| Evropa u dve brzine |
Predvodnici i sledbenici
EU nesumnjivo ima potrebu za jasnom
strategijom integracije, i radi njenog ostvarenja za vodećim ulogama
pojedinih (grupa) zemalja. Stvaranje i funkcionisanje takvih grupa, međutim,
zahteva jasno određene principe
Piše: prof. dr Andraš Inotai
Ideja o Evropi sa «dve brzine», a ponegde
i praksa zasnovana na toj ideji, nije nova. Velika Britanija, Irska i Danska
nisu prihvatile socijalna pravila integracije, a prve dve su ostale i izvan
šengenskih granica. Velika Britanija, Danska i Švedska - gde su se javile
i druge prepreke – nisu se pridružile monetarnoj uniji. Situacija je sada
nešto drugačija: uoči proširenja Unije učestale su izjave o
takozvanoj «srži Evrope», o «avangardnoj grupi» ili o ulozi «zemalja predvodnica»,
pa su usledili francusko-nemački i englesko-francusko-nemački susreti.
Priče o integraciji «u malim grupama» i o «pojačanoj» integraciji
izazvale su zabrinutost kod više zemalja, tako da one sad na uštrb drugih,
ili zaobilazeći druge, pokušavaju da obezbede sebi vodeću ulogu
u proširenoj zajednici. Ta praksa je, međutim, u suprotnosti sa duhom
integracije i sa dosadašnjom praksom.
Među zemljama Istočne i Centralne
Evrope, novim članicama Unije, javila se određena bojazan, jer je
(za razliku od Britanije, Irske i Danske) u njihovom slučaju prihvatanje
kompletnog zakonodavstva zajednice bila glavna obaveza prilikom pregovora,
tako da one nemaju nikakvo pravo na izuzeće. Inicijativa za osnivanje
grupe «predvodnika» je kod njih opravdano izazvala bojazan da će biti
drugorazredni članovi Evropske Unije. Ti strahovi, koje je teško odagnati,
podstakli su pojedine političare i stručnjake da u nastojanjima
da se integracioni proces podeli na dva dela (inspirisanim uglavnom francuskim
idejama) prepoznaju opasnost od stvaranja odbrane od posledica proširenja
Unije, neke vrste “sanitarnog kordona” unutar EU.
Susret Šreder-Širak-Bler sredinom februara,
intenzivan francusko-nemački dijalog, i na kraju mogućnost da Francuzi
i Nemci ipak različito tumače sadržaj, značaj i političko-psihološke
posledice uloge «predvodnika», izazvali su još širu raspravu o budućnosti
i o rukovođenju Evropom. Evropska unija nesumnjivo ima potrebu za jasnom
strategijom integracije, i radi njenog ostvarenja za vodećim ulogama.
Ta potreba javlja se ne zbog odbrane od uticaja i posledica proširenja ka
Istoku, nego zato da bi Evropa sačuvala svoju ulogu u svetskoj ekonomiji
i povećala politički uticaj u svetu, u duhu plana prihvaćenog
u Lisabonu marta 2000. godine.
Evropski presedan
Uspeh proširenja EU se ne može odvojiti
od suštinskog produbljivanja odnosa u više oblasti unutar Evropske Unije.
U istoriji evropske integracije prvi put se dogodilo da se proširenje sa novih
deset članova – koje je bez presedana
- ne uklapa u proces produbljivanja koji je ranije započet i koji se
sprovodi po jasno određenom redosledu. Dok se povodom integracije u drugim
oblastima javila neophodnost reformi (da o aktuelnosti unutrašnjih reformi
u zemljama koji će odrediti budućnost EU i ne govorimo), Unija koja
se proširuje ne raspolaže sa konkretnim
kvartalnim planom reformi ni u jednoj oblasti. Ova kontradiktornost, koja
stvara tenzije, i koja ako se ne razreši može dovesti u opasnost i dosadašnje
rezultate integracije, nesumnjivo zahteva brz napredak, rešenja u raznim oblastima
politike Unije.
