|
|
|
Podsticaj demokratizaciji
Zaštita ljudskih prava i sloboda već nekoliko decenija nije samo unutrašnja stvar država, niti se time bavi samo Savet Evrope, ali je upravo ova međunarodna organizacija tu zaštitu mnogostruko unapredila. Zato je pripadanje Savetu Evrope u najboljem mogućem interesu svih ljudi, bez obzira na to koje su im političke ideje bliske
Piše: Dr Jovan Teokarević
Tri godine je prošlo otkad je državna zajednica Srbija i Crna Gora postala članica Saveta Evrope. To je dobar povod da se procene efekti tog dela naših “evropskih integracija”. Termin “evropske integracije” s pravom se stavlja u množinu, jer se ne odnosi samo na pristupanje Evropskoj uniji, već i Savetu Evrope, OEBS-u, kao i drugim multilateralnim evropskim aranžmanima u bezbednosti, pravu, ekonomiji...
Članstvo u Savetu Evrope važno je na najmanje dva načina. S jedne strane, reč je o međunarodnom priznanju da je politički sistem u nekoj državi bar u osnovi demokratskog karaktera. Na našem kontinentu samo je Savet Evrope danas ovlašćen da izdaje uverenja ove vrste, a nijedna država ne može postati članica Evropske unije, ako već nema – obično prilično dug – staž u Savetu Evrope.
Od uvođenja tzv. Kopenhaških uslova za članstvo u EU-u pre 13 godina, demokratija je postala neophodan uslov za približavanje Evropskoj uniji, ali i za korišćenje njenih fondova i učešće u njenim programima, bez obzira na to da li je članstvo blizu i da li zemlja uopšte može da postane članica. Sličan sistem uslovljavanja postoji i u okviru Severnoatlantskog saveza, gde je čak i pristupanje programu Partnerstvo za mir uslovljeno, između ostalog, i postojanjem demokratije.
S druge strane, članstvom u Savetu Evrope podstiče se dalji razvoj demokratije kao ideala koji nikada i ni u jednoj zemlji nije do kraja ispunjen. Države članice preuzimaju različite obaveze koje nisu samo uopštene, već podrazumevaju i sasvim određene zakonodavne, institucionalne i političke promene. Pripadanje tom demokratskom klubu znači da država mora da ratifikuje velik broj konvencija i ugovora, donese ili izmeni mnogo sopstvenih zakona i – naravno – primeni ih u praksi. Sve to treba da poboljša vladavinu prava, kao i poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda.
Savet Evrope se, prema tome, ne meša u to da li će stanovnici neke države preferirati republiku ili monarhiju, hoće li se opredeliti za predsednički, parlamentarni ili neki drugi model političkog sistema, da li će imati jedan ili dva doma u parlamentu, hoće li svoje predstavnike birati na osnovu jednog ili drugog izbornog sistema... Mešanja, naprotiv, ima ako se krše načela iz konvencija i ugovora koje je država potpisala i na čiju se striktnu primenu jasno obavezala. Preporuka ili konkretan zahtev da se nepravda ispravi može da ima politički karakter (u vidu odluka više organa Saveta Evrope, na osnovu redovnih ili posebnih izveštaja), ali može da dođe i od Evropskog suda za ljudska prava. I jedno i drugo su važni saveznici građana koji ne mogu da isteraju pravdu kod kuće, u svojoj zemlji i pred domaćim institucijama. Zaštita ljudskih prava i sloboda već nekoliko decenija nije samo unutrašnja stvar država, niti se time bavi samo Savet Evrope, ali je upravo ova međunarodna organizacija tu zaštitu mnogostruko unapredila. Zato je pripadanje Savetu Evrope u najboljem mogućem interesu svih ljudi, bez obzira na to koje su im političke ideje bliske.
Srbija je, bez ikakve sumnje, kvalitativno napredovala u stepenu demokratije poslednjih godina. Uprkos teškom nasleđu i novim izazovima, Srbija (a i Crna Gora) danas se, po nekim uticajnim analizama, opisuje kao demokratija koja je napustila početnu fazu i uglavnom se učvrstila, tj. konsolidovala, kako se to obično kaže. To bi trebalo da znači da više ne postoje uslovi da se demokratija zameni nekim nedemokratskim poretkom, tj. da će odsad postojati izbor samo između različitih vlada, ali ne i između demokratije i neke njene alternative.
Prema procenama američke organizacije Fridom haus, po konsolidovanosti demokratije izjednačili smo se sa Hrvatskom, a ostavili za sobom ne samo Albaniju i Bosnu i Hercegovinu, nego i Makedoniju, koja je nedavno postala zvanični kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Za korak nam još uvek beže dva suseda – Bugarska i Rumunija – koji će vrlo skoro dobiti članske karte Evropske unije. I dok je iza celog našeg regiona većina bivših sovjetskih republika, ispred nas je u ovoj demokratskoj utakmici, naravno, osam bivših komunističkih država koje su pre dve godine postale članice Evropske unije.
Prići bliže njima znači približiti se i Evropskoj uniji, ali i nešto mnogo važnije – poboljšati kvalitet sopstvenog demokratskog poretka, na korist svih građana. Iako su sve naše postoktobarske vlade zaslužne za dosadašnju demokratizaciju, čini mi se da zasluge moraju da podele sa međunarodnim organizacijama kao što su Savet Evrope i Evropska unija. Bez njihove pomoći, podsticaja i usmeravanja nijedna nama slična država nije uspela da učvrsti demokratiju i poboljša poštovanje ljudskih prava, pa nećemo ni mi i tu nemamo čega da se stidimo. Treba samo da što bolje iskoristimo to dragoceno savezništvo.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a.
Evropski forum br. 4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 799 od 27. aprila 2006. |
|