| Anketa "Evropskog foruma" | |
Četiri pitanja o evropskoj budućnosti Srbije
1. Kakve su šanse da se ostvari “optimistički scenario” ubrzane integracije Srbije u EU?
2. Šta može da pomogne, a šta da odmogne?
3. U čemu bi trebalo da bude najveća razlika u politici nove vlade prema EU, u odnosu na dosadašnju?
4. Kako određivanje budućeg statusa Kosova utiče na evropsku integraciju Srbije?
Vetrovi ohrabrenja
Dr Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji:
1. Nije bez osnova optimistični i ambiciozni scenario – da se u narednoj godini Srbiji desi nekoliko krupnih stvari: kandidatski status za EU, ukjučivanje na belu šengensku listu, učlanjivanje u Svetsku trgovinsku organizaciju i, možda, učlanjenje u NATO. Što se ovog poslednjeg tiče, upravo situacija oko Kosova i raspoloženje građana Srbije bili bi kamen spoticanja. Ambicioznost je ne samo potrebna, makar i ne bila savim realna, već je i nametnuta. Sve više se skraćuje vreme potrebno za usredsređenu i dobro organizovanu aktivnost, da bi 2012. godine bio realan prijem u Uniju. Ako taj voz propustimo pre novog budžetskog ciklusa EU-a 2013–2020, moraćemo da sačekamo više godina. Ako pak uradimo najviše i najbolje što možemo, postoje izgledi da u oceni Brisela prevagu odnesu politički momenti, kao što je to bio slučaj sa Bugarskom i Rumunijom.
2. Sama Evropska unija pokazuje mnogo više razumevanja, inicijative i spremnosti nego ranije da pomogne Srbiji da ubrza svoj put prema Briselu. To potvrđuje odluka o nastavku pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, na osnovu ocene da je nova vlada odlučna u naporima da uspešno okonča saradnju sa Hagom, što je rekla i Karla del Ponte. Najava da se Srbija može naći na beloj šengenskoj listi do kraja naredne godine je još jedna potvrda benevolentnijeg stava Brisela prema Beogradu.
Treba se nadati da će pre potpisivanja Sporazuma doći do daljeg ključnog napretka u saradnji sa Hagom. Čini mi se da je to pitanje politički ipak prelomljeno.
3. Kad je reč o procesu pridruživanja EU-u, iz Nemanjine 11 – bez obzira na to koliko je Vlada heterogena i krhka – ipak duvaju novi, ohrabrujući vetrovi. Veoma je dobro da je briga o tome poverena jedinom potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću, čoveku upornom i dinamičnom, umesto nekog nejakog ministra za evropske integracije ili koordinacije preko vrlo kompetentne, ali neautoritativne Kancelarije za pridruživanje. Prvi put verujem da će pridruživanje stvarno postati prvi prioritet u radu nove vlade, uz očekivanje da u punoj meri bude angažovana Skupština i uključeno civilno društvo, kako bi se postigao neophodan nacionalni konsenzus. Dobro je da sa Đelićem radi sposobna ekipa – u njegovom kabinetu, u Kancelariji za pridruživanje i u MIP-u.
4. Rešenje statusa Kosova nije, prema izjavama iz Brisela, uslov za ubrzaniji nastavak procesa pridruživanja. To je dobro, jer u formalnom smislu neće ometati dalje pregovore. Međutim, ishod pregovora o Kosovu može da ima ozbiljne reperkusije na dostignuti skroman nivo političke stabilnosti, što bi moglo da opet zaustavi ponovo pokrenuti proces pridruživanja.
Upućivanje na pregovore i kompromis između Beograda i Prištine je čista floskula, odnosno spada u arsenal “alibi diplomatije”. Dalji pregovori će se voditi unutar međunarodne zajednice, pre svega između Buša i Putina, uz nelagodnost Evropske unije i, možda, i međunarodne zajednice sa Beogradom i Prištinom. Najgore bi bilo rešenje bez nove rezolucije Saveta bezbednosti. U svakom slučaju, Kosovo ostaje najveća enigma u proceni koliko će se brzo odvijati proces pridruživanja.
