| Evropski sud za ljudska prava | |
Put do pravde
Ovaj sud ne pruža zaštitu od pogrešne ili neispravne primene nacionalnog prava, nego od povrede prava zajemčenih Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima
Piše: Dr Dragoljub Popović
Evropski sud za ljudska prava, čije je sedište u Strazburu, ustanovljen je Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 1950. godine. Današnje uređenje tog nadnacionalnog organa za zaštitu ljudskih prava postavljeno je Jedanaestim dodatnim protokolom uz pomenutu konvenciju, koji je stupio na snagu 1. novembra 1998. godine. Zvanični jezici Konvencije, pa time i suda, jesu engleski i francuski.
Evropski sud ima onoliko sudija koliko ima država koje su ratifikovale Konvenciju. U ovom trenutku ih je 45. Sudije bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope, na predlog države – potpisnice Konvencije. Država je dužna da dostavi spisak sa tri kandidata, koji ne moraju biti njeni državljani. Za izbor je potrebna apsolutna većina glasova prisutnih poslanika. Mandat sudije traje šest godina. Sudija može imati najviše dva mandata.
Evropski sud ima pet odeljenja ili sekcija. Pri raspoređivanju sudija po odeljenjima vodi se računa o zastupljenosti pravnih porodica u njima i o geografskom položaju država. Vodi se računa i o tome da u jednom odeljenju budu sudije iz onih država koje imaju veliki broj predmeta zajedno sa sudijama iz zemalja s manjim brojem predmeta. Ne postoji specijalizacija odeljenja s obzirom na pravnu materiju ili vrstu predmeta. Raspored sudija po odeljenjima podložan je promenama u ustaljenim vremenskim razmacima. Sudija iz Srbije i Crne Gore je trenutno u drugom odeljenju, zajedno sa sudijama iz Litvanije, San Marina, Turske, Mađarske, Francuske, Portugala, Gruzije i Švedske.
Predsednika suda i predsednike sudskih odeljenja tajnim glasanjem biraju sudije na opštoj sednici suda. Predsednik Evropskog suda je u ovom času švajcarski sudija Vildhaber, dok su predsednici odeljenja sudije iz Grčke, Francuske, Slovenije, Velike Britanije i Danske.
Sudu u radu pomažu diplomirani pravnici-savetnici zaposleni u sekretarijatu, čiji broj višestruko premašuje broj sudija. Organizacione jedinice sekretarijata su tzv. divizije, kojih ima dvadesetak, tako da obuhvataju pravnike iz više zemalja.
Pokretanje postupka
Postupak pred Evropskim sudom pokreće se podnošenjem predstavke, po pravilu u pisanom obliku, bez plaćanja takse. Ne postoji propisana forma predstavke, mada je sud, radi lakšeg postupanja, izradio obrasce na svim jezicima država koje su ratifikovale Konvenciju. Najčešće se dogodi da sekretarijat suda, pošto primi predstavku od nekog lica, pošalje obrazac podnosiocu, s molbom da ga ovaj popuni.
Evropski sud je ovlašćen “da prima predstavke od svakog lica, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz ovu, učinjene od neke Visoke strane ugovornice”. U praksi je ta odredba protumačena tako da se pod nevladinom organizacijom podrazumeva i trgovačko društvo, odnosno pravno lice privatnog prava.
Predstavku može podneti samo onaj ovlašćeni podnosilac koji tvrdi da je žrtva povrede ljudskog prava, što pred sudom mora i dokazati. Nije dopušteno podneti predstavku u tuđe ime. Ako je predstavku podnelo ovlašćeno lice i sud je prihvatio nadležnost, naslednici podnosioca predstavke ovlašćeni su da produže postupak i po smrti podnosioca.
Postupanje po predstavci
Osnovni uslov za postupanje suda po predstavci je da ona bude prihvatljiva sa stanovišta odredaba Konvencije, odnosno da ne sadrži nijedan od razloga neprihvatljivosti, kojih može biti nekoliko:
1. Predstavka je neprihvatljiva ako podnosilac predstavke nije iscrpeo sve pravne lekove po unutrašnjem pravu, odnosno tzv. nacionalni pravni put. Ovde valja primetiti da se Evropski sud još ni u jednoj odluci nije izjasnio o tome šta smatra nacionalnim pravnim putem u Srbiji i Crnoj Gori. Postoji nedoumica da li je za podnošenje predstavke Evropskom sudu neophodan uslov da se stranka iz SCG obratila Sudu Srbije i Crne Gore ili će se smatrati da je unutrašnji pravni put iscrpen, ako je stranka dobila presudu vrhovnog suda jedne ili druge republike.
2. Predstavka je neprihvatljiva i ako je podneta po isteku roka od šest meseci od dana kad je doneta pravosnažna odluka. Kod ovog uslova je jasno da pravosnažnost sudske odluke kod nas nastupa posle odluke republičkog suda, te se od tog trenutka računa rok od šest meseci u kojem je dopušteno obraćanje Evropskom sudu.
3. Predstavka ne sme biti anonimna.
4. Predstavka ne sme biti u suštini istovetna s predstavkom koju je taj sud već razmatrao ili onom koja je podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci.
