| Tri godine posle ulaska u Savet Evrope | |
Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori
Građani su svesni da imaju neka osnovna ljudska prava, ali ne znaju tačno koja. Oni se ne uzdaju u to da će im prava zaštititi organi koji su za to zaduženi
Piše: Prof. dr Vojin Dimitrijević
Najveći normativni napredak u oblasti unapređivanja ljudskih prava Srbija i Crna Gora postigla je pre pristupanja Savetu Evrope, dok je, izgleda, evropska integracija imala veću privlačnu snagu nego danas. Uz Povelju o državnoj zajednici, usvojena je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama 28. februara 2003, koja je najbolji i najprogresivniji dokumenat o ljudskim pravima u celokupnoj istoriji i Srbije i Crne Gore. I pored svog nezgrapnog naziva, koji stručnjacima para uši, Povelja je dokument koji, po rečima norveškog pravnika Jana Helgesena, koji ga je komentarisao u ime Venecijanske komisije, „u potpunosti izražava najviši postignut nivo definisanja i poštovanja ljudskih prava u svetu”. Povelja pruža osnovu da se u budućnosti i zakonodavstvo i praksa u Srbiji i u Crnoj Gori bitno poboljšaju i prilagode svetskim standardima.
Nažalost, Povelja je imala mali praktičan uticaj, pored ostalog i zbog neizvesnog opstanka same zajednice. Put od nje do „republičkih” organa koji treba da je primenjuju je dalek. Sudovi ne mogu, ili se ne usuđuju da je neposredno primenjuju. Sud Srbije i Crne Gore, jedini pravosudni organ same državne zajednice, i posle tri godine postoji samo formalno. On je, međutim, na najvišem mestu u hijerarhiji sudske zaštite ljudskih prava – jedini kome mogu da se upućuju ustavne žalbe. Iako se, prema dostupnim podacima, pred njim nalazi više od 200 takvih žalbi, on nije mogao da reši nijednu. Pitanje da li je obraćanje tom sudu stvarni pravni lek (koji država potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima mora da obezbedi) ubrzo će se postaviti pred Evropskim sudom za ljudska prava, kome se naši državljani mogu obraćati predstavkama zbog navodnog kršenja svojih prava iz te konvencije, koju je SCG ratifikovala 26. decembra 2003, posle prijema u Savet Evrope. Naime, da bi žalilac dopro do Evropskog suda, on mora da pokaže da je iscrpeo sve raspoložive unutrašnje pravne lekove, a obraćanje Sudu SCG je jedan od njih, koji stoji na samom vrhu. Međutim, međunarodni organi za zaštitu ljudskih prava traže da je lek stvarno dostupan, pa se može lako desiti da Evropski sud prihvati predmet koji je mimoišao Sud SCG. Tako se omogućava da se pred Evropskim sudom pojavljuju i slučajevi gde je kršenje prava moglo da se ispravi intervencijom domaćeg pravosuđa što je još jedan podatak koji škodi ugledu zemlje.
Neusaglašeni ustav
Ustavi država članica još nisu usaglašeni sa Poveljom, pa prema tome ni sa međunarodnim obavezama u oblasti ljudskih prava. To naročito važi za Srbiju. Najviši pravni akt Republike Srbije još je Ustav iz 1990, koji je donela stara, jednopartijska, “delegatska” Narodna skupština Republike Srbije, i koji je bio tako sačinjen da odgovara Slobodanu Miloševiću i njegovom načinu vladanja.
Nova politička elita u Srbiji pokazala se nesposobnom da iskoristi konsenzus u prilog korenitim promenama, koji je postojao krajem 2000. godine, i da ispuni predizborna obećanja o sazivanju ustavotvorne skupštine. Pored nekoliko nacrta Ustava Srbije, koje su izradili nevladine organizacije i istaknuti pojedinci, njegovom se pisanju zvanično pristupilo tek 2003. godine, a danas skoro niko ne tvrdi da će skoro biti gotov.
U pravosudnom sistemu Srbije još nedostaju neki važni organi, koji su predviđeni, ali neostvareni. Rok za obrazovanje apelacionih i prekršajnih sudova i Upravnog suda u Srbiji opet je pomeren na 1. januar 2007. Odgovarajući sudovi u Crnoj Gori ipak su počeli da rade sredinom 2005.
Iako po Evropskoj konvenciji država nije striktno obavezna da uspostavlja i jača nezavisna tela za kontrolu zakonitosti, demokratskog postupanja i pomoć građanima da ostvaruju svoja prava, ovakva se tela smatraju nezaobilaznim delom „dobrog upravljanja” (good governance). U tom pogledu stav vlasti je ambivalentan. Takva se tela zakonom uspostavljaju, ali mlako podržavaju ili uopšte ne podržavaju. Ima se utisak da politička elita sve vreme ima preča, „nacionalna” posla. Muke koje je imao poverenik za pravo na informisanje rečito svedoče o tome. Izboru ombudsmana u Srbiji pristupa se na samom kraju zakonskog roka i bez ozbiljnih priprema.