Još bez širokog konsenzusa
Dr Mihailo Crnobrnja, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju u Beogradu:
1. Pitanje je previše “otvoreno“. Pojmovi “ubrzana integracija“ i “optimistički scenario“ su vrlo neodređeni i mogu se tumačiti na razne načine. Pored toga, za razliku od političara, mi stručnjaci ne bi trebalo da licitiramo o datumu našeg ulaska u EU. Uz ove neophodne ograde, kad je reč o brzini našeg pristupanja, mislim da treba biti realan i ne zanositi se prečicama, ubrzanjem na duži rok, itd. Naša unutrašnja politička situacija, s jedne strane, i naš još nezavidan međunarodni položaj, s druge strane, ne svrstavaju nas u kategoriju lakih, nespornih kandidata koji mogu brzo biti primljeni. Nikako ne smemo izgubiti iz vida da su, na primer, Slovenija, Austrija i Španija pregovarale po osam godina. Šta je to što nama daje za pravo da mislimo kako mi možemo brže i bolje?
2. Tri stvari mogu da pomognu. Prvo, ubrzavanje privrednih i društvenih reformi koje su gotovo godinu dana bile u zastoju. Sprovodeći te reforme mi sve više počinjemo da ličimo na članice EU-a, a time kao kandidat postajemo prihvatljiviji. Drugo, da se unutar Srbije poveća kritična masa zagovornika evropskog puta. Govoriti o konsenzusu u Srbiji po tom pitanju meni se čini nerealno. Ovo drugo će podstaći prvi uslov. I treće je saradnja sa Hagom, o čemu već i vrapci pevaju.
3. Na unutrašnjem planu, trebalo bi daleko više pažnje posvetiti neekonomskim aspektima pridruživanja kao što su, na primer, civilno društvo, borba protiv korupcije, reforma bezbednosnih strukturta, sudstvo... Na spoljnjem planu treba se daleko više založiti da se relativno loš imidž Srbije brže prevazilazi. Moramo mnogo uspešnije da Evropsku uniju i njene građane upoznajemo sa svojim uspesima, umesto što puštamo da mediji formiraju sliku o nama na bazi naših neuspeha, pre svega onih iz nedavne prošlosti.
4. Verujem da su uveravanja koja dobijamo od Komisije EU-a i evropskog komesara za proširenje Olija Rena iskrena kada kažu da se ova dva pitanja, naša integracija i status Kosova, neće dovoditi u međusobnu vezu, odnosno da neće biti uslovljavanja. Međutim, dosadašnja istorija spoljne politike EU-a jasno pokazuje da Komisija i komesari, s jedne strane, i ministri koji sede u Savetu EU-a, sa druge, ne gledaju uvek politički identično na situaciju – u ovom slučaju Kosovo – koja je predmet razmatranja. Mislim da je neizbežno da rešavanje statusa Kosova uspori naše pridruživanje, politički ako već ne formalno.
Što pre do “belog Šengena”
Mr Vladimir Todorić, savetnik za evropske integracije potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića:
1. Ukoliko bi, recimo, samo diskusije radi, danas bila doneta politička odluka od strane EU-a da Srbija postane njena punopravna članica, takva odluka ne bi bila potkrepljena realnošću i našom spremnošću da izdržimo obaveze koje iz članstva proističu. Mnogi će reći da je Srbija već u Evropi i to, po načelnom opredeljenju naših građana (a i geografija nam ide u prilog), jeste tačno, ali suština borbe za “ubrzanu integraciju“ je u tome da što pre dovedemo Evropu u Srbiju. To znači da samo mi možemo odlučivati u kom roku ćemo imati ono što podrazumevamo pod evropskim zakonima, sudovima, bolnicama, putevima, medijima, ali i odgovornim političarima. Siguran sam da kada bismo svu svoju političku energiju kao država nedvosmisleno usmerili u pravcu pridruživanja EU-u, svakim novim danom bi se osećala promena nabolje i pitanje datuma ulaska u EU izgubilo bi na značaju.
