONIJA

-Glavni grad Riga

-površina 64.589 kvadratnih kilometara

-2,4 miliona stanovnika

-BDP po stanovniku 8.700 evra

-Članica je NATO-a

Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 699 od 27.05.2004.

HOME POVRATAK