5. Najzad, ona je neprihvatljiva i ako je nespojiva s odredbama Konvencije i dodatnih protokola, kao i kad je očigledno neosnovana ili predstavlja zloupotrebu prava na predstavku.
Semafori, boemi i brada
Iako uslovi prihvatljivosti predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava mogu delovati neodređeno, u praksi su ta merila u najvećem broju slučajeva lako prepoznatljiva. To nam mogu ilustrovati primeri. Jedan podnosilac predstavke je uložio zahtev protiv Francuske, žaleći se na postojanje semafora, koji bezlično naređuju ponašanje u saobraćaju, što je po shvatanju podnosioca bilo u neskladu s ljudskim pravima. Drugi put je predstavka bila podneta protiv Švedske, zato što je postavka opere Boemi u stokholmskoj operi, po shvatanju podnosioca predstavke, bila u neskladu s originalom toga dela.
Lako je zaključiti da su ovakve predstavke oglašene neprihvatljivim, ali nisu svi primeri tako jednostavni. Jedan student elektrotehnike na univerzitetu u unutrašnjosti Turske podneo je predstavku zato što mu tokom studija nije bilo dozvoljeno da nosi bradu. Podnosilac je iscrpeo nacionalni pravni put, jer je protiv rektorovog rešenja vodio upravnosudski spor i izgubio. Pozivao se na to da je brada deo njegove privatne ličnosti.
Način odlučivanja
Evropski sud odlučuje na tri osnovna načina: u tročlanom odboru sudija, u sedmočlanom veću ili u Velikom veću, koje sastavlja sedamnaest sudija.
Postupanje suda je u tesnoj vezi s radom sekretarijata, koji najpre vrši trijažu, odnosno donosi prethodnu i neobaveznu odluku o tome da li će predmet biti upućen tročlanom odboru ili sedmočlanom veću. Drugim rečima, sekretarijat suda preliminarno odluči hoće li jedan predmet biti, kako se u sudskom žargonu kaže, odborski predmet (committee case, affaire de comité) ili će biti predmet za većanje (chamber case, affaire de chambre). To je pitanje koje se moralo postaviti i u pomenutom slučaju studenta elektrotehnike u Turskoj. Iako liči na “odborski predmet”, taj slučaj je dospeo pred veće.
Odluka sekretarijata je isključivo tehničke prirode i nikako nije konačna. Ako se predmet uputi tročlanom odboru, dovoljno je da samo jedan sudija bude mišljenja kako je to predmet za većanje pa da se ovaj uputi veću. Tročlani odbor odlučuje jedino o prihvatljivosti predstavke.
Usled velikog iskustva i uhodanosti sekretarijata suda, najveći broj predstavki se upućuje tročlanom odboru. Svako odeljenje suda obrazuje više ovakvih odbora, koji zasedaju jednom nedeljno i odluče o velikom broju predstavki.
Ako je sekretarijat ocenio da predmet treba da bude iznet pred veće ili ako je to zahtevao bar jedan sudija u tročlanom odboru, predmet se iznosi pred sedmočlano veće. Svako odeljenje suda ima nekoliko takvih veća.
U SCG je Konvencija stupila na snagu u martu 2004. a sudija iz naše zemlje izabran je u januaru 2005. i stupio na dužnost u aprilu iste godine. Zbog toga do danas nema nijednog predmeta rešenog odlukom veća o meritumu, u kojem je predstavka bila uložena protiv Srbije i Crne Gore. U sudu je trenutno registrovano oko 1000 predstavki protiv SCG.
Sedmočlano veće po pravilu odlučuje in camera, ali može zakazati i javnu raspravu sa strankama. Rasprava se vodi na zvaničnim jezicima suda, mada predsednik veća može dopustiti stranci ili njenom zastupniku da koristi svoj jezik. Simultano prevođenje na oba službena jezika suda je u svakom slučaju obezbeđeno.
Veće donosi odluku i o prihvatljivosti i o meritumu spora i odlučuje većinom glasova. Sudije koje ostanu u manjini ovlašćene su da saopšte izdvojeno mišljenje. Izdvojena mišljenja objavljuju se zajedno s presudom. Ova anglosaksonska ustanova, koja je prodrla u postupak Evropskog suda, kod nas će se možda smatrati neobičnom, ali je vrlo korisna za rad suda. Izdvojena mišljenja olakšavaju donošenje odluka u veću, jer se među sudijama ne mora postići jednoglasnost. Ona su predmet obrade u nauci i vrše uticaj na doktrinu.
Protiv odluke sedmočlanog sudskog veća dopuštena je žalba u roku od tri meseca od donošenja presude. O dopuštenosti žalbe odlučuje posebno telo – kolegijum ili panel od pet sudija. Načelno, zahtev za iznošenje predmeta pred Veliko veće biće prihvaćen “ako se predmet tiče nekog važnog pitanja vezanog za tumačenje ili primenu Konvencije, odnosno protokola uz Konvenciju, ili pak kakvog drugog ozbiljnog pitanja od opšteg značaja”.