Malo je verovatno da su zemlje članice
EU od početka bile bezrezervni partneri u ovom nastojanju, jer ih vezuju
različiti interesi za produbljivanje pojedinih političkih procesa
Unije. Sa druge strane, one možda iznose iste argumente za produbljivanje
integracije, ali njihov stepen razvijenosti ne omogućava da od samog
početka budu članovi «liderske» grupe. Za neke zemlje bi pripadnost
«srži» Evrope bio suviše veliki ekonomski i finansijski rizik, dok za druge
prepreku stvaraju baš propisi EU (monetarna unija).
Za budućnost integracije od ključnog
je značaja produbljivanje procesa, a to zahteva razradu prakse integracije
sa različitim tempom. Institucionalni okvir se, međutim, ne nalazi
u odnosu malih i velikih članica, i ne može predstavljati «civilizovani»
nastavak diktata koji je dobro poznat u evropskoj istoriji i koji je imao
teške posledice. Evropa Meterniha, Versaja ili Trijanona pripada prošlosti.
Na izazove 21. veka prave odgovore ne možemo dati pokušavajući da ponavljamo
nesrećnu evropsku istoriju, nego novim ponašanjem i načinom razmišljanja
koji prevazilazi okvire klasične nacionalne države.
To, inače, zahteva od nekoliko velikih država da promene svoj
mentalitet ukorenjen u «slavnu» prošlost, a od nekoliko malih evropskih država,
koja deluju kao da su se bolje pripremile za 21. vek, da promene opšte shvatanje.
Pravila predvodništva
Samo stvaranjem grupa «predvodnika» (“lidera”)
može da se premosti dilema nastala između potrebe produbljivanja i nužne
razlike u stavovima i interesima unutar dvadeset petočlane integracije.
Stvaranje i funkcionisanje takvih grupa, međutim, zahteva jasno određene
principe:
(a)
Sastav pojedinih grupa «predvodnika»
je različit. Ne može ni jedna zemlja, ni grupa zemalja da prisvoji za
sebe sve grupe «predvodnika» jer je nezamislivo da im se interesi poklapaju
u svim oblastima (naravno, ako se polazi od zahteva buduće Evrope, a
ne od potrebe za vladajućom ulogom unutar integracije). Ne mogu postojati
grupe zemalja koje bez prestanka imaju vodeću ulogu ili koje trajno zaostaju,
ili su isključene iz određivanja ritma i pravca integracionog procesa,
jer su evropska stvarnost i zahtevi razvoja veoma raznovrsni.
(b)
Sve grupe «predvodnika» moraju ostati
otvorene za prijem novih članica. To će preduprediti negativan stav
političkih struktura i društva u zemljama koje ostaju van grupe, i ujedno
podstaći te zemlje da donesu mere uz koje će relativno brzo steći
članstvo u grupi «predvodnika».
(c)
Broj grupa «predvodnika» mora biti
ograničen, jer ako bi se namnožile u raznim oblastima, ugrozile bi unutarnju
koheziju evropske integracije. Iz aspekta uspešnosti i orijentacije na budućnost
integracije, grupe «srži Evrope» vredi osnovati u 6-8 oblasti (institucionalni
sistem i sistem odlučivanja, zajednička spoljna politika, migracije,
budžet, agrarna politika, sprovođenje “Lisabonskog plana”).
Suštinski interes Mađarske je
da prihvati ključnu ulogu u stvaranju nove Evrope, i u tu svrhu korisno
je da ispita mogućnosti učešća u raznim «liderskim» grupama,
i uz to da sagleda i ekonomsku i društvenu cenu tog angažmana, kao i mogućnost
smanjenja te cene. Umesto stalnog spominjanja opasnosti od ponavljanja prošlosti,
moramo se usmeriti na zajednički evropski odgovor na izazove budućnosti.
To nije samo naš zadatak, nego i onih koji su, možda i ne sluteći, davali
izjave u kojima su oživljavali prošlost ili su svojim ponašanjem nagoveštavali
takve ideje. Prevazilaženje prošlosti, savladavanje straha i nepoverenja predstavlja
zajednički interes i ujedno i zajedničku odgovornost.
Autor je direktor Instituta za svetsku ekonomiju
Mađarske akademije nauka
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 699 od 27.05.2004. |