2. Ono što nam najviše može pomoći jeste otvaranje “kapija EU-a“ ka nama, tj. postepeno ukidanje viznog režima za naše ljude. Porazna činjenica o tome koliki broj mladih nije nikada kročio u zemlje Evropske unije može delom da objasni probleme koje imamo u stvaranju delotvornog društvenog konsenzusa. Ima istine u tome da ne možete tražiti podršku za nešto od nekoga ko to nešto nije nikad lično ni video ni iskusio. Pri tom je tretman naših građana pred ambasadama za dobijanje viza više nego problematičan, čak i ponižavajući. Međutim, istina je da mi najpre moramo doneti niz zakona kojima bismo regulisali garancije za putovanja naših građana. To su zakoni o državnoj granici, strancima, azilu, viznom režimu, putnim ispravama i zaštiti ličnih podataka i za čije je donošenje rok bio juče. Oni će se morati doneti što pre kako bismo ispunili plan da bela šengenska lista bude dostignuta 2009. godine.
3. Suštinska razlika između nove i prethodne vlade jeste ta da je nova vlada stabilna, većinska i da ne zavisi od podrške jedne takve retrogradne stranke kao što je SPS. Ta činjenica prvenstveno mora da rezultira hapšenjem preostalih optuženih za ratne zločine i uspešnijom borbom protiv korupcije i organizovanog kriminala. Sudeći po prvom mesecu rada, u kojem je došlo do pozitivne ocene Karle del Ponte i mnogobrojnih akcija protiv poreskih, naftnih, švercerskih i drugih mafija, građani će imati osnova za poverenje u rad državnih organa.
4. Ne postoji nešto što je izbor između Evropske unije i borbe za interese Srbije na Kosovu. Niti mi možemo da ubrzamo našu integraciju tako što bismo se odrekli Kosova, niti Evropska unija tako nešto traži ili očekuje. Stvar je samo u tome što u Srbiji još postoje snažni političko-ekonomski krugovi kojima napredovanje ka EU-u i uvođenje reda u ovu zemlju ne idu baš mnogo u prilog. Zato i pokušavaju da iskoriste Kosovo ili Hag kao razlog zbog koga bismo mi sami trebalo da se opredelimo za neku vrstu kontrolisane samoizolacije. Mislim da je takva namera naivna i osuđena na neuspeh.
EU kao cilj, ne kao sredstvo
Prof. Vladimir Gligorov, istraživač u Bečkom institutu za međunarodna ekonomska istraživanja:
1. Zavisi koji optimistički scenario. Recimo, obećanje da će Srbija do kraja 2008. imati status zemlje kandidata tehnički je teško ostvarljivo. U Srbiji se veruje da je tehnička strana podređena političkoj, pa je onda moguće da se proces ubrza i da se preskoče neke stepenice. U Evropskoj uniji, opet, postupku se pridaje velika pažnja. Tako, recimo, ako bi se, uz ispunjenje poznatih uslova, istovremeno sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, krajem 2007. podneo zahtev za članstvo u Uniji, bilo bi potrebno najmanje godinu i po dana da bi se sprovela procedura ocene da li Srbija ispunjava kriterijume da bude kandidat za člana. Odluka bi, dakle, mogla biti doneta negde početkom 2009. godine.
Pregovori, opet tehnički posmatrano, ne mogu da traju mnogo kraće od četiri godine. Ratifikacija Sporazuma od strane svih 28 zemalja članica – jer će u tom času Hrvatska već biti punopravni član – obično traje više od godinu dana. To bi moglo da potraje i duže ako u Francuskoj, kako sada njen ustav nalaže, mora o tome da se sprovede referendum.
Tako je scenario, koji je još do pre godinu dana bio “realističan”, a to je da Srbija postane član Evropske unije 2015, sada u stvari “optimističan”.
2. Ono što je potrebno jeste nedvosmislena i uverljiva strategija integracije u Evropsku uniju. Uslovna strategija, recimo poput sve češćih zahteva da Evropska unija pokaže partnerski odnos tako što će već sada zastupati srpske interese na Kosovu, nije u skladu sa uslovom o regionalnoj saradnji, koji je formalan uslov za članstvo kada je reč o zemljama zapadnog Balkana. Isto važi i za usvajanje zakona i njihovu primenu, posebno kada je reč o vladavini prava, ali i o odnosu prema privatizaciji javnog sektora i prema javnim nabavkama.
Sadašnja sve prisutnija ideologija o državnom uplitanju u privredu može da produži pregovore, jer nije u skladu sa evropskom regulativom. Uopšte, za ubrzavanje pregovora ključno je ubrzavanje reformi, jer će onda biti lakše ispuniti uslove, naročito one vezane za tržišnu privredu i njenu konkurentnost.
Pored ekonomskih i kriterijuma vezanih za vladavinu prava, biće potrebno završiti demokratizaciju zemlje, jer je to jedan od ključnih uslova Evropske unije. Ovaj će uslov biti strože primenjen na Srbiju i druge potencijalne zemlje članice, s obzirom na iskustvo sa novim članicama iz istočne Evrope, koje nije najbolje. Politička stabilnost je izuzetno važna za Evropsku uniju, a ona se može obezbediti samo nespornom demokratizacijom. Konačno, za Srbiju će odnos sa NATO-om biti od velike važnosti, s obzirom na značaj stabilnosti i bezbednosti na Balkanu. Iz ovog kratkog pregleda vidi se da sve, uglavnom, zavisi od sposobnosti Srbije da se transformiše u zemlju koja liči na druge zemlje članice Evropske unije.
3. U ovom je času teško reči da se politika nove vlade prema Evropskoj uniji razlikuje od politike prethodne vlade. Promenjena je donekle taktika same Unije prema Srbiji. U načelu, zemlje koje zaista žele da se učlane u EU teže da se za to pripreme, što znači da se posvete rešavanju političkih, ekonomskih i problema bezbednosti kako bi mogle da se kvalifikuju za članstvo. U Srbiji je još na snazi strategija po kojoj bi Evropska unija trebalo da bude sredstvo rešavanja političkih, ekonomskih i ustavnih problema koje Srbija ne može sama da reši. Evropska unija se, dakle, vidi kao sredstvo rešavanja unutrašnjih srpskih problema, umesto da je rešavanje unutrašnjih problema sredstvo učlanjenja u Evropsku uniju. Ovo drugo bi trebalo da je politika nove vlade, ali za sada se ne vidi da je došlo do tog preokreta. To, međutim, ne bi trebalo da čudi s obzirom da je reč o vladi kontinuiteta, i kada je reč o problemima i kada je reč o strategiji njihovog rešavanja. Nije čak došlo ni do značajnijih kadrovskih promena.
4. Određivanje budućeg statusa Kosova veoma mnogo će uticati na evropsku integraciju Srbije. Na početku tako što će biti test spremnosti Srbije da ne vezuje pitanje statusa za proces integracije u Evropsku uniju. Po najavama iz Vlade Srbije, to će ići teško. Potom, potrebno je pregovarati sa Evropskom unijom paralelno sa nezavisnim pregovorima koji će se voditi između Evropske unije i Kosova. Tu će biti značajan već pomenuti kriterijum regionalne saradnje. Konačno, valja biti načisto: kako god da se sada reši status Kosova, jasno je da će Srbija i Kosovo biti dve zemlje članice Evropske unije. To bi bilo drukčije da je Srbija krenula na put demokratizacije i integracije u Evropsku uniju pre dvadesetak godina, ali sada više nije moguće videti Srbiju i Kosovo kao jednu državu u Evropskoj uniji. Ukoliko se ova veza između budućeg statusa Kosova i članstva u Evropskoj uniji ne vidi u svakoj tački procesa približavanja i integracije, to će bez sumnje biti velika prepreka
Evropski forum br. 5-6. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 860 od 28. juna 2007. |
|