Jasno je da su tvorci Konvencije hteli da se samo mali broj predmeta nađe pred Velikim većem, kao i da to budu oni u kojima je postavljeno komplikovano pravno pitanje. U najvećem broju slučajeva jeste tako, ali je u praksi došlo da razvitka ove norme. Naime, kad se u sedmočlanom veću mišljenja sudija podele i odluka bude doneta tesnom većinom (4 prema 3) kolegijum je po pravilu sklon da dopusti obraćanje Velikom veću. Do podele sudijskih glasova, međutim, ne mora doći usled razilaženja u tumačenju prava, nego i u oceni činjenica.
Pred velikim većem
Italijanski slučaj koji će se pred Velikim većem naći početkom maja ove godine predstavlja takav primer. Jedan Tunišanin je u Italiji osuđen za rasturanje narkotika. Po italijanskom pravu, ako je optuženi izjavio žalbu, može po sopstvenom zahtevu prisustvovati pretresu pred drugostepenim sudom. U ovom slučaju podnosilac predstavke je već bio u zatvoru kad mu je uručen poziv za pretres pred apelacionim sudom. On nije zatražio da bude prisutan na pretresu, a njegov advokat je takav zahtev postavio tek kad je pristupio sudu i utvrdio da je klijent odsutan. Apelacioni sud je odbio taj zahtev. Uložen je zahtev za kasaciju, ali je Kasacioni sud našao da nije izvršena bitna povreda odredaba krivičnog postupka. Tunišanin se obratio Evropskom sudu.
Usled podele glasova u sedmočlanom veću predmet je dospeo pred Veliko veće koje će, umesto da raspravlja o kakvom teškom pravnom pitanju, biti prinuđeno da utvrđuje činjenice. Recimo, postaviće se pitanje da li se podnosilac predstavke nedvosmisleno odrekao prava da prisustvuje pretresu u drugom stepenu, da li je razumeo poziv koji mu je u zatvoru uručen, koliko je dugo već u Italiji i sl. Životna stvarnost se ne povodi za zamislima tvoraca pravnih normi.
Veliko veće je sastavljeno od sedamnaest sudija. Ono može odlučivati po obavljenoj javnoj raspravi ili i bez nje. Presuda Velikog veća je pravosnažna.
Sve presude Evropskog suda moraju biti obrazložene i one su po pravilu vrlo duge, zato što su obrazloženja opsežna. Države-potpisnice Konvencije su obavezne da se povinuju pravosnažnoj presudi suda u predmetu u kojem su stranke. O izvršenju presuda se stara Komitet ministara država članica Saveta Evrope.
Zablude o Sudu
U vezi s radom Evropskog suda kod nas postoje izvesne zablude, na koje bi ovde trebalo ukazati. Najpre, Evropski sud nije instanca četvrtog stepena, kako se ponekad misli, niti ima funkciju nadzora nad nacionalnim pravosuđem. Evropski sud ne pruža zaštitu od pogrešne ili neispravne primene nacionalnog prava, nego od povrede prava zajemčenih Konvencijom i dodatnim protokolima. Drugim rečima, može se dogoditi da nacionalno pravo bude potpuno ispravno primenjeno, ali da je odlukom nacionalnog pravosuđa povređena Konvencija. Tad će Evropski sud pružiti zaštitu podnosiocu predstavke.
Ovo se može pokazati na jednom primeru. U Turskoj su donedavno postojali sudovi za zaštitu države. Takav sud je sudio u tročlanom veću, čiji je jedan sudija bio vojno lice, odnosno sudija vojnog suda. Evropski sud je našao da takav sudija, koji je podvrgnut vojnoj disciplini i hijerarhiji, ne može biti nezavisan, odnosno da na takav način sastavljeno veće ne odgovara zahtevu čl. 6. Konvencije, koji jemči nepristrasnost i nezavisnost suda. Zbog toga je Evropski sud uvek izricao postojanje povrede Konvencije kad je turski Sud za zaštitu države imao u veću vojnog sudiju, iako je to predviđala norma nacionalnog prava.
S druge strane, može se desiti da nacionalni sud povredi pravo sopstvene države, ali da pri tom ne povredi Konvenciju, i onda Evropski sud ne može pružiti nikakvu zaštitu podnosiocu predstavke.
Zabluda proističe i iz nerazumevanja razlike onog što bi se moglo nazvati pravom Konvencije ili pravom suda, u odnosu na tekst same Konvencije. Odredbe Konvencije su prilično uopštene, i zato se ne može dati praktičan savet stranci koja hoće da se pozove na te odredbe, ukoliko se ograničimo na tekst Konvencije. Pravo suda je precedentno: ono je sadržano u sudskim presudama koje se moraju konsultovati da bi se saznalo pravo Evropskog suda. Presude se objavljuju u godišnjim zbirkama, koje vremenom bivaju sve obimnije, ali su istovremeno dostupne i na internetu u elektronskom obliku.
Autor je sudija Evropskog suda za ljudska prava
Evropski forum br. 4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 799 od 27. aprila 2006. |
|