I određivanje ličnosti koje treba da predstavljaju SCG u Evropskom sudu, ili da s njim održavaju vezu, išlo je sporo. SCG ima pravo na jednog sudiju, koga bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope sa liste od tri kandidata koje predloži država članica. Lista kandidata SCG upućena je tek krajem oktobra 2004, a dr Dragoljub Popović je izabran za sudiju početkom 2005. godine. Tada je doneta i Uredba o Zastupniku SCG pred Sudom, a na taj položaj postavljen je Slavoljub Carić polovinom 2005.
S druge strane, posle ozbiljnih studija o usklađenosti domaćeg prava s Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, preduzetih još pre pristupanja Savetu Evrope, normativna poboljšanja na podustavnom, zakonskom nivou postepeno se sprovode, mada uz česte zastoje.
Novi, bolji zakoni
I u Srbiji i u Crnoj Gori sada postoje novi zakonici o krivičnom, parničnom i izvršnom postupku, ali će u Srbiji primena nekih procesnih zakona početi tek 2006. godine. Krivični zakonik i Zakon o zaštiti svedoka u Crnoj Gori usklađeni su sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Isto se može reći i za novi krivični zakonik Srbije, mada on ne sledi opšte tendencije kada su u pitanju trgovina ljudima, krijumčarenje i prinudni rad, jer ublažava ranije kazne i smanjuje minimum zaprećene kazne za ova ozbiljna krivična dela. Ovim zakonom smanjene su kazne i za neka druga krivična dela, posebno za krivično delo protivpravnog lišenja slobode i iznuđivanja iskaza.
Novo krivično zakonodavstvo obe države članice inkriminiše zlostavljanje i mučenje kao posebno krivično delo. Položaj osuđenih lica unapređen je poboljšanim zakonima o izvršenju krivičnih sankcija Srbije i Crne Gore, koji žrtvi ovih postupaka omogućuju da ostvari pravo na naknadu štete.
U pogledu slobode udruživanja, neki od osnova za zabranu organizacija ostali su suprotni međunarodnim standardima. To važi i za zabranu štrajka svim zaposlenima u državnim organima, profesionalnim vojnicima i policajcima u Crnoj Gori. Ustanovljen je i poseban režim štrajka u delatnostima od javnog interesa, ali je prevelik broj delatnosti za koje zakonodavac određuje ovaj režim. U Srbiji još nije usvojen zakon o udruženjima građana, što stvara nesigurnost u radu domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija. Crna Gora je još 2002. godine donela Zakon o nevladinim organizacijama, usklađen s međunarodnim standardima.
Otvaranje dosijea službi državne bezbednosti, posebno važno sa stanovišta prava na privatnost, još uvek nije zakonski regulisano. U Srbiji se, i pored velikog pritiska javnosti, nije ništa uradilo, dok je u Crnoj Gori usvojen Zakon o Agenciji za nacionalnu bezbjednost, u kome postoje odredbe o stavljanju na uvid dokumenata o prikupljenim podacima, ali poseban zakon nije donet.
U tesnoj vezi s uvidom u dosijea državne bezbednosti jeste regulisanje odgovornosti lica koja su u prošlosti kršila ljudska prava (tzv. lustracija). Srbija je donela odgovarajući Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, ali se on uopšte ne primenjuje. Crna Gora nikada nije dobila sličan zakon.
Poštovanje međunarodnih standarda
Postoje i novi zakoni o policiji, i u Srbiji i u Crnoj Gori. Sa stanovišta zaštite i poštovanja ljudskih prava oni predstavljaju poboljšanja. Novinu u zakonu Srbije predstavlja obaveza službenog lica da prilikom primene policijskih ovlašćenja poštuje međunarodne standarde: predviđena je, pored unutrašnje, i parlamentarna kontrola rada policije. Slično je rešenje i u novom zakonu u Crnoj Gori, koji ovoj kontroli dodaje i građansku kontrolu putem Savjeta za građansku kontrolu rada policije. Nema se utisak da je ova kontrola efikasna i da odgovarajuća parlamentarna tela poseduju dovoljan autoritet, kako u očima samih pripadnika policije tako i u očima građana.
U Srbiji je 2004. godine usvojen savremen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Odgovarajući zakon ne postoji u Crnoj Gori.
Usvajanjem Povelje i Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina uspostavljen je dobar osnov za ostvarivanje prava manjina u SCG. Međutim, Zakon se odnosi samo na nacionalne manjine. Ne postoje pravni lekovi za povredu manjinskih prava, pa su ova prava deklarativna i njihovo kršenje uglavnom ostaje nekažnjeno. Proglašavanje diskriminacije za krivično delo, kao i odredbe kojima se inkriminiše izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, predstavljaju normativni napredak u suzbijanju diskriminacije. Iako je Protokol 12 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima stupio na snagu, a izrađeno je i nekoliko predloga za zakone kojima bi se zabranjivala diskriminacija po svim osnovama, do kraja 2005. godine nije donet poseban zakon iz ove oblasti.
Normativno i stvarno
Stvarno uživanje ljudskih prava u SCG još se umnogome razlikuje od normativnog. Institucije nadležne da štite ljudska prava ne funkcionišu na zadovoljavajući način. Javna tužilaštva se retko oglašavaju kad su u pitanju povrede ljudskih prava, a policija i dalje vodi veoma duge istrage, koje ne daju zadovoljavajuće rezultate. Sudski postupci takođe traju neopravdano dugo i nije razvijena strategija za njihovu racionalizaciju i skraćivanje. Koliko je poznato, većina predstavki koje su do sada državljani SCG podneli Evropskom sudu za ljudska prava odnosi se na preterano trajanje postupka. Ni novi zakoni ne predviđaju efikasan pravni lek protiv neracionalno dugog vođenja postupka, odnosno povrede prava garantovanog članom 6. st.1 Evropske konvencije na suđenje u razumnom roku.
Prepreku poštovanju demokratskih vrednosti i uspostavljanju vladavine prava predstavljaju i nepokretanje postupaka za kršenja ljudskih prava u prošlosti i nespremnost državnih organa da istraže i razjasne slučajeve teških kršenja ljudskih prava i humanitarnog prava pod autoritarnim režimom i tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Stiče se utisak da, osim Specijalnog tužilaštva za ratne zločine, državni organi nisu zainteresovani za ova pitanja.
Do podataka u istrazi se često dolazi primenom torture, a istrage i krivični postupci protiv pripadnika policije za koje se osnovano sumnja da su počinili akte mučenja retko se pokreću. Ako do njih i dođe, kazne su veoma blage.
Tolerisanje diskriminacije ogleda se, pre svega, u neefikasnom gonjenju i kažnjavanju lica odgovornih za diskriminaciju. Retko se sprovodi istraga kada postoji sumnja u diskriminaciju.
Ekonomska i socijalna prava su ugrožena, kao i u drugim zemljama koje prolaze kroz političku i ekonomsku tranziciju. U SCG je situacija specifična jer je, zbog dugogodišnjeg sistematskog ugrožavanja građanskih i političkih prava, glavna pažnja bila usredsređena na kršenja ovih prava, pa je borba za puno uvažavanje i zaštitu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava bila zapostavljena. Zbog toga su sindikati i profesionalna udruženja nerazvijeni i neobučeni da na efikasan način ukazuju na povrede i da vrše pritisak na izvršnu i zakonodavnu vlast. Međutim, u očima građana ova prava postaju sve važnija i njihovo prenebregavanje izaziva nezadovoljstvo i radikalizaciju siromašnijih slojeva, koji svoju bedu moraju da porede s upadljivim razmetanjem tankog sloja imućnih sugrađana.
Kultura ljudskih prava
Stanje ljudskih prava ne može se unapređivati samo usvajanjem boljih zakona i stvaranjem efikasnijih ustanova. Poštovanje ljudskih prava mora da bude deo normalnog uobičajenog ponašanja, koje podržavaju svi društveno uticajni činioci, a ne samo država. Reč je o kulturi ljudskih prava. Sada je već opšteprihvaćen zaključak da u zemljama u tranziciji ne postoje samo tri klasične grane vlasti, koje je definisao još Monteskje – zakonodavna, upravna i sudska – već još dve, nedovoljno ispitane, a to su tajne službe i mediji. Ove dve dopunske vlasti su u SCG i dalje neprozirne i izvan ozbiljne državne i društvene kontrole. Država je nemoćna ili nevoljna da ih obuzda, naročito onda kad sarađuju u kršenju prava na ugled i dostojanstvo pojedinaca, i izazivanju mržnje i netrpeljivosti prema čitavim grupama. I tu se ispostavlja da država svojim propisima ne može da nadoknadi kodekse ponašanja pojedinih profesija, kakve su, na primer, novinarska i advokatska.
S druge strane, istraživanja Beogradskog centra za ljudska prava uporno pokazuju da su građani svesni da imaju neka osnovna ljudska prava, ali da ne znaju tačno koja. Oni se ne uzdaju u to da će im prava zaštititi organi koji su za to zaduženi. Nepoverenje u sudove je porazno, ali su neki političari i mediji proizveli i odijum prema nevladinim organizacijama za zaštitu ljudskih prava. I u psihi građana su godine „realnog socijalizma” i irealnog nacionalizma ostavile posledice: društvena solidarnost je na niskom nivou i retke su principijelne inicijative za zaštitu ljudskih prava širih grupa ljudi.
Kultura ljudskih prava se uči i u školama, pa prema tome ljudska prava spadaju i u nadležnost onih ministarstava i društvenih institucija koji se s njima u vezi obično ne pominju.
Autor je direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Evropski forum br. 4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 799 od 27. aprila 2006